Тег: Ukrajina

Sprečavanje nuklearnog rata pri ankapu

Zdravo! Baš mi se ne sviđaju tvoji odgovori o sprečavanju nuklearnog rata. Kažeš da će ankapisti prebaciti troškove na nomenklaturu, ali ti odgovori su daleko od stvarnosti. Za glavu Lukašenka je bila raspisana nagrada od 11 miliona evra, ali nije bilo čak ni pokušaja da ga eliminišu.

Recimo da postoji nomenklatura koja sedi u veoma dubokom bunkeru ispod gusto naseljenog grada. Štite je lojalne tajne službe.
Šta će libertarijanci raditi ako ta nomenklatura započne nuklearni rat protiv Ankapistana (=čime im prete kako ga ne bi dopustili)? Poželjno je navesti neke konkretne vojne mere.

Nenavision

Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.

U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.

U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.

Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.

Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.

Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.

Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.

Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.

Kolona lako oklopne tehnike – laka meta

Provokativno pitanje

Odavno nisam pisala ništa o ratu. Najmračnije od predviđanja se ostvarilo, rat je postao dugotrajan. Strane u sukobu neće skoro iscrpiti rezervne snage svojih ekonomija. Ruska strana – zbog pametnih taktičkih poteza na ekonomskom frontu. Ukrajinska – zbog toga što za njene saveznike finansiranje Ukrajine još uvek nije naročito opterećujuće.

Zauzvrat, svetska ekonomija je očigledno zapucala, podriva je rat kao dodatak prethodnom covidnom ludilu. Otuda se nameće misao: da li su sve ove ekonomske sankcije zaista toliko neophodne za uništenje Ruske Federacije. Zapravo, nisu, ali to je dosadna tema, nećemo o tome, želim da pitam nešto drugo.

Ukrajina traži sve više oružja, a dobija ga u količinama koje su očigledno nedovoljne za brzu pobedu. U vezi sa tim, čisto ljudski mi je radoznalo kako bi Ukrajinci reagovali na sledeću dilemu. Pohlepni kapitalisti kažu: rezerve naše dobročaritnosti su iscrpljene. Želite li da ratujete dalje – u redu, imaćete oružje. Prodaćemo vam ga. U zamenu želimo vašu ukrajinsku zemlju. U našu kapitalističku privatnu svojinu. A da je vi – znamo mi vas, prokletih socijalista – ne nacionalizujete odmah nakon pobede – zahtevamo ekstrateritorijalnost za zemlju koju kupimo. Tamo ćemo postaviti naše privatne vojne baze, kako ne biste slučajno kasnije pružali svoje pohlepne ruke prema nama. Prodajte nam Odesu, organizovaćemo tamo slobodan grad. Bez mina u akvatorijumu, pouzdano zaštićen od ruske, turske i ukrajinske flote. I bez poreza, naravno. I sa slobodnim prometom naših kapitalističkih valuta, onih koje nam budu odgovarale. I bez vaših činovnika, naravno – naši menadžeri su efikasniji.

Šta mislite, da li bi uslovni Zelenski pristao na ovakav drzak predlog? Da preda jedan primorski grad u vlasništvo konzorcijumu u koji bi ušli uslovni Lockheed Martin i ostali poštovani džentlmeni? U zamenu za proizvode tih istih Lockheeda i Martina. A uslovni Zelenskogov birač – kako bi on reagovao? Rekao bi „ma neka propadne, Odaeso-mama, dajte mi F-35“? Ili bi gnevno vikao da nikome neće prepustiti ni ped zemlje, a da će nakon što ponestane municije ratovati kamenjem i štapovima?

Ko želi muskete? Prave muskete od belih ljudi!

Reparacije

Prilično je zabavno što RF još uvek u punoj snazi pokušava ofanzivu, i dalje ima solidnu prednost u vazduhu, i dalje nastavlja da ubacuje nove ciljeve rata u informativni prostor – a na društvenim mrežama već u punom juri idu diskusije o tome kako će Rusija isplaćivati reparacije Ukrajini, vredi li se zastupati to i da li treba da ih plaćaju oni koji su od samog početka bili protiv rata.

Ubaciću i ja svoje mišljenje. Čini mi se da je odsustvo reparacija pre svega u interesu ukrajinskih libertarijanaca, ali i ruskih. S druge strane, etatisti sa obe strane bi trebalo da žarko podrže reparacije.

Stvar je u tome da su reparacije novac koji država plaća državi. Ali taj novac ona uvek prikuplja od svojih podanika. Kako je počeo uspon Moskovskog kneževstva? Time što je moskovski knez Ivan od ordinskog hana dobio privilegiju da plaća reparacije za sva ruska kneževstva. Tokom procesa prikupljanja, mnogo toga je ostalo u rukama, i Moskva je ojačala. Kada uslovni Leonid Volkov počne da prikuplja reparacije za Ukrajinu, Moskva će od toga takođe samo ojačati, jer kakva uopšte federalizacija i prenos ovlašćenja regionima, kada treba iscediti novac od ljudi i platiti ukrajinskom predsedniku?

Ali recimo da međunarodni fond za borbu protiv korupcije, pod vođstvom hrabrog Ivana Ždanova, uspe da pronađe i lobiše za zaplenu tolike imovine krupnih ruskih korupcionara da će to biti dovoljno za isplatu reparacija, i da neće biti potrebe za uvođenjem vanrednih poreza za ostale ruske građane. Šta će uraditi dobri ukrajinski predsednik, dobivši reparacije od dobrog ruskog predsednika? Počeće u ime države da naručuje određene radove na obnovi onoga što je uništeno tokom rata, ojačaće ukrajinsku državnu vojsku, policiju, carinu, poreske organe, dofinansiraće nacionalnu banku i sve to. Ukratko, ojačaće socijalnu državu. Da li je to dobro? Naravno da jeste, odgovoriće ukrajinskim libertarijancima državni činovnici koji će raspoređivati sav taj novac, kao i njihovi rođaci koji će, srećnom slučaju, dobijati državne ugovore.

Naravno, svaka neindiferentna osoba ima mnoštvo moralnih osnova za pomaganje Ukrajincima i u ratu, i u životu u emigraciji, i u obnovi uništenog privrede nakon povratka kući. Ali za to mu nije potrebna državna prisila, ona je pre sposobna da odmetne. Tako, države blokiraju bankovne kartice građanima RF (teže je donirati), stvaraju mnoštvo ograničenja za emigrante, što im otežava smestaj na novom mestu i ometa pružanje pomoći, a i u fazi posleratne pomoći će privatnu inicijativu sigurno opteretiti gomilom prepreka. Zato se ispostavlja korisnom partizanska aktivnost protiv svih država: protiv države Ukrajine, koja ometa deo izbeglica da je slobodno napuste; protiv države RF, kako bi se sabotirala regrutacija u vojsku, rad državnih ustanova, ometao vojni isporuke i demotivisali privatna lica da podrže rat; protiv ostalih država koje ometaju emigrante u zapošljavanju, smesteivanju i sprovođenju novčanih transakcija. Ali sve to nisu reparacije, ne pokušavajte da ulepšate tu sramnu reč.

P.S. Zaboravila sam da dodam još jedan važan stav. Najbolji ishod ovog rata je potpuno uništenje ruske države. Ali u tom slučaju definitivno neće biti nikakvih reparacija: nestaće subjekt od kojeg bi se one mogle uzeti. I to je još jedan veoma važan razlog zbog kojeg bi ukrajinski libertarijanci trebalo da sanjaju ne o reparacijama, već o daleko prijatnijem ishodu.

Naravno, odsustvo reparacija ne otklanja mogućnost krivičnog gonjenja privatnih lica i podnošenja im tužbi za konkretnu štetu.

Odakle reparacije? Alah daje!

Antiukrajinska objava

Kako su objavljivane serije objava usmerenih protiv države RF, oko četrdeset ljudi se odjavilo sa mog telegram kanala, a sada nameravam da pogoršam situaciju, proći se i po državi Ukrajini.

U Ukrajini traje Veliki otadžbinski rat. Nacionalni duh je jak, a džavelin-i brzi; samo još zona bezletenja i okupatori bi bili uništeni za nedelju dana, a bez nje će se zadatak razvući do leta, ako, naravno, ne odigra ulogu faktor tabakere. Država toliko veruje svojim građanima da im deli bojno oružje bez ikakvih dokumenata i zvanično je proglasila da ubistvo ruskih vojnika od strane privatnih lica nije krivično delo. Kao da kažu: partizanite, blagosilimo vas. U zemlju masovno dolaze strani dobrovoljci, jer je lov na čoveka najuzbudljiviji od svih lovova, o čemu smo mnogo čitali kod klasika. Na kraju svega, ukrajinska vlada dobija ozbiljne količine pomoći, ne samo u oružju i humanitarnim teretima, već i u novcu.

Postavlja se pitanje, kog đavola u Ukrajini i dalje postoji vojni poziv? Kog đavola muškarcima do 60 godina ne dozvoljavaju da napuste zemlju? Prvo, to je seksizam (pa, to sam tako, lagano prošla kroz aktuelne teme). Drugo, to je direktno državno robovlasništvo. Treće, to je jednostavno neefikasno. Ako je muškarac već stigao do granice, on sigurno nema nameru da se bori. Namerava da odvede svoju porodicu na sigurno mesto, a tamo, na tom sigurnom mestu, on barem više neće biti teret za ukrajinski državni sistem socijalne zaštite, neće uvećati statistiku gubitaka civilnog stanovništva, neće se vrteti ispred ruskih ambasada sa ukrajinskom zastavom – a potom, ko zna, možda će se čak i vratiti da se pridruži ratu – ali već dobrovoljno. To je sasvim verovatno, naročito s obzirom na činjenicu da Ukrajina može veoma velikodušno da plaća vojnicima, dok izbeglice mogu računati samo na sopstvene ušteđevine i pomoć lokalne rusko-ukrajinske dijaspore.

Postavlja se pitanje, kog đavola je Ukrajina uopšte zadržala graničare i naročito carinnike na zapadnoj granici? Zar država nema gde da smesti ljude? Zar država želi, u uslovima ekstremnog naprezanja snaga građanskog društva, da ometa slobodno kretanje robe? Zar je država potpuno poludela? Carinu je trebalo u celom sastavu poslati na front prvog dana rata, da tamo i poginu u celom sastavu. Ili barem ih otpustiti, ako već moramo biti blagi.

Kratko rečeno, veoma sam daleko od divljenja postupcima trenutnog ukrajinskog rukovodstva. Oni bi mogli da uništavaju Putinove okupatore ne manje efikasno, a da pritom ne tiraju sopstveni narod. To bi za svet bio daleko značajniji moralni primer nego što je držanje automatske puške od strane predsednika na njegovom radnom mestu. Eto, Lukašenko se takođe pozirao sa automatima, pravi vitez.

Rat između Rusije i Ukrajine

Voluntarist, Bitarh

Sada možemo jasno videti gde vodi nasilje kao metod rešavanja problema i postizanja ciljeva. Bez obzira na to ko i kakvih stavova zastupa po pitanju konflikta na Donbasu, Donjecke i Luganske narodne republike, odnosa između Ukrajine i Rusije, stanja stvari u obe zemlje, ko je u pravu, a ko nije, u svim mogućim pozicijama upravo pokušaj da se nešto postigne nasilnim, u ovom slučaju vojnim putem, može se nazvati i primarnim uzrokom i faktorom koji pogoršava postojeće probleme.

Uostalom, čega možemo očekivati u svetu gde se vlade i države proglašavaju „monopolistima“ prava na „legalnu“ primenu nasilja u postizanju određenih ciljeva. I sada je vlada Rusije jednostavno iskoristila takvo „pravo nasilja“. Kao što će to iskoristiti i bilo koja druga vlada koja se oslanja na silni instrument, ako joj se to učini dovoljno profitabilnim.

Neko može opravdati ono što se dešava time da je to odgovor na nasilje vlade Ukrajine prema stanovnicima Donbasa koji ne žele da joj se pokore. Ali čak i ako je tako – mogu li se u ovom slučaju opravdati bilo koje silne mere, osim onih koji su isključivo zaštitne? Može li se opravdati invazija u mirne gradove sa pratećim ljudskim žrtvama? Ne i još jednom ne! I ako neko misli drugačije, ako neko smatra smrt ljudi adekvatnom i dopustivom cenom zarad postizanja određenih geopolitičkih ciljeva, onda se njegovo mišljenje može nazvati samo pozicijom nasilnika i psihopate kojeg nije briga za ljudski život. I već sam više puta rekao da pozicija koja dopušta silnu prisilu, nanošenje štete i ubijanje ljudi, jednostavno nema pravo postojanja.

Naravno, stvarnih nasilnika i psihopata u društvu je samo mizerni procenat, mnogo više ljudi takvu poziciju zastupa jednostavno iz svoje gluposti i nerazumevanja. Upravo je mizerni procenat ljudi bio odgovoran za nasilne napade u celoj istoriji čovečanstva, dok to ogromnoj većini ljudi nikada nije bilo potrebno – oni imaju svoje porodice, brige i ciljeve, a uopšte, oni jednostavno instinktivno osećaju odbojnost prema nasilju i nikada ne bi mogli sopstvenim rukama počiniti ubistvo.

Razumejući sve ovo, prvo moramo se boriti protiv nasilja kao pristupa postizanju bilo kakvih ciljeva, protiv postojanja bilo kakvih silnih struktura u društvu koje mogu imati prednost u svom potencijalu nasilja u odnosu na obične ljude, a najvažnije – protiv nasilnika kojima ubistvo ne predstavlja problem, i sa takvom pozicijom oni sasvim uspešno napreduju ili u silne strukture ili u vladine organe. Jer dok god neko ima mogućnost da slobodno vrši nasilje, on će to učiniti u težnji ka svojim ciljevima pri prvoj pogodnoj prilici. A ako neko zastupa nasilne stavove i poseduje vlast nad određenim silnim strukturama, opremljenim nasilnim ljudima, tada čak i rat prestaje da bude nešto iznenađujuće i neočekivano.

Borite se protiv nasilja i rata. I ostanite sa nama kako biste saznali više o tome kako možemo rešiti problem nasilja i postići slobodno nenasilno društvo.

Koje reforme, mere i metode treba preduzeti da bi postsovjetska zemlja postala stvarno decentralizovana za 100 %?

Peresichni ukrajinci

Da bi se izvršio ovaj zadatak, nije dovoljno samo, recimo, dati zajednicama pravo da zadrže veći deo poreza: takva prava je lako dati i lako oduzeti. Važno je da reforme bude veoma teško preokrenuti. To jest, one moraju veoma brzo i veoma snažno poboljšati život ljudi.

Kako brzo poboljšati život ljudi u najsiromašnijoj zemlji Evrope? Samo otvaranjem zemlje za veoma širok priliv investicija. Tako da je bukvalno prvi paket predloženih reformi ozbiljno smanjenje državnog uplitanja u regulaciju ekonomije.

Upravo ono najpre – ukidanje carine, zajedno sa carinama. Ako druge države žele da ograniče izvoz robe u Ukrajinu ili uvoz robe iz Ukrajine – to je njihovo pravo. A u Ukrajini nema nikoga da se bavi tim glupostima, ako ljudi žele da trguju – oni trguju.

Drugo – dodeljivanje zajednicama prava da u svoju nadležnost preuzmu bilo koje državne funkcije. Ako žele sami da prikupljaju sve poreze i utvrđuju njihovu veličinu – neka bude po njihovoj volji. Nakon toga neka pregovaraju sa centrom o tome koliko novca su spremni da mu daju kao dodatak onim pitanjima koja sami ne mogu da izdrže. Ako ne žele sami ništa da rešavaju – neka bude po njihovoj volji, iz centra će im imenovati ljude, odrediti poreske stope i vršiti potpuno administriranje, sve dok se građani ne okupe na skupštini i ne proglase da su se lepo odmorili i da su ponovo spremni za samoupravu.

Kako birati predsednika? Ne treba ga birati, prodajte tu neplaćenu funkciju na aukciji, na jednu godinu bez prava produženja, a od ovlašćenja ostavite samo pravo veta na zakone koje donosi Verna Rada. Ali to je već sporedno, to je već ukrašavanje. Ako ne želite da zarađujete na prodaji predsedničke funkcije – uradite kao u Švajcarskoj, tamo je takođe prilično dobro.

A šta je sa jugoistokom? Tamo se osniva Donjecka Seč. Pošto je zemlja decentralizovana, malo koja opština će odlučiti da održava ozbiljne oružane snage, a ovde je to region gde je to vitalno neophodno. Dakle, potreban je safari park u koji će ići svi koji su zainteresovani da love separatiste, kao i predstavnici volonterskih organizacija koji će voditi računa da se lov odvija bez krivolovljanja. Dođeš, platiš putovanje – i krećeš. Koliko išta dobiješ – sve je tvoje. Zadatak rukovodstva Seča je da organizuje interakciju kako se ne bi međusobno pobijali, zato se i prikuplja novac. I da se operativno sprovodi demarkacija onih oblasti čiji su stanovnici odlučili da se iz lovišta prekvalifikuju u punopravnu teritoriju Seča, predali svoje separatiste na sud, poslali izabrane u sečansko samoupravljanje – i to je to, stanovnici teritorije su povratili status ljudi. Ne znam koliko će to efikasno smanjivati veličinu lovišta, ali pitanje je bilo o tome koje su mere potrebne za obezbeđivanje decentralizacije. Dakle, bez decentralizovane volonterske vojske nećete zadržati decentralizovanu zemlju.

Čak ni ovaj termin, ispostavilo se, nisam izmislila. Ne bih se čudila ako bi i svi ostali saveti ispali potpuna banalnost.

Još još malo o Zelenskom

Jučerašnji spontani post o tome da je Ukrajina ipak dočekala libertarijanskog predsednika, izazvao je određeni broj komentara sa strane pravih ukrajinskih libertarijanaca, kao što je, na primer, Vladimir Zolotarev. Komentari se svode na to da nema razloga za radost, jer je Zelenjski libertarijanac onoliko koliko je sam Zolotarev komunist, tako da će on sve pokvariti ne manje od onog istog Balašova.

Zaista, Zelenjskije izjave su veoma protivrečne, on istovremeno citira Reagana sa njegovim „država nije rešenje problema, ona je sama problem“, odmah zatim nudi koncept države kao servisa, a potom odmah saopštava da bi bilo ne loše više ljudi zatvarati u zatvor zbog neplaćanja poreza i uvesti totalno deklarisanje prihoda. Dakle, Zelenjski nikako nije ubeđeni libertarijanac, on je očigledni populista koji pokušava da pogodi zahtev ciljne publike kako bi dobio maksimalnu podršku.

U čemu ja vidim zaslugu Zolotareva, Balašova, Jurovskog i čak i pomenutog Šeršnjova? U tome što su oni, i mnogi drugi Ukrajinci, toliko glasno i ubedljivo prenosili libertarijansku agendu, da je populista Zelenjski poverovao: ovo je narodni zahtev, za to ću se uhvatiti. Zelenjski, koji nema sopstveni izražen program, je pojačavač tuđe agende. Da, njegov mikrofon hvata šumove zajedno sa signalom, unosi sopstvene distorzije, a zatim javnosti izbacuje nešto što je blizu kakofoniji. Ali on skreće pažnju na samu libertarijansku doktrinu, a nakon toga zainteresovanim ljudima već može da se „šapuće na uvo“ i objašnjava da su porezi pljačka, da je država bandit, a da ankap funkcioniše ovako, uzmite i koristite.

U Rusiji, zanimljivo pitanje postavlja Vladimir Popov u svom kanalu. Uopšte, kanal je posvećen uglavnom oružju, i nežno ga volim, ali tamo se sreću mišljenja o najrazličitijim temama. Vladimir pita: kako to može biti, kada Enteo kaže da je libertarijanac, svi odmahuju rukom da se ne uzima od budale. A kada se za Zelenjskog kaže da je libertarijanac, svi burno se raduju što je Ukrajini uspelo. U čemu je onda libertarijanstvo Zelenjskog, po čemu se on razlikuje od Entea, i šta je to što je Ukrajini uspelo?

Zelenski, za razliku od Entea, ne praktikuje direktno agresivno nasilje, deklarisao je težnju ka prekidu rata, brani želju Ukrajinaca da žive svojim privatnim životom. I ako izjava „Enteo je libertarijanac“ izaziva nervozni smeh i uzvratni odgovor „hajde i Capkova nazovi libertarijancima“, ovde je to pre samo klimanje glavom i promišljeno „pa, u nečemu – jeste“.

Tako da ukrajinskim minarhistima ima smisla da izraze radost i počnu da prenose nešto poput „Hurra, Zelenski je libertarijanac, a to znači da mora da smanji poreze, smanji regulacije, sprovede decentralizaciju, privatizuje državna preduzeća. Pokažite nam bilo koga ko bi se usudio da smeta našem omiljenom gospodaru predsedniku u tim njegovim libertarijanskim nastojanjima, pokrićemo ga sramotom“.

Isto tako i u Rusiji: ako Putin kaže da je libertarijanac, reakcija će biti kao na Entea. Ako Navaljni kaže da je libertarijanac, ima smisla izraziti radost i objaviti celom svetu dobru vest: konačno smo dotakli Navaljnog, prožela ga je libertarijanstvo, odrekao se minimalne zarade i ostalih levičarskih principa, sada će promeniti ekonomski blok programa, napred, Navaljnog u Dum u itd.

Ipak je Ukrajina dočekala libertarijanskog predsednika!

Sećate li se, davno temu, kada sam se zajedno sa vama radovala što se libertarijanac kandidovao za predsednika Ukrajine? Na izborima je Gennadiy Balashov dobio neke smešne cifre podrške, između ostalog i zato što je njegov elektoralat prešao kod Vladimira Zelenskog. I, kako se ispostavilo, nije uzalud! Upravo je predstavnik Zelenskog u Radu izjavio da će njegova partija „Sluga naroda“ izaći na parlamentarne izbore sa libertarijanskim programom.

Naravno, sudeći po trenutnim anketama, šanse libertarijanske partije Ukrajine da dobije apsolutnu većinu u Radi nisu velike, moraću da formiraju koaliciju, ali polako po malo, to je ionako znatno više nego što se moglo očekivati. Čestitam komšijama na ovoj sreći, mačka u džaku se ispostavila da je prava mačka.

Ukrajina kao zakonodaviteljka mode

U ovom pretežno teorijskom kanalu do sada je bilo samo jedna objava posvećena ukrajinskim presidentialnim izborima, gde sam obaveštavala čitaoce o kandidaturi libertarijanca Gennadija Balašova. Ali, kao što smo svi videli, u prvom krugu pobedio je malo drugačiji čovek – Volodimir Zelenski, glavni junak serije „Sluga naroda“ o putu populiste iz naroda u predsednike.

Ako u vodećoj filmskoj imperiji sveta bar malo prate inostrane predizborne tehnologije, onda mislim da se u dubinama Demokratske partije već sazreva odluka da se Kevin Spacey, glavni junak prve pete sezone „House of Cards“, pozove da se kandiduje na primærima. Ko, ako ne on, može da pobedi Trampa 2020. godine?

Ali to su okeanske stvari, koje nisu previše zanimljive. U međuvremenu, kod nas u Rusiji, a još više među ruskim libertarijancima, postoji svoj profesionalni filmski scenarista. Šta kažete na to da se do 2024. godine snimi TV serija „Novi federalni ugovor“? Koliko god da se tresem ispred kamere, ovde sam čak spremna i na epizodnu ulogu „devojčice sa plakatom“. Već sam i plakat smislila. Tamo će biti Zalina Maršenkulova i natpis „Pozicija ‘Federacija’: narod odozgo“.

Inače, o plakatima. Snimanje epizode, naravno, treba da bude na Leninovom trgu u Novosibirsku (centralni trg gde nikoga ne puštaju osim komunista), i to je takođe zanimljiva tehnologija za koju ranije nisam čula. Zamislite oglas: „Filmska ekipa serije ‘Novi federalni ugovor’ poziva voloteljice i volotelje da učestvuju u snimanju kao statisti u ulozi učesnika mitinga. Snimanje će se održati tada i tada, na toj i toj lokaciji, trg prima do 10 hiljada ljudi. Ne možemo obezbediti plaćanje, ali će svaki učesnik dobiti suvenirnu značku. Plakate, zastave i drugu atributiku nosite sami.“

Pređi sa moskovske flaše na federalizaciju Sibira

Zdravo! Molim te, reci mi više o Balašovu i 5.10 – ipak ne svaki dan libertarijanci u Ukrajini iznose svoju kandidaturu za predsednika.

Vadim Adamov

Ljudi dolaze do libertarijanstva na različite načine.

Mnogi – iz akademskih krugova. Privlači ih logika ove ekonomsko-pravne doktrine. Po pravilu, oni ostaju teoretičari.

Neki – iz sistemskih političara. Prvo su išli utrođenim putevima, ulazeći u partije mejnstrima, a zatim su shvatili da im duša ne leži uz ponuđene metode i migrirali ka slobodoumnijem pravcu.

Ali najpametniji, najdosledniji i najređi, nažalost, javni libertarijanci – to su oni koji su najočigledniji beneficijeri široke penetracije libertarijanske ideologije. Preduzetnici.

Balašov je došao u naše redove upravo iz tih krugova. Nakon što je u Sovjetskom Savezu završio ekonomiju, krajem osamdesetih je otvorio provizioni odeljak u tržnom centru u ćošku ispod stepenica, i nakon nekoliko godina posedovao je nekoliko tržnih centara u podzemnim prolazima Dnepropetrovska. Zatim je usledio preseljak u Kijev, ulazak u javnu politiku, jedan mandat poslanika u Radi. Posle su usledili društvene mreže, radio emisije, generalno određena promocija.

Dugo vremena Genadij se bavio time što je pokušavao da svojim slušaocima i čitaocima podučava filozofiju preduzetništva, i bio je neka vrsta ukrajinskog Potapenka. Ali, za razliku od ovog drugog, jasno je težio nečem većem od karijere guruja, pa je stalno pokušavao da društvu nametne svoj dnevni red i političkim metodama.

Od 2012. godine predvodi pokret 5.10. U ova dva broja nalazi se srž njegove ekonomske programa: ostaviti u Ukrajini samo dva poreza: 5% od prodaje, 10% od plata. Godine 2014, na talasu Majdana, predvodio je inicijativnu grupu koja je jednostavno upala u kancelariju koja se u Ukrajini bavi registracijom partija, i od tada je pokret zvanično postao partija, nama bi tako prijalo)))

Nakon što je osnovao partiju, Genadij je, čini se, počeo aktivno da uči teoriju, i nakon nekog vremena je otkrio libertarijanstvo, barem je ta reč počela da odzvanja u njegovim nastupima negde oko 2015. ili 2016. godine, i što je više vremena prolazilo, to češće. Nazivao je bitkojn finansijskom piramidom i prodajom vazduha, a zatim je, ponovo, nakon što mu je upućena teorija, promenio mišljenje i postao značan bitkojn-evangelista, demonstrirajući time razumnost kojom se ne mogu pohvaliti ni drugi ekonomisti iz tima istog Navaljnog.

Prema anarho-kapitalistima veoma je skeptičan, ali s obzirom na to da je iz te scene komunicirao uglavnom sa internet trolovima, to i nije iznenađujuće. Uostalom, u ovom trenutku mu je zaista bolje da se ne odvlači na sve te gornje empirije – pošto je već krenuo u predsednika, biti minarhista je optimalno.