Obično, kada počnem da radim na prevodu sledećeg dela Mehanike slobode Davida Fridmana, dugo posle počinjem. Svaki deo on prethodi pesničkim opusom sopstvenog autorstva, gde se duhovitost sadržaja kompenzuje nespretnošću forme. Srećom, ovog puta sam sa stihovima uspeo da završim relativno brzo. U njima se David naivno čudi kako svetski poredak uspeva da postoji u takvoj harmoniji, uprkos vladinom zanemarivanju tih stvari, i kako same vladine usluge izazivaju samo osmeh: kao da to neko društveno dobro nije baš najbolje dobro.

Šta je anarhija? Šta je država? U ovom poglavlju Fridman daje definiciju onome što namerava dalje da kritikuje tokom celog dela, a objašnjavanje svake filozofske mutne priče prepušta Lisandru Spuneru.