Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika,
a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.

Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.

Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.

Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.

Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.

Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.

Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.

Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.

Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.

U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.

Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.

Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.