„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?

2R

Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.

Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.

Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.

Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.

Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.

Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.