Nasilnika nije baš toliko mnogo
Ponekad se čini da je oko nas veoma mnogo ljudi sklonih nasilju. Skoro svaki dan u vestima se može videti kako je neko nekoga tukao, oslepio ili čak ubio. Možda na ulicama često srećete razne vrste huligana i „gopnika“. Zato je teško čak i zamisliti kako se boriti protiv nasilja ako ga vrši toliko ljudi. Međutim, to je prilično obmanjujuća slika koja ne odgovara stvarnosti. Zapravo, ljudi skloni nasilju su veoma i veoma retki, pa je primenom određenih strategija problem nasilja sasvim rešiv. Sada ćemo uraditi detaljnu kalkulaciju stvarnog broja nasilnika kako bismo se uverili da ih u društvu zaista nije toliko mnogo.
Specifičnost činova nasilja je u tome što oni u svom vidljivom izražavanju sa velikim zaostatkom nadmašuju sve ostale događaje. Svakog dana se dešavaju milioni različitih događaja, ali će baš nekoliko slučajeva nasilja završiti na glavnim stranicama novinskih izvora i u televizijskim emisijama. Stotine hiljada ljudi živi pored vas svojim uobičajenim životom, a vi ih čak ni ne primećujete. S druge strane, lako ćete primetiti desetak huligana koji će svojim ponašanjem prirodno jako odudarati od svih ostalih. Njih vidite, a ostale ljude ne vidite. U tome je čitava suština. Zapravo, nasilnika i činova nasilja koje oni vrše je veoma i veoma malo u razmerama celog društva, samo su činovi nasilja među najuočljivijim delima.
Kako se ova tvrdnja odnosi na stvarne podatke? Razmotrimo statistiku nasilnih zločina u Rusiji. Nasilni zločini nas ne zanimaju, jer nisu povezani sa nanošenjem direktne fizičke štete osobi ili silom za primoravanje na bilo šta. Materijalna šteta se može nadoknaditi, uključujući i dobijanje odštete od samog počinioca primenom različitih sankcija reputativnog i finansijskog karaktera, a moralnoj šteti se može izbeći ne održavajući odnose sa ljudima koji je mogu naneti (naravno, postoje situacije kada se čovek protiv svoje volje primorava da komunicira sa nekim, ali ovde se sve svodi na samo prisiljavanje silom). Realni problem je samo nanošenje fizičke štete i prisiljavanje silom. Takođe, naša tema je određivanje broja upravo nasilnika, a ne samo nepoštenih i nekorektnih ljudi.
Za 2020. godinu u Rusiji je zabeleženo 2 044 221 zločin. Od svih zločina, 1,53% su ubistva (7 695), namerno nanošenje teške fizičke povrede (20 019), otmica ljudi (411) i silovanja (3 535). Još 0,26% zločina su razbojnicištva (5 280). Dodajmo takođe 2,7% pretnji ubistvom ili nanošenjem teške fizičke povrede (55 223). Naravno, to nije samo nanošenje fizičke štete, ali ćemo ove akte smatrati neuspelim pokušajima nasilja od strane ljudi sklonih tome. I na kraju, 1,66% zločina čine namerno nanošenje zdravstvene štete srednjeg stepena težine (28 185) i tuče (5 716). Ukupno oko 6,1% zločina ima nasilan karakter [1].
Dobijamo da je na 100 hiljada ljudi u proseku registrovan 1 393 krivičnih dela. A od njih, 85 krivičnih dela su nasilna. Naravno, daleko da su svi akti nasilja registrovani. To može biti porodično nasilje, manje tuče i mnogi drugi slučajevi. Sasvim je opravdano pomnožiti ovaj broj sa 4. Ovaj izbor sam napravio na osnovu rezultata istraživanja Instituta za probleme sprovođenja zakona pri Evropskom univerzitetu, koje govori o tome koliko se ljudi zaista obraća organima reda i po koliko prijava se pokreće postupak. Nažalost, u istraživanju ne postoji tako jasna podela krivičnih dela po kategorijama kao u slučaju zvanične statistike kriminaliteta, pa ću pretpostaviti da oko 25% nasilnih krivičnih dela ulazi u ovu statistiku, na osnovu procenta pokrenutih postupaka za napad (55% žrtava napada obraća se organima, a po 44% prijava se pokreće postupak) [2].
Kod nas se dešava 340 akata nasilja godišnje na 100 hiljada ljudi. Taj broj može delovati premalo s obzirom na to da neki nasilnici vrše nasilje često i redovno (na primer, loš roditelj može tući svoje dete, a loš muž može svakodnevno tući svoju ženu). Zato ćemo za 1 akt nasilja uzeti sve nasilničke radnje jedne konkretne osobe prema drugoj konkretnoj osobi, naročito zato što će višestruko izvršavanje istog tipa akata nasilja od strane jedne osobe prema drugoj u zvaničnom sudskom postupku najverovatnije biti registrovano kao jedno krivično delo, što znači da će u statistiku ući samo kao jedno krivično delo. Od 852 506 identifikovanih kriminalaca, 492 107 (57,7%) su ranije već činili krivična dela. U statistici nema detalja u vezi sa brojem ranije počinjenih krivičnih dela; najverovatnije u stvarnosti jedan nasilnik u proseku počini više od 2,36 akata nasilja, ali zbog nedostatka podataka ćemo upravo 57,7% akata nasilja prihvatiti kao one koji ne povećavaju ukupan broj nasilnika, već samo govore o tome koji su od njih ponovo izvršili nasilje. Pored toga, ponovo treba skrenuti pažnju na to da je većinsko većina zločina koje primećujete nenasilne prirode (najčešće pripadaju ekonomskoj sferi), dok mi razmatramo isključivo vršenje akata nasilja.
Na kraju imamo da se godišnje na 100 hiljada ljudi otkrije 144 silovnika, odnosno 0,144% celokupnog stanovništva, ili 1 osoba na 695. Sasvim mali broj, zar ne? Možda će neko reći da će na njegovom mestu stanovanja silovnika očigledno biti više, međutim, statistika koju razmatramo odnosi se na celu Rusiju, čija je kriminalnost na njenoj teritoriji raspoređena veoma nejednako. Na primer, ako se uzmu u obzir teški nasilni zločini (uključujući razboj), koji u opštoj statistici čine 1,79% od svih registrovanih zločina, u Moskvi ih ima svega 1,13% [3]. Ukupan broj registrovanih zločina u Moskvi je 146 559, odnosno 7,2% od svih zločina, što je takođe pozitivaniji rezultat nego u celoj Rusiji, s obzirom na to da Moskva čini oko 8,6% stanovništva.
Iz ovih proračuna se, naravno, ne mogu izvući precizni zaključci o tome koliko silovnika u društvu imamo u konkretnom trenutku, odnosno na kom nivou se drži njihov broj. Međutim, porast silovnika je, kao što smo se uverili, mizeran, a takođe treba uzeti u obzir da se dešava i smanjenje broja silovnika, jer oni nisu ništa otporniji niti dugovečniji od drugih ljudi. Čak i obrnuto – silovnici žive u proseku kraće, jer se češće izlažu riziku zbog aktivnog učešća u nasilnim sukobima, dok ih ostali ljudi neće inicirati i pokušaće da ih izbegavaju. Apsolutni broj silovnika će, naravno, rasti sa porastom stanovništva, ali se njihova procentualna zastupljenost u odnosu na celokupno stanovništvo, pod drugim istim uslovima, neće menjati.
Primetićemo da ovaj rezultat, koji otkriva jednog nasilnika na 695 ljudi godišnje, predstavlja najgori mogući scenario, jer smo napravili niz pretpostavki u najgorem smeru: sve pretnje ubistvom i nanošenjem teške fizičke povrede su uzete kao neuspešni pokušaji izvršenja nasilja; broj registrovanih nasilnih krivičnih dela je uvećan za 4 puta s obzirom na to da se mnogi ljudi ne obraćaju organima reda ili oni nakon prijave ne pokreću postupak; prihvatili smo da jedan nasilnik u proseku izvrši 2,36 akata nasilja, međutim, to bi bilo tačno samo kod jednokratnog recidiva (a kod mnogih nasilnika on je višestruki). Postoje svi razlozi da se pretpostavi da je stvarni broj nasilnika još mnogo manji. Međutim, saznanje tog broja nam nije moguće, pa smo izračunali najgoru moguću vrednost, ispod koje sigurno ne može biti ništa gore.
Još jedna važna stvar koju treba istaći je to što smo razmatrali samo slučajeve nanošenja dovoljno ozbiljne fizičke povrede. Najmanje brutalno od nasilnih krivičnih dela koja se mogu naći u zvaničnoj statistici su tuče. Naravno, postoji mnogo više ljudi sposobnih za sasvim slabije nasilje u poređenju sa tučom, na primer da nekoga jednom udare pesnicom ili namerno poguraju. Upravo takvo nasilje najčešće primećujete, zbog čega vam, ponovo, može se činiti da ima veoma mnogo nasilnika. Naravno, i to nasilje je problem, ali daleko nije toliko veliki, uzimajući u obzir sledeće faktore:
1) takvog nasilja nije dovoljno da bi se održala nasilnička hijerarhija dominacije u društvu (koja je jedan od oblika u ljudskom društvu država), niti da bi generalno ozbiljno ugrozilo ljude;
2) veoma ga je lako kontrolisati vaspitanjem, osudom, kao i pretnjom ostracizmom i drugim reputacionim metodama;
3) od njega se lako zaštititi pomoću najjednostavnijih sredstava za samoodbranu, na primer, sprej od bibera;
4) njegova opasnost nije toliko velika, stoga nema potrebe za prioritetnom borbom protiv njega, dovoljno je samo koncentrisati napore na borbu protiv nasilja koje vrši mali procenat okrutnih nasilnika, a sa slabim nasiljem će se moći baraviti već kasnije.
Iz svega što smo sada razmotrili, može se izvući jednostavan zaključak – stvarnih nasilnika nije toliko mnogo, oni čine veoma mali procenat stanovništva. A to znači da su obuzdavanje, a u perspektivi i potpuno iskorenjivanje nasilništva – sasvim dostižna cilj, koji očigledno ne nailazi na problem toga što je nasilnika previše, a samim tim ne možemo sa svima njima da se izborimo.
Izvori:
1. Stanje kriminaliteta u Ruskoj Federaciji za januar – decembar 2020. godine: https://мвд.рф/reports/item/22678184/
2. Kriminalitet i viktimizacija u Rusiji: https://enforce.spb.ru/images/analytical_review/irl_rcvs_memo_29.10.pdf
3. Ministarska statistika za januar – decembar 2020. godine: https://epp.genproc.gov.ru/web/proc_77/activity/statistics/result?item=58390629