Zamislite da su jednog dana svi zakoni ukinuti, makar samo na jedan dan. Kako bi se ljudi tačno ponašali u takvim okolnostima? Nekome bi se odmah mogao prikazati scenario „Noći čistki“, u kojoj bi mnogi krenuli da siluju, ubijaju, osvete se neprijateljima ili jednostavno stvaraju haos radi zabave. Sigurno bi do takvog zaključka došli zagovornici pozicije „majmuna ubica“, tvrdeći da je čovek okrutno i krvolžno biće koje, prema takozvanoj teoriji odvraćanja, od vršenja nasilja zaustavlja samo postojanje zakona koji preti kaznom. Ali šta bi se zapravo dogodilo?
Takvim pitanjem su se 2020. godine zapitali istraživači sa Međunarodnog univerziteta Floride. Odlučili su da sprovedu anketu među 500 Amerikanaca o tome kolika je verovatnoća da bi počinili zločine ako bi to jedan dan u godini bilo legalno. Naravno, unapred je bilo jasno da će određeni deo anketiranih dati potvrdan odgovor, pa su odlučili da ispitaju i koje tačno osobine ličnosti podstiču na ovakav izbor.
Rezultat je bio sledeći: samo 18% ljudi je izjavilo spremnost da učestvuje u „Noći čistki“ ako im se pruži takva mogućnost. To odmah odbacuje ideju da je zakon glavni ili jedini značajan faktor koji sprečava kriminalitet. Barem za većinu ljudi on nije toliko važan kao drugi faktori, inače bi se prema teoriji odvraćanja moglo očekivati saglasje skoro svih učesnika. Štaviše, utvrđeno je da je veća verovatnoća pristanka na učešće u ovakvom događaju u određenoj meri povezana sa slabom samokontrolom, kao i, u znatnijoj meri, sa prisustvom psihopatskih crta kod osobe, kao što su bezdušnost i egocentrizam.
Drugi istraživači sa Univerziteta Tilburg ove godine su objavili materijal u kojem su odlučili da ponove i dopune rezultate prethodnog istraživanja, anketirajući 865 ljudi. Primetili su da ranije nije bilo podele na konkretne zločine, već je ispitanicima postavljano samo jedno pitanje u vezi sa njihovom željom da učestvuju u „Noći čistki“. Zato je sada odlučeno da se postavljaju pitanja i o različitim vrstama zločina.
Na prvi pogled, rezultat se pokazao šokirajućim – više od 76% anketiranih priznalo je da bi, u nedostatku legalne kontrole, počinilo najmanje jedan zločin. Međutim, veoma je važno pogledati o kojim se tačno zločinima radi. Na primer, spremnost da ukradu osnovne potrepštine priznalo je 50% ljudi, a da ukradu novac ili uđu na neku teritoriju gde im nije dozvoljeno – po 45% ljudi. Oko 33% je izrazilo spremnost da prekrši pravila saobraćaja, a 28% da proba zabranjene supstance. Sve je to označeno kao neznatni zločini.
A šta je sa teškim zločinima? Ovde je rezultat bio potpuno drugačiji. Samo 4% anketiranih izrazilo je spremnost da ubije nekoga, a približno 1-2% su dobila pitanja o seksualnom nasilju, otmicaju, zločinima iz mržnje i drugim aktovima ozbiljnog nasilja. Kontrast je vidljiv golim okom! Naravno, onih koji žele da počine bar jedan zločin bilo je mnogo više nego što su istraživači očekivali, ali se skoro uvek radilo o nenasilnim zločinima male težine. U isto vreme, onih koji su spremni da počine nasilne zločine može se nabrojati na prste, i to su tipično ličnosti sa visokim pokazateljima psihopatskih crta.
Istraživači zaključuju da zakon i krivične kazne igraju ključnu ulogu samo u sprečavanju neznatnih zločina. Međutim, za nasilne zločine, koji zahtevaju da osoba prekrši sve moralne i društvene norme, to više nije toliko važan faktor, i ako za nekoga zaista može biti odlučujući, to je samo za mali procenat stanovništva sa visokim pokazateljima psihopatije. To nas samo još jednom podseća – u normalnom stanju, čovek ipak poseduje snažan unutrašnji mehanizam inhibicije nasilja.
Ponekad se čini da je oko nas veoma mnogo ljudi sklonih nasilju. Skoro svaki dan u vestima se može videti kako je neko nekoga tukao, oslepio ili čak ubio. Možda na ulicama često srećete razne vrste huligana i „gopnika“. Zato je teško čak i zamisliti kako se boriti protiv nasilja ako ga vrši toliko ljudi. Međutim, to je prilično obmanjujuća slika koja ne odgovara stvarnosti. Zapravo, ljudi skloni nasilju su veoma i veoma retki, pa je primenom određenih strategija problem nasilja sasvim rešiv. Sada ćemo uraditi detaljnu kalkulaciju stvarnog broja nasilnika kako bismo se uverili da ih u društvu zaista nije toliko mnogo.
Specifičnost činova nasilja je u tome što oni u svom vidljivom izražavanju sa velikim zaostatkom nadmašuju sve ostale događaje. Svakog dana se dešavaju milioni različitih događaja, ali će baš nekoliko slučajeva nasilja završiti na glavnim stranicama novinskih izvora i u televizijskim emisijama. Stotine hiljada ljudi živi pored vas svojim uobičajenim životom, a vi ih čak ni ne primećujete. S druge strane, lako ćete primetiti desetak huligana koji će svojim ponašanjem prirodno jako odudarati od svih ostalih. Njih vidite, a ostale ljude ne vidite. U tome je čitava suština. Zapravo, nasilnika i činova nasilja koje oni vrše je veoma i veoma malo u razmerama celog društva, samo su činovi nasilja među najuočljivijim delima.
Kako se ova tvrdnja odnosi na stvarne podatke? Razmotrimo statistiku nasilnih zločina u Rusiji. Nasilni zločini nas ne zanimaju, jer nisu povezani sa nanošenjem direktne fizičke štete osobi ili silom za primoravanje na bilo šta. Materijalna šteta se može nadoknaditi, uključujući i dobijanje odštete od samog počinioca primenom različitih sankcija reputativnog i finansijskog karaktera, a moralnoj šteti se može izbeći ne održavajući odnose sa ljudima koji je mogu naneti (naravno, postoje situacije kada se čovek protiv svoje volje primorava da komunicira sa nekim, ali ovde se sve svodi na samo prisiljavanje silom). Realni problem je samo nanošenje fizičke štete i prisiljavanje silom. Takođe, naša tema je određivanje broja upravo nasilnika, a ne samo nepoštenih i nekorektnih ljudi.
Za 2020. godinu u Rusiji je zabeleženo 2 044 221 zločin. Od svih zločina, 1,53% su ubistva (7 695), namerno nanošenje teške fizičke povrede (20 019), otmica ljudi (411) i silovanja (3 535). Još 0,26% zločina su razbojnicištva (5 280). Dodajmo takođe 2,7% pretnji ubistvom ili nanošenjem teške fizičke povrede (55 223). Naravno, to nije samo nanošenje fizičke štete, ali ćemo ove akte smatrati neuspelim pokušajima nasilja od strane ljudi sklonih tome. I na kraju, 1,66% zločina čine namerno nanošenje zdravstvene štete srednjeg stepena težine (28 185) i tuče (5 716). Ukupno oko 6,1% zločina ima nasilan karakter [1].
Dobijamo da je na 100 hiljada ljudi u proseku registrovan 1 393 krivičnih dela. A od njih, 85 krivičnih dela su nasilna. Naravno, daleko da su svi akti nasilja registrovani. To može biti porodično nasilje, manje tuče i mnogi drugi slučajevi. Sasvim je opravdano pomnožiti ovaj broj sa 4. Ovaj izbor sam napravio na osnovu rezultata istraživanja Instituta za probleme sprovođenja zakona pri Evropskom univerzitetu, koje govori o tome koliko se ljudi zaista obraća organima reda i po koliko prijava se pokreće postupak. Nažalost, u istraživanju ne postoji tako jasna podela krivičnih dela po kategorijama kao u slučaju zvanične statistike kriminaliteta, pa ću pretpostaviti da oko 25% nasilnih krivičnih dela ulazi u ovu statistiku, na osnovu procenta pokrenutih postupaka za napad (55% žrtava napada obraća se organima, a po 44% prijava se pokreće postupak) [2].
Kod nas se dešava 340 akata nasilja godišnje na 100 hiljada ljudi. Taj broj može delovati premalo s obzirom na to da neki nasilnici vrše nasilje često i redovno (na primer, loš roditelj može tući svoje dete, a loš muž može svakodnevno tući svoju ženu). Zato ćemo za 1 akt nasilja uzeti sve nasilničke radnje jedne konkretne osobe prema drugoj konkretnoj osobi, naročito zato što će višestruko izvršavanje istog tipa akata nasilja od strane jedne osobe prema drugoj u zvaničnom sudskom postupku najverovatnije biti registrovano kao jedno krivično delo, što znači da će u statistiku ući samo kao jedno krivično delo. Od 852 506 identifikovanih kriminalaca, 492 107 (57,7%) su ranije već činili krivična dela. U statistici nema detalja u vezi sa brojem ranije počinjenih krivičnih dela; najverovatnije u stvarnosti jedan nasilnik u proseku počini više od 2,36 akata nasilja, ali zbog nedostatka podataka ćemo upravo 57,7% akata nasilja prihvatiti kao one koji ne povećavaju ukupan broj nasilnika, već samo govore o tome koji su od njih ponovo izvršili nasilje. Pored toga, ponovo treba skrenuti pažnju na to da je većinsko većina zločina koje primećujete nenasilne prirode (najčešće pripadaju ekonomskoj sferi), dok mi razmatramo isključivo vršenje akata nasilja.
Na kraju imamo da se godišnje na 100 hiljada ljudi otkrije 144 silovnika, odnosno 0,144% celokupnog stanovništva, ili 1 osoba na 695. Sasvim mali broj, zar ne? Možda će neko reći da će na njegovom mestu stanovanja silovnika očigledno biti više, međutim, statistika koju razmatramo odnosi se na celu Rusiju, čija je kriminalnost na njenoj teritoriji raspoređena veoma nejednako. Na primer, ako se uzmu u obzir teški nasilni zločini (uključujući razboj), koji u opštoj statistici čine 1,79% od svih registrovanih zločina, u Moskvi ih ima svega 1,13% [3]. Ukupan broj registrovanih zločina u Moskvi je 146 559, odnosno 7,2% od svih zločina, što je takođe pozitivaniji rezultat nego u celoj Rusiji, s obzirom na to da Moskva čini oko 8,6% stanovništva.
Iz ovih proračuna se, naravno, ne mogu izvući precizni zaključci o tome koliko silovnika u društvu imamo u konkretnom trenutku, odnosno na kom nivou se drži njihov broj. Međutim, porast silovnika je, kao što smo se uverili, mizeran, a takođe treba uzeti u obzir da se dešava i smanjenje broja silovnika, jer oni nisu ništa otporniji niti dugovečniji od drugih ljudi. Čak i obrnuto – silovnici žive u proseku kraće, jer se češće izlažu riziku zbog aktivnog učešća u nasilnim sukobima, dok ih ostali ljudi neće inicirati i pokušaće da ih izbegavaju. Apsolutni broj silovnika će, naravno, rasti sa porastom stanovništva, ali se njihova procentualna zastupljenost u odnosu na celokupno stanovništvo, pod drugim istim uslovima, neće menjati.
Primetićemo da ovaj rezultat, koji otkriva jednog nasilnika na 695 ljudi godišnje, predstavlja najgori mogući scenario, jer smo napravili niz pretpostavki u najgorem smeru: sve pretnje ubistvom i nanošenjem teške fizičke povrede su uzete kao neuspešni pokušaji izvršenja nasilja; broj registrovanih nasilnih krivičnih dela je uvećan za 4 puta s obzirom na to da se mnogi ljudi ne obraćaju organima reda ili oni nakon prijave ne pokreću postupak; prihvatili smo da jedan nasilnik u proseku izvrši 2,36 akata nasilja, međutim, to bi bilo tačno samo kod jednokratnog recidiva (a kod mnogih nasilnika on je višestruki). Postoje svi razlozi da se pretpostavi da je stvarni broj nasilnika još mnogo manji. Međutim, saznanje tog broja nam nije moguće, pa smo izračunali najgoru moguću vrednost, ispod koje sigurno ne može biti ništa gore.
Još jedna važna stvar koju treba istaći je to što smo razmatrali samo slučajeve nanošenja dovoljno ozbiljne fizičke povrede. Najmanje brutalno od nasilnih krivičnih dela koja se mogu naći u zvaničnoj statistici su tuče. Naravno, postoji mnogo više ljudi sposobnih za sasvim slabije nasilje u poređenju sa tučom, na primer da nekoga jednom udare pesnicom ili namerno poguraju. Upravo takvo nasilje najčešće primećujete, zbog čega vam, ponovo, može se činiti da ima veoma mnogo nasilnika. Naravno, i to nasilje je problem, ali daleko nije toliko veliki, uzimajući u obzir sledeće faktore:
1) takvog nasilja nije dovoljno da bi se održala nasilnička hijerarhija dominacije u društvu (koja je jedan od oblika u ljudskom društvu država), niti da bi generalno ozbiljno ugrozilo ljude;
2) veoma ga je lako kontrolisati vaspitanjem, osudom, kao i pretnjom ostracizmom i drugim reputacionim metodama;
3) od njega se lako zaštititi pomoću najjednostavnijih sredstava za samoodbranu, na primer, sprej od bibera;
4) njegova opasnost nije toliko velika, stoga nema potrebe za prioritetnom borbom protiv njega, dovoljno je samo koncentrisati napore na borbu protiv nasilja koje vrši mali procenat okrutnih nasilnika, a sa slabim nasiljem će se moći baraviti već kasnije.
Iz svega što smo sada razmotrili, može se izvući jednostavan zaključak – stvarnih nasilnika nije toliko mnogo, oni čine veoma mali procenat stanovništva. A to znači da su obuzdavanje, a u perspektivi i potpuno iskorenjivanje nasilništva – sasvim dostižna cilj, koji očigledno ne nailazi na problem toga što je nasilnika previše, a samim tim ne možemo sa svima njima da se izborimo.
Prema istraživanjima, u Koloradu je nakon legalizacije marihuane „…crno tržište je, suprotno očekivanjima, nakon legalizacije samo nastavilo da raste; država je nakon legalizacije izbila na prvo mesto po konzumaciji marihuane među tinejdžerima, a školski sistem nije dobio nikakve pozitivne promene.
Došlo je do porasta kriminala, kao što su pljačke i krađe automobila. Rast nivoa kriminala u 2016. godini premašio je 11 puta prosečnu vrednost među 30 najvećih gradova SAD. Broj ubistava je porastao za 10%“.
Da bi se odgovorilo na pitanje, bilo je potrebno upoznati se sa izveštajem na engleskom jeziku o posledicama legalizacije, navedenim u literaturi na kraju članka.
Najzabavnije je ispalo sa crnim tržištem. Zašto je ono poraslo? Zato što su preduzetnici iz drugih država dolazili u Kolorado da se legalno zalihe, a zatim su pokušavali da iznesu proizvod u svoje države, gde je on ostao ilegalan. To je i razumljivo, jer je tamo zbog ilegalnosti trava ostala znatno skuplja. Naravno, deo saobraćaja je presretan, na to su trošeni novac, sve je to upisivalo u izveštaje, što rezultira paradoksalnom situacijom: izgleda kao legalizacija, ali obim ilegalnih operacija raste, a na njihovo suzbijanje troši se više sredstava. Drugim rečima, troškovi federalnih službi za borbu protiv legalizovanog posla u državi su se povećali, i govori nam se o povećanju troškova borbe protiv crnog tržišta u državi. Pa legalizujte travu u ostalim državama, i ti troškovi će nestati, a za sada patite u tišini.
Prilikom analize smrtnosti, izveštaj se koncentriše na smrtnost na putevima. Prilikom donošenja zakona o legalizaciji marihuane, pretpostavljalo se da će se povećanjem broja ljudi pod dejstvom supstanci za volanom smanjiti broj pijanih vozača, jer je vožnja pod dejstvom supstanci sigurnija. Šta je od toga ispalo? Citiram: „But while traffic deaths in general have declined in Colorado, the percentage of marijuana-related fatalities increased, the report said.“ Drugim rečima, ispalo je upravo ono što su i želeli, ali pošto je izveštaj napisala komisija za borbu protiv supstanci, oni stavljaju akcenat na to da je baš u njihovoj nadležnosti došlo do većeg broja smrtnih slučajeva, i da je to, navodno, loše. Pa, to što država nije monolitna i da tamo postoje različite grupe interesa je davno poznata činjenica, međutim, građanima je važno samo to što se ukupna smrtnost na putevima u državi smanjila.
Ekonomski efekat legalizacije je takav da je samo u 2017. godini obim prodaje marihuane iznosio petnaest stotina miliona dolara. Pored običnih poreza, marihuana je oporezovana posebnim porezima, i samo putem njih je u 2017. godini od građana u opštinama i državi oduzeto 247 miliona dolara, ili 2,3% celokupnog prihoda budžeta države.
Kako je država raspodelila taj novac? Delimično je novac potrošen na pružanje medicinske pomoći korisnicima marihuane, što se može smatrati barem malo legitimnom potrošnjom, iako je taj novac mogao jednostavno i biti neuzet, pa bi ga ljudi sami odneli lekarima, bez posredovanja zvaničnika. Ali veći deo je otišao na razne gluposti poput finansiranja škola ili policije, odnosno na protekcionističke mere za razvoj jednih grana privrede na račun drugih i na direktno razbacivanje novca. Pa, efikasnost države u ovakvim pitanjima je odavno poznata i ne izaziva iznenađenje.
Na kraju, pogledala sam šta se dešava sa kriminalom. U izvoru koji se koristi u članku navodi se priča policijskog narednika o tome da je u državi „zelena groznica“, te da avanturisti iz cele zemlje dolaze da uzgajaju marihuanu i zarađuju na tome. A pošto je država ovaj posao opremenila regulatornim preprekama, kako to voli, ljudi uzgajaju travu ilegalno, na primer, iznajme kuću, izvuku podove i naprave farmu ispod krova. Naravno, uz potpunu legalnost posla, nikome ne bi palo na pamet da se bavi takvim glupostima kada je jeftinije iznajmiti komad zemlje nego praviti ilegalne farme u kućama, pritom kršeći imovinska prava vlasnika tih istih kuća.
Što se tiče porasta ukupnog nivoa kriminala od 10%, želim da napomenem da priliv turista i preduzetnika verovatno nije precizno uzet u obzir od strane vlasti države, za razliku od nivoa kriminala, tako da se ne bih čudila ako je nivo po 100.000 stanovnika ostao otprilike isti kao što je bio.
Rezime. Veći deo problema navedenih u članku je ili izmišljen, ili je povezan sa preostalim zakonskim ograničenjima u ovoj industriji, ili sa specifičnostima statističkog vođenja evidencije (nešto je postalo vidljivije, na primer, odlasci lekarima, a nešto manje, na primer, broj stanovnika države). Kako se legalizacija marihuane bude širila u svim državama, sve će se prilično brzo stabilizovati, ljudi će postati bogatiji i srećniji.
Najuspešniji primer blagotvornog uticaja legalizacije za ruskojezičnu publiku je, naravno, Moldavija. Postsovjetska zemlja uvodi legalnu kupovinu, nošenje i upotrebu naoružanog kratkog cevi za samoodbranu – i krivulja nasilnih zločina naglo opada. Isto se desilo i u Baltiku, mada primer flegmatičnih Baltika ne ubeđuje slušaoca toliko kao priča o vrelim moldavskim momcima. Ali najviše statistike daju, naravno, Sjedinjene Države, gde je polovina ukupnog kriminala koncentrisana u svega dva procenta okruga sa najstrožim zakonima o oružju, a koji predstavljaju etničke geto, dok su u najnaoružanijim oblastima nasilni zločini praktično odsutni.
Mane legalizacije takođe postoje – one se pojavljuju kada se legalizacija sprovodi delimično i nepromišljeno.
Recimo, u Kazahstanu su, umesto da legalizuju naoružano kratke cevi, ekstremno pojednostavili samo kupovinu traumatičnog oružja. Kao rezultat toga, traumatično oružje je postalo pogodno sredstvo u sukobima između bandi: to oružje je veoma praktično kao pomoć u tuči, jer ga ne prati nikakva balistička ekspertiza, a i psihološki prag njegove upotrebe je izuzetno nizak, jer se to, kao što se čini, smatra nepravim oružjem. Posledično, sada se klatno okrenulo u suprotnu stranu i u Kazahstanu su počeli da stežu šrafove, jer su hoblofobi dobili odličan argument za to.
U Rusiji je zakonodavstvo o oružju generalno podnošljivo, iako je u pogledu naoružanog kratke cevi i vrlo nedoslednog. Mnogo gore je ovde sa praksom primene zakona; u velikoj meri upravo ona, a ne zakon o prometu oružja, podstiče kriminalce – jer oni znaju da će žrtva do poslednjeg oklevati pre upotrebe oružja, ne želeći da se kasnije suoči sa daleko strašnijim kriminalcima – ruskom policijom.
Glavno što treba razumeti o oružju: kriminalac ga uvek ima. On će jednostavno kupiti oružje na crno za bitkoine, jer je za njega mnogo opasnije biti uhvaćen sa oružjem nego biti nespreman za obračun sa konkurentima. A onaj ko zarađuje u mirnijim granama, radije će potrošiti bitkoine na donat Ankap-tjan, i zato je njemu važno da ima baš legalno oružje, kao i pravo da ga legalno koristi u samoodbrani.
