Zdravo! Baš mi se ne sviđaju tvoji odgovori o sprečavanju nuklearnog rata. Kažeš da će ankapisti prebaciti troškove na nomenklaturu, ali ti odgovori su daleko od stvarnosti. Za glavu Lukašenka je bila raspisana nagrada od 11 miliona evra, ali nije bilo čak ni pokušaja da ga eliminišu.
Recimo da postoji nomenklatura koja sedi u veoma dubokom bunkeru ispod gusto naseljenog grada. Štite je lojalne tajne službe.
Šta će libertarijanci raditi ako ta nomenklatura započne nuklearni rat protiv Ankapistana (=čime im prete kako ga ne bi dopustili)? Poželjno je navesti neke konkretne vojne mere.
Nenavision
Dobro, hajde da zamislimo sledeću sliku. Zelenski dolazi na front da podeli još jednu kutiju medalja, a tamo ga iznenada kidnapuje neprijateljska DRG i odvozi u RF. Zatim mu podmetnu mirovni sporazum koji on pristaje javno da potpiše. Na svečanoj ceremoniji potpisivanja on se neizbežno približava Putinu na razdaljinu rukovanja, nakon čega stegne vilicu, polomi sebi lažni zub – ukratko, dešava se haos u stilu Frenka Herberta, samo što se Vladimir Putin ispostavi kao manje srećan od Vladimira Harkonena i on takođe umire.
U RF vlast preuzima klub razbesnelih patriota, preseljava se u bunker ispod Moskve, okružuje se lojalnim tajnim službama i izdaje naređenje o trenutnoj opštoj mobilizaciji, kao i dovodi Strateške rakete na najviši stepen borbene spremnosti.
U Ukrajini u međuvremenu centralna vlast biva paralisana novim majdanom, kontrolu nad snabdevanjem fronta, kao i ostale državne funkcije, preuzimaju volonteri, majdan deklariše potpuno ukidanje poreza i potpunu slobodu privatne inicijative, kao i opšte naoružanje – ukratko, bukvalno mesec dana nakon incidenta sa otmicom Zelenskog, u Ukrajini je u prvi pogled ankap.
Odlično, izgrađena je minimalno verodostojna slika smrtonosnog klinca između diktatora fanatika i ankap društva koje ima jasne teritorijalne granice. Kako se ankapisti zaštititi od Girkina? Nuklearne bombe nemaju, rakete srednjeg dometa i stratešku avijaciju nemaju, jedinstveno komandovanje nemaju, vremena za polako raspravljanje nemaju.
Ankapisti reaguju na pretnju na svoj omiljeni način: ko može šta. To u najvećoj meri znači bavljenje svojim daleko važnijim poslovima nego ratom. Na primer, bezcarinsko uvozenje robe iz EU u Ukrajinu, kao i njen bezcarinski izvoz preko rupčave ruske granice u oblasti uslovnog Šebekina, i prodaja te robe tamo za bitkoine.
Front se postepeno raspada jer mobilisani shvataju da neće biti krivičnog gonjenja zbog dezertiranja, dovoljno je samo da im svoje ne pucaju u leđa odmah. Naoružanje i municija sa skladišta polako i tajanstveno nestaju u nečije privatne zalihe. Nekoliko visoko motivisanih grupa priprema se za partizanski rat, a manje fleksibilni se pripremaju da stoje do smrti na svom malom delu fronta, ali protivnik iz nekog razloga preferira da napreduje tamo gde njih nema.
Girkin shvata da mu opšta mobilizacija više nije potrebna i da se može zaobići i bez nuklearnog oružja. On se fokusira na organizaciju efikasne okupacione administracije, plus je primoran da posvećuje sve više pažnje unutrašnjoj agendi. Sve češće mora da izlazi iz bunkera, putuje po regionima, rešava isključivo civilna pitanja – i nakon tri meseca ga ipak ubijaju ukrajinski partizani, negde na putu iz aerodroma Vladivostoka ka gradu. Prvi automobil aktivira minu, zatim je konvoj granatiran minobacačima, a potom su preživeli neutralisani streljačkim oružjem. Ova epizoda postaje povod da se ranije razbacani atentati na predstavnike Girkinove okupacione administracije pretvore u pravi lov.
Vlast u Rusiji preuzima Sobjanin, koji naređuje trenutno povlačenje do granica iz 2014. godine i započinje pregovore sa međunarodnom zajednicom o ukidanju sankcija u zamenu za povlačenje ruskih trupa i iz Krima, uz zamenu za UN-ove mirotvorce. Usput pušta Navaljnija, izjavljujući da bi bio radostan da vidi svog bivšeg oponenta na mestu gradonačelnika Moskve, jer ne sumnja da će on ovog puta sigurno pobediti na izborima. Ali to je već sasvim druga priča.
