Тег: piratstvo

Ako kupovina nije posedovanje – onda kopiranje nije krađa

Kada neko govori o piratstvu, obično isplivaju slike iz piratskih filmova – drvena noga, flaša ruma i papagaj. Ali u digitalnom svetu sve je malo drugačije. Tamo pirat nije tip koji otima „bogatstva“ od siromašnih autora. To je pre momak ili devojka koji drže vrata ogromne digitalne biblioteke otvorenim za sve.

Zamislite Nintendo. Legendarna kompanija je objavila više od 1500 igara u poslednjih 40 godina. Mnoge od njih sada leže negde u prašnjavim kutijama na tavanima ili su odavno istrunile na smećniku, jer korporacijama nije isplativo održavati stari sadržaj. Ali ko je sačuvao te igre za istoriju? Tačno tako, upravo oni „pirati“. U digitalno doba oni su svojevrsni volonteri koji pažljivo čuvaju kulturno nasleđe. Piratstvo danas je garancija da sutra nećemo izgubiti neprocenjivu kulturu.

Ali zar to nije krađa? Tu dolazi zanimljiv momenat. Krađa je kada nekome nešto otmete i ta osoba to više nema. Preuzimajući film, pesmu ili knjigu, vi ne otimate to od autora. Fajl ostaje tamo gde je i bio, u izvornom obliku. Nema stvarnog gubitka – osim, možda, iluzija nosioca prava o svojim hipotetskim prihodima.

Dobro, ali zar autori ne treba da dobiju novac za svoj trud? Naravno da treba. Ali za prvi primerak proizvoda koji su kupci dobrovoljno nabavili, novac je već plaćen. A sve ostalo je već veštački monopol, nametnut od strane države (tj. privilegija stacionarnog bandite, kako su se patenti ranije otvoreno nazivali).

Važno je još razumeti da nam savremeni sistem autorskih prava (nazovimo ga kopirajzm radi lakšeg snalaženja) ne omogućava da u potpunosti posedujemo čak ni ono za šta smo već platili. Kupili ste igru? Odlično, ali ona je vezana za desetinu DRM zaštita koje vas proveravaju kao graničar na aerodromu. Kupili pretplatu na Netflix? Niste vlasnik filmova, već samo privremeni zakupac. Pretplata je istekla – zbogom, omiljene serije. Kopirajzm je kult kontrole, gde je korisnik uvek pod sumnjom. Postali smo ne vlasnici, već zakupci sopstvene kulture. Slažite se, to uopšte nije tržišno.

Izgubljena prodaja je mit. Kompanije veoma vole da računaju virtuelne gubitke: navodno, preuzeli ste 10 000 kopija našeg albuma, što znači da smo izgubili 10 000 prodaja! Ne, drugari, izgubili ste maksimalno šansu da ga prodate nekoliko desetina ljudi. Ostalih 9950 verovatno nikada ne bi kupili vaš proizvod da nisu mogli besplatno da ga preuzmu. A znate šta je smešno? Najaktivniji pirati troše na muziku i filmove više nego prosečni potrošači! Jer piratstvo je više kao probni primerak, a ne pljačka.

Piratstvo takođe pomaže u slučajevima kada nosilac prava sam ne želi ili ne može da pomogne. Sećate se kako je HBO nemilosrdno brisao omiljene serije sa servera kada je zatvarao HBO Max? Spasili su ih upravo pirati. Kada je neka knjiga zabranjena cenzurom, jedina nada da se pročita su ponovo piratski sajtovi. Oni bukvalno održavaju slobodu informacija.

Besplatno ne znači amoralno! Libertarianska etika je jednostavna: nasilje je loše. I kada napravite kopiju digitalnog fajla, vi nikome ništa ne otimate. Ali državne racije na servere, milionkske kazne studentima i krivični postupci protiv „pirata“ – to je pravo nasilje. Ako je autor talentovan, zahvalni slušaoci, čitaoci i gledaoci će ga dobrovoljno podržati. To je pravedno i slobodno, a pre svega – nenasilno.

Šta možemo da uradimo? Zagovarati ukidanje kopirajzma. Ne plašiti se reći naglas: kopiranje je saradnja i širenje znanja, a ne krađa. Nismo obavezni da se osećamo krivim zbog toga što jednostavno želimo slobodno da raspolažemo svojim fajlovima i kulturom, koja je odavno postala deo zajedničkog nasleđa. I poslednje: držite torrent klijent pri ruci. Jer dok korporacije igraju monopol, pirati su jedini koji zaista brinu o očuvanju kulture!

Voluntarist, Bitarh

Još jedno čudovišno piratstvo

Ne tako davno publika telegramskog čata po mom imenu posmatrala je uživo kako pokušavam da polomim audio fajl u Amazonovom vlasničkom aaxc formatu i konvertujem ga u ljudski mp3. Zahvaljujući pomoći čitalaca i trunčici sreće, uspela sam da se izborim tokom večeri.

Sada je svako poglavlje originalnog teksta knjige Davida Fridmana The Machinery of Freedom praćeno audio zapisom gde sam autor čita odgovarajuće poglavlje. Zapravo, audio knjigu sam malo polomila iz drugog razloga, ali o tome neka bude kasnije, a za sada sam međuviđeni rezultat upregla u posao.

Takođe je objavljen prevod prvog od tri dodatka knjizi, ali to je sitnica, potrebna samo da bi se broj na progress-baru promenio. Uglavnom sam sada zauzeta finalnom redakcijom i složenjem prevoda u epub format.

Inače, o audio snimcima. Ako postoje voljni da snime prevod knjige, hajde da sarađujemo. Pročitajte glasom stihove iz epigrafа svih delova knjige, pošaljite mi snimak u privatnu poruku, a zatim, ako izbor bude dovoljno raznolik, sprovešćemo glasanje o tome čiju ćemo tačno verziju objaviti na mom sajtu i, shodno tome, „zalogovati“ je samom Fridmanu za njegov sajt. On je čak i odeljak već pripremio za svoje stihove na ruskom, ali je trenutno prazan, i trebalo bi ispraviti tu nepravdu. A ako pobednik takmičenja bude imao snage da snimi celu knjigu (to je više od dvanaest sati), to bi bilo prosto mega kul, i to će skoro sigurno biti nagrađeno od strane zahvalne publike.

Među ljevičarima je raširena ideja da prava na takozvana sredstva za proizvodnju trebaju pripadati radnicima.

Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika,
a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.

Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.

Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.

Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.

Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.

Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.

Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.

Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.

Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.

U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.

Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.

Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.