Analni fokusnik
Pitanje je bilo veoma dugo i u njemu je detaljno opisano kako bi indirektni porezi navodno trebali manje da iritiraju ljude, i zašto onda ti čudni libertarianci radije biraju da se bave onim što iritira ljude više.
Ovde postoje tri aspekta.
Prvo, od direktnih poreza je lakše izbeći plaćanje. Donoseći odluku da ne plaćam poreze, u slučaju direktnih poreza relativno lako postižem uspeh, jer to u velikoj meri zavisi upravo od mene. Od indirektnih je teže izbeći plaćanje, jer moja uplata više zavisi od aktivnosti trećih lica. Jedno je stvar samo zarađivati na crno, a sasvim drugo je uspeti kupovati na crno apsolutno sva neophodna dobra. Nivo muke je neuporediv.
Drugo, što su porezi direktniji, to je lakše razumeti koliko tačno plaćaš. A što je manje neizvesnosti, to je dalje horizont planiranja. Mogućnost dugoročnog planiranja u perspektivi povećava produktivnost rada. Drugim rečima, ljudima je lakše da postanu bogati. Što je porez indirektniji, to je teže reći koliko tačno plaćaš, i, shodno tome, koliko je isplativa neka ili neka druga aktivnost, naročito u dugoročnoj perspektivi.
Treće, što je porez direktniji, to manje informacija o svojoj delatnosti otkrivaš poreskim organima. Najdirektniji porez je glactionBar porez. Sve što se zna o tebi kao poreskom obvezniku je činjenica tvog postojanja. Ako plaćaš porez na promet, ti saopštavaš koliki je iznos prodaje. Ako je porez na dobit – saopštavaš svoju dobit, ali ne i na koji iznos si kupio, niti po kojoj ceni si prodao. A ako je u pitanju indirektni porez kao što je PDV – tada već moraš detaljno da izveštavaš od koga i po kojoj ceni si kupio, a zatim kome i po kojoj ceni si prodao. Što je više informacija o tvojoj delatnosti poznato, to je državi lakše da planira koliko još može da te ogoli.
Postoji, međutim, jedan veoma indirektan porez, plaćajući koji državi saopštavaš čak i manje nego plaćajući glactionBar porez. To je monetarna emisija. Zato neki minarhisti dopuštaju upravo takav model izgradnje državnog budžeta: nema nikakve reedistribucije novca od strane države, već se samo odvija godišnja emisija novca od strane države u malom fiksiranom obimu, uporedivom sa rastom ekonomije. Iz ovog novca se finansira neki izuzetno uska lista državnih rashoda, a ako iz nekog razloga novca nedostaje, država skida šešir i ide da moli donacije, ili pak vrši sekvestraciju budžeta.
