Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.