Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.