Uvod
Prilično je rasprostranjena tvrdnja da je nivo letalnog nasilja (gibitlja ljudi od ruku drugih ljudi) u praistorijskim vremenima bio izuzetno visok i da je u normalnim okolnostima mogao doseći čak 50%. To znači da je polovina „divljaka“ postala žrtva ubistava, a ne da su umrli prirodnom smrću ili iz drugih razloga. Ovakvom tvrdnjom se, između ostalog, pokušava opovrgnuti argument o postojanju prirodnih kočnica agresije kod čoveka, nazivajući netrpeljivost prema nasilju i nenasilne međusobne odnose isključivo sociokulturnim izumom koji nema ništa zajedničko sa onim što je čovek po prirodi.
Zaista, arheološki dokazi pokazuju slučajeve izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja. Štaviše, čak i u nekim primitivnim današnjim društvima značajan broj ljudi i dalje ginje od ubistava. Ali sam argument o ubistvu kao prirodnoj i široko rasprostranjenoj pojavi za čoveka je krajnje preuveličan i zasnovan na pojedinačnim ograničenim primerima, a ne na opštoj statistici. Tako, istraživanje koje razmatra 600 ljudskih populacija pokazuje da je tokom cele istorije Homo sapiensa nivo letalnog nasilja iznosio svega 2%, i to uključujući slučajeve ratova i genocida [1]. U nekim istraživanjima se takođe navodi da teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a da podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja (na primer oni koji su prikazani u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“) mogu biti neosnovano preveliki [2][3].
Oslanjajući se na uzorak koji pruža istraživanje 600 ljudskih populacija, kao i na podatke iz nekih drugih istraživanja, detaljnije ćemo analizirati nivo letalnog nasilja u različitim epohama i u različitim ljudskim društvima, kako bismo se uverili u njegov prilično nisku zastupljenost u celoj istoriji čovečanstva.
Stari svet
U periodu paleolita u Starom svetu nivo letalnog nasilja iznosio je 3,97%. U arheološkim iskopavanjima koja se odnose na ovaj period, po pravilu, pronađeno je malo ljudskih ostataka, u najboljem slučaju samo nekoliko desetina. Međutim, pažnju privlače iskopavanja natufijske kulture iz perioda epipaleolita na teritoriji današnjeg Izraela. Od 400 ljudskih ostataka koji datiraju iz perioda pre 11-15 hiljada godina, samo 5 je ukazivalo na nasilni karakter smrti.
Ovaj primer je preuzet iz istraživanja praistorijskih ratova u Evropi i na Bliskom istoku [4]. Tvrdnja o ratovima kao uzroku smrti 15% praistorijskih ljudi u njemu se naziva apsurdnom. Takođe se navodi da čovek nema nikakve evolucione predispozicije za napade na ljude iz drugih društvenih grupa, i da iskopavanja koja se odnose na evropski paleolit ne pokazuju dokaze o ratovima, već samo izuzetno retke slučajeve kanibalizma. Naravno, isto to istraživanje govori o mogućnosti čoveka da lako uđe u nasilne konflikte, polazeći od činjenice da su ratovi ipak kasnije nastali. Ali, kao što ćemo videti dalje, učešće u nasilnim konfliktima nikada nije postalo nešto što je svojstveno većini ljudi.
Neolit, mezolit i bronzano doba takođe nisu bili karakterisani visokim nivoom letalnog nasilja (3,59%, 3,39% i 2,33% respektivno). Međutim, detaljnije proučavanje zahtevaju slučajevi gvozdenog doba i srednjeg veka, gde je nivo letalnog nasilja, kako se tvrdi u istraživanju ljudskih populacija, iznosio 5,82% i 12,08% respektivno.
Od razmatranog uzorka populacija gvozdenog doba, slučajevi izuzetno visokog nivoa letalnog nasilja odnose se na Britaniju u vreme vladavine Rimskog carstva. Tako, jedno od arheoloških iskopavanja u Londonu, iako je pokazalo veliki broj muškaraca poginulih od nasilja, objašnjeno je „lovom na glave“ od strane rimske vojske i/ili porazima u gladijatorskim borbama [5]. A naj„nasilnija“ keltska iskopavanja (uostalom, samo sa ostacima najviše nekoliko desetina ljudi) odnose se na tvrđavu Mejden-Kastl.
S druge strane, sva ostala velika iskopavanja i na teritoriji Britanije i na drugim mestima, kao što su Španija, Italija, Bliski istok, Severna Afrika, pokazuju izuzetno nizak nivo letalnog nasilja. Mnogi takvi dokazi koji se odnose na teritoriju današnje Sirije nisu pokazali slučajeve ubistava. Istraživanje koje ih pruža, obuhvatajući 25 arheoloških mezopotamskih iskopavanja, pokazuje da samo 28 od 1278 (tj. 2,2%) razmatranih ostataka ima tragove zalečenih povreda lobanje povezanih sa nasiljem. Polazeći od svedočanstava o krvavim vojnim konfliktima i određenom nivou nasilja u svakodnevnom životu na datoj teritoriji, istraživači su očekivali da pronađu mnogo veći broj povreda takvog karaktera [6].
Takva razlika između „nasilnih“ i „nenasilnih“ iskopavanja gvozdenog doba može govoriti o tome da je upravo pojava organizovanih armija bila uzrok povećanja opšteg nivoa letalnog nasilja u ovom periodu. Ali to ništa ne govori o nasilnosti čoveka uopšte, budući da su profesionalni vojnici koji napadaju i ubijaju druge ljude ogromna manjina u društvu. I ako iz uzorka isključimo samo londonska iskopavanja koja se odnose na postupke vojnika i gladijatora Rimskog carstva, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 2,9%.
Sličan rezultat će pokazati i dokazi iz srednjeg veka, jer u slučaju našeg uzorka arheoloških iskopavanja statistiku letalnog nasilja značajno povećavaju bukvalno dve bitke: bitka kod Visbija i bitka kod Aljubarote. Isključivši samo njih iz uzorka, dobićemo nivo letalnog nasilja od svega 3,3% (i to bez isključivanja drugih bitaka koje su ostavile manji broj ostataka).
Izuzetno zanimljivi dokazi su noviji zapisi o smrti i njenim uzrocima stanovnika Londona u periodu od 1629. do 1659. godine, kao i u 1665. godini. U prvom slučaju, od 263.440 zapisa, samo se 470 odnosilo na nasilnu smrt (tj. 0,18% svih smrti), a u drugom od 97.306 zapisa samo 30 (tj. 0,03%) [7][8]. U proseku, ovo i dalje daje desetine puta viši nivo ubistava od današnjeg svetskog nivoa (i stotinama puta viši od nivoa ubistava u današnjoj Britaniji), međutim, jasno vidimo da su ubice u to vreme (kao i u bilo koje drugo vreme) činile samo ogromnu manjinu stanovništva.
Novi svet
Nivo letalnog nasilja u Novom svetu iznosio je 3,19% u arhaičnom periodu, 3,52% u formativnom periodu, 5,28% u klasičnom periodu i 9,94% u postklasičnom periodu.
Arhaični i formativni periodi ne pokazuju visok nivo letalnog nasilja. Nešto viši nivo se primećuje u klasičnom periodu, međutim, želeo bih da istaknem najveća iskopavanja iz Centralne Kalifornije. Među 2182 ostatka, samo 11 (tj. 0,5%) imalo je tragove nasilne smrti. Slična iskopavanja iz Centralne Kalifornije, ali koja se već odnose na postklasični period, takođe su pokazala izuzetno nizak nivo letalnog nasilja (manje od 0,3%).
Nivo letalnog nasilja u Meksičkoj Kaliforniji, na osnovu svedočanstava kolonijalnih misija upućenih tamo, iznosio je 10%, što je mnogo više od pokazatelja Centralne Kalifornije. Međutim, treba napomenuti da se skoro polovina slučajeva odnosi na postupke vojnog karaktera [9]. Takođe, ukupan broj registrovanih smrti bio je desetine puta manji od uzorka koji pružaju centralno-kalifornijska arheološka iskopavanja.
Među izuzetno nasilnim primerima vredi izdvojiti masakr u Crow Creek-u, u kojem je od ruku достоверno nepoznatih napadača odjednom uništen čitavo indijansko naselje. Ponovo se može videti da se statistika letalnog nasilja povećava upravo zbog nasilnih napada vojnog karaktera od strane pojedinačnih grupa ljudi.
Pitanje nasilnosti nekih savremenih plemena
Tvrdnje o izuzetno visokoj nasilnosti praistorijskog čoveka vrlo često se oslanjaju na analogiju sa visokom nasilnošću nekih savremenih plemena sakupljača i lovaca, a naročito Hivea i Achea iz Južne Amerike sa 55% i 30% letalnog nasilja respektivno. Međutim, ovakav argument bi bio u korenu pogrešan, jer ako se ova plemena porede sa drugim sličnim plemenima, ova potonja se ispostavljaju kao daleko manje nasilna [10]. Takođe postoje i slučajevi potpuno nenasilnih plemena, poznat primer za šta je narod Palijar iz Južne Indije. U celini, ne može se proceniti koliko je nasilnost svojstvena čoveku na osnovu pojedinačnih slučajeva izuzetno nasilnih izolovanih plemena. Takođe se ne sme olako donositi zaključak o nivou letalnog nasilja u plemenima prošlosti – greška koju dopuštaju neki istraživači [2].
Zaključci
Iz razmatrane statistike 600 ljudskih populacija i nekih drugih dokaza, možemo zaključiti da letalno nasilje u istoriji čoveka nije bila preterano rasprostranjena pojava. Takođe, kao što je već rečeno na samom početku, teorijama o univerzalnosti rata u ljudskoj istoriji nedostaje empirijska podrška, a podaci o visokom nivou praistorijskog nasilja mogu biti neosnovano preveliki. U celini, slučajeve populacija sa izuzetno visokim nivoom letalnog nasilja može se lako svrstati u statističke anomalije.
I što je najvažnije – masovni ubistva su najčešće povezana sa nasilnim napadima organizovanih armija. Zbog toga je glavni deo ukupnog letalnog nasilja samo posledica postupaka malog procenta ljudi koji iniciraju napade vojnog karaktera. U kontekstu izuzetno nenasilnog svakodnevnog života u celoj istoriji čovečanstva, ovo samo dokazuje da su mnogi ljudi koji su učestvovali u borbama i postali žrtve vojnih napada ginuli od letalnog nasilja, a ne mnogi ljudi uopšte. Jer, da li je učestvovanje u borbama bilo norma za većinu ljudi? Osim u pojedinačnim slučajevima – nije.
Izvori
1. Gómez, J. M., Verdú, M., González-Megías, A., & Méndez, M. (2016). The phylogenetic roots of human lethal violence. Nature, 538(7624), 233–237. doi:10.1038/nature19758;
2. Haas, J. & Piscitelli, M. (2013). The Prehistory of Warfare: Misled by Ethnography. Pp. 168-190 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
3. Ferguson, R. B. (1997). War before Civilization: The Myth of the Peaceful Savage. American Anthropologist, 99(2), 424-425;
4. Ferguson, R. B. (2013). The prehistory of war and peace in Europe and the Near East. Pp. 191-240 In: DP Fry ed. War peace and human nature: the convergence of evolutionary and cultural views. Oxford Univ. Press.;
5. Redfern, R. & Bonney, H. (2014). Headhunting and amphitheatre combat in Roman London England: new evidence from the Walbrook Valley. Journal of Archaeology Science 43: 214-226;
6. Sołtysiak, A. (2015). Antemortem Cranial Trauma in Ancient Mesopotamia. International Journal of Osteoarchaeology, 27(1), 119–128. doi:10.1002/oa.2478;
7. Morabia, A. (2013). Epidemiology’s 350th Anniversary: 1662–2012. Epidemiology 24: 179;
8. Champion, J. (1993). Epidemics and the Built Environment in 1665. Champion. Centre for Metropolitan Hist. Working Papers Ser 1 35-52;
9. Hackel, S. W. (2012). From Ahogado to Zorrillo: external causes of mortality in the California missions. The History of the Family 17: 77-104;
10. Gurven, M., & Kaplan, H. (2007). Longevity Among Hunter- Gatherers: A Cross-Cultural Examination. Population and Development Review, 33(2), 321–365. doi:10.1111/j.1728-4457.2007.00171.x.
