opisivala si situaciju kada sud, radi rešavanja konflikta između silovatelja i žrtve, preduzima mere koje fizički izoluju samo prvog od druge, ali ne prvog od društva u celini. Ali šta sa činjenicom da silovatailj, koji je u praksi potvrdio spremnost na nasilje, ostavši na slobodi, iako u drugom gradu, nastavlja da predstavlja potencijalnu opasnost za okolinu?
Drugim rečima, kako postupiti sa patološkim ličnostima poput Aleksandra Pičuškina, koji će zbog svojih psihičkih karakteristika nastaviti da vrše zločine sve dok je to fizički moguće?
Koji uopšte mogu biti limiti sдержиavajućih mera suda koji sledi libertarianske principe? Znači, prisilno proterati u drugi grad je moguće, a recimo, doživotno staviti u kućni pritvor ili u psihijatrijsku kliniku?
Anonimno pitanje
Sud može ponuditi bilo koju preporuku za rešavanje konflikta. Na primer, „budući da su postupci odgovornika prvenstveno uzrokovani njegovim psihičkim stanjem, sud smatra da će konflikt biti rešen nakon što odgovornik isplati tu i tu kompenzaciju tužiocu, kao i nakon što odgovornik prođe psihološku rehabilitaciju, sve do potpunog izlečenja potvrđenog konzilijumom koji uključuje predstavnika tužioca, predstavnika rehabilitacione ustanove i predstavnika određene nezavisne medicinske neprofitne organizacije“. Problem je u tome što sud u okviru svoje odluke može operisati samo onim novcem koji je na raspolaganju stranama u procesu, uključujući i onaj koji će dobrovoljno pružiti treća lica. Ako odgovornik nije dovoljno bogat da se iz njegove imovine može platiti njegova rehabilitacija, a tužilac ili spoljni dobrovoljci nisu dovoljno velikodušni da učine tako širok gest – tada preporuke suda nikako neće rešiti konflikt, jer neće biti sredstava za njihovo izvršenje.
U takvim slučajevima neizbežno će doći do upotrebe jeftinijih rešenja. Najjednostavnije je banalno proglašenje vanzakonitom, u staroislandom duhu. Odgovornika ima pravo ubiti prvi prolaznik, a sud svojim autoritetom jamči da druga sredstva iscrpljivanja konflikta u ovom slučaju ne rade ili su nepodnošljivo skupa. I to je sve, dalje odgovornik već sam traži pod koji panj da se sakrije kako bi tamo živeo i ne privlačio pažnju.
Što je društvo siromašnije i surovije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „proglašenje vanzakonitom“, i to će pojedinci osećati manje oklevanja kada sretnu takvog autlou pre nego što ga istrebe. Ako me pamćenje ne vara, najduži rok koji je uspeo da preživi u Islandu neko proglašen vanzakonitom bio je šesnaest godina, i taj izvanredni epopeja je zaslužio posebnu sagu.
Srazmerno tome, što je društvo bogatije i blagonaklonije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „predati na staranje određenom dobrotvornom fondu za rehabilitaciju“. Opet, ništa ne sprečava takve fondove da primaju i one koji su ranije bili proglašeni vanzakonitima. Šta će ljude navratiti da doniraju novac takvim fondovima? Neželja da lično odstreljuju autlou koji slučajno zaluta na travnjak ispred kuće. Tako – doniraš novac dobrim ljudima i raduješ se.
