Тег: Avganistan

Važnost kriptovaluta u pružanju humanitarne pomoći

Voluntarista, Bitarh

Kada u nekom društvu nastupi ozbiljna kriza i ljudi izgube ne samo svoja prava, slobode i akumulirano bogatstvo, već bukvalno ostanu bez sredstava za život, neindiferentni predstavnici drugih društava na sve načine pokušavaju da im pomognu. Organizacija pružanja humanitarne pomoći je težak zadatak, naročito u kriznim uslovima. Ali u pomoć mogu doći kriptovalute, koje omogućavaju da se ova pomoć obezbedi na najdostupniji način.

Radi se o Avganistanu – zemlji gde je vlast preuzela teroristička grupa Talibani. Ekonomija zemlje je praktično stala, a ljudi su izgubili pristup svojim računima i ušteđevinama. Teroristički režim je bio izložen značionim sankcijama Zapada, i iako je predsednik SAD-a izuzeo humanitarnu pomoć iz sankcija, banke blokiraju transakcije usmerene ka Avganistanu, a međunarodni sistem plaćanja SWIFT na teritoriji Avganistana jednostavno je prestao da radi. To je praktično onemogućilo pružanje humanitarne pomoći stanovnicima Avganistana putem klasičnih finansijskih instrumenata.

U pomoć su došle kriptovalute, koje su se pokazale kao praktično jedina mogućnost za slanje sredstava stanovnicima Avganistana. Tako je Amerikanka avganistanskog porekla Fereshte Forug, koja je osnovala školu programiranja za žene u avganistanskom gradu Heratu, pretvorila je u improvizovan kriptobanku. To je omogućilo prebacivanje novca studentkinjama ustanove, koji one na licu mesta mogu zameniti za afganije (novac Avganistana) i kupiti hranu i lekove. A Avganistanac Sanzar Kakar, odrastao u Sijetlu, još 2019. godine kreirao je za stanovnike Avganistana mobilni elektronski novčanik HesabPay, koji radi, između ostalog, i sa kriptovalutama. Kako on tvrdi, 88% porodica u Avganistanu ima barem jedan pametni telefon, što im omogućava da trguju, prenose novac jedni drugima i primaju transakcije iz inostranstva bez ikakvog kontakta sa bankama niti režimom Talibana. I to može omogućiti spasenje miliona Avganistanaca koji su suočeni sa rizikom da umru od gladi. Takođe se navodi da međunarodne humanitarne organizacije aktivno proučavaju mogućnosti koje pružaju kriptovalute.

Sada bi trebalo da bude krajnje jasno kako kriptovalute mogu spasiti milione potrebnih ljudi od sigurne smrti. Ponekad se kriptovalute optužuju da su samo finansijska piramida koja radi radi obogaćivanja ograničenog kruga bogatih lica, a stoga ih treba zabraniti za dobro običnih ljudi. Naravno da su takve tvrdnje netačne, a i zabraniti kriptovalute je jednostavno nemoguće, osim potpunim isključivanjem internet mreže. I može se zaključiti da je osoba koja zastupa dobrobit ljudi i pružanje pomoći potrebnima, a u isto vreme je protivnik kriptovaluta, potpuno nedosledna u svojim razmišljanjima. Kriptovalute su dobrobit za obične ljude, a naročito za one koji su dospeli u nezavidnu situaciju.

Neizbirno nasilje, „legitimno“ nasilje i naučno-tehnički progres

Voluntarista, Bitarh

Trenutno je u društvu, naročito zapadnog tipa, prihvaćen model takozvanog dopustivog, selektivnog ili „legitimnog“ nasilja. On se sastoji u tome da je nasilje dopustivo prema određenoj osobi na osnovu zakona koji je prihvatila većina ljudi na određenoj teritoriji. Međutim, pošto je to kulturna norma, ona se ne može posmatrati kao nešto dati; neophodno je razumeti da ova norma u drugim društvima može biti drugačija. Značajan deo ljudske istorije, i u značajnom broju društava, praktikovan je potpuno drugačiji model neselektivnog nasilja. Danas nas na to naročito mogu podsetiti talibani koji su nedavno preuzeli vlast u Avganistanu. Taj model se sastoji od sledećeg:

  • Nasilje se može primeniti ne samo na prekršca zakona, već i na njegovu porodicu, rođake, prijatelje, a čak i slučajni ljudi koji su počinili potpuno neznatne prekršaje, ili oni koji uopšte nisu ništa učinili, mogu postati žrtve nasilja u svrhu zastrašivanja društva i učvršćivanja vlasti;
  • Odsustvo slobode da se pristane ili ne pristane na utvrđeni zakon, uključujući i promenu mesta boravka i stanovanja zbog ograničenja slobode kretanja.

U ostalim jednakim uslovima, pristalice neselektivnog nasilja imaju veće šanse za pobedu u poređenju sa onima koji zagovaraju umereno nasilje. Oni se neće ustručavati da zastraše društvo, sprovedu brutalne čistke, pa čak i organizuju masovne ubistva i genocid. Zbog mnogo veće spremnosti da vrše nasilje, njihov nasilni potencijal je daleko veći.

Ali u stvarnosti, uslovi po pravilu nisu jednaki. I jedan od važnih uslova je nivo tehnološkog razvoja. Na primer, ovaj uslov je odlučujuće uticao na kolonijalna osvajanja Evropljana, ili u nedavnoj borbi protiv terorizma na Bliskom istoku (uključujući i Islamsku državu). Da ove okolnosti nije bilo, da je nivo tehnološkog razvoja svima bio jednak, predstavnici zapadnog sveta bi jednostavno izgubili u ogromnoj većini bitaka. Ne bi bilo ni kolonizacije zemalja koje su već naseljavali drugi narodi, a o borbi protiv terorističkih grupa uopšte nema šta reći. Strana koja pribegava manje selektivnom nasilju imala bi mnogo veće šanse za pobedu, i u tim slučajevima posledice bi bile fatalne.

U odsustvu značajne tehnološke nadmoći, zapadni svet može lako biti osvojen običnom gomilom talibana, pripadnika ISIS-a ili nekih drugih psiha naoružanih Kaljnikovim automatima. U slučaju očuvanja poretka selektivnog nasilja, on ne može bez naučno-tehničkog progresa. Ali naučno-tehnički progres zauzvrat stvara određene rizike nasilja, uključujući i katastrofalne. Nije daleko vreme kada će čak i male organizacije, ili pojedinci, moći, na primer, ponovo stvoriti opasan virus ili ovladati energetskim nosiocima super-kapaciteta. Strašno je zamisliti šta bi se dogodilo ako bi visoke tehnologije bile primenjene u nasilne svrhe. Pored toga, takvim tehnologijama na kraju mogu doći do ruku isti ti teroristi (tehnologijama je svojstvo da prelaze iz ruku u ruke), i tada tehnološki jaz više neće igrati ulogu – u slučaju oružja za masovno uništenje nije potrebno biti razvijeniji ili jači od protivnika, dovoljno je samo naneti mu neprihvatljivu štetu.

S obzirom na kritičnu važnost naučno-tehničkog progresa, kao i rizika koje on stvara, može se zaključiti o neophodnosti borbe protiv nasilja. Dok se nasilje prihvata kao nešto dato, različite grupe ljudi biraće različne pristupe između selektivnog i neselektivnog nasilja. I oni koji izaberu drugu opciju — manje civilizovane i nasilnije ljudi — predstavljaće ozbiljnu pretnju životima onih koji zagovaraju selektivno ili umereno nasilje. Naročito bih želeo da ovu misao doprem do konzervativaca, koji često ne vole progres. Preostaje samo boriti se protiv nasilja kao fenomena u celini. Tek potpunim iskorenjivanjem nasilja može se otarasiti i odgovarajućih rizika.