Pročitala sam subjekat, dugo razmišljala. Zašto sam morala dugo da razmišljam? Idemo redom.

„Lavina“ je klasično delo u žanru sajberpanka, odnosno high tech low life. Karakteristična (iako nisam sigurna da je neizbežna) crta sajberpanka je slabost države u poređenju sa korporacijama. Konkretno kod Stivensona, to se izražava u najširem rasprostranjenju ugovornih korporativnih teritorijalnih jurisdikcija – teritorija SAD je podeljena na mnoštvo objekata, kojima se upravlja po određenom modelu, širenim po principu franšize. Federalci takođe opstaju kao veoma čudna, postepeno izumiruća korporacija, koja je već izgubila kontrolu nad vojskom, flotom, obaveštajnim službama, zakonodavnim procesom, sudskom vlašću – i koja zarađuje samo kroz nekontrolisanu emisiju novca, privatizaciju ostataka federalne imovine, kao i kroz implicitno iznajmljivanje izuzetno neefikasne radne snage preostalih državnih službenika, čija je lojalnost postojećem poretku meni lično najfantastičnija. Po svemu sudeći, apsurdnost ove motivacije je svesan narativni potez. Na kraju krajeva, i u Rusiji postoje sasvim lojalni bibliotekari, muzeološki radnici, vaspitači u vrtićima i drugi nisko plaćeni ljudi koji rade za državu. Razlika je u tome što federalci kod Stivensona ne pružaju nikakve usluge ljudima i potpuno se kuvaju u sopstvenom soku.

Zahvaljujući čemu u svetu „Lavine“ postoji hajtek? To je, u suštini, jasno. Bez ikakvih poreza. Bez ikakvih zabrana. Bez ikakvih regulacija. Prvi smisli nešto novo – stigneš da uvedeš. Uveo si – dobiješ zaradu. Zato vidimo ozbiljan progres i u IT-u, i u tehnologiji oružja, i u transportu, i u genetskom inženjeringu, i u kibernetici. A gde ga ne vidimo? Ne vidimo progres u proizvodnji hrane (i to uprkos uspesima u genetskom inženjeringu). To jest, napraviti radioizotopskog psa čuvara nije problem, ali radioizotopska ćelijska kultura koja bi sintetisala ukusnu i korisnu organiku iz vode i kamenog praha pomoću te energije – iz nekog razloga jeste problem.

Ostalo je razumeti odakle u ovom svetu dolazi lojlajf. To je postalo predmet mog dugog razmišljanja, kao rezultata kojih sam formulisala hipotezu o tome koja tačno fantastična pretpostavka rađa baš takav svet. Pretpostavka se odnosi na ljudsku motivaciju i glasi: vrednosti slobode i, naročito, samoizražavanja su neuporedivo više od vrednosti bezbednosti.

To objašnjava sve. Pojavio se novi narkotik sa nepoznatim nuspojavama? Jebote, dajte dva! Potrebno je obezbediti dostavu pice bilo gde za pola sata? Kreirati gustu mrežu kuhinja – to je za slabolike, mi ćemo jednostavno unajmiti najbolje vozače i dostavljaćemo picu trkačkim bolidima, inače nije sportski. Plaćaju sitniš, jebu mozak, primoravaju te da radiš stvari čiji smisao ne razumeš? Pa to je fenomenalna uloga, ja sam idealni federalni službenik, sveštenik kulta države, naravno da pristajem na ovaj posao! Potrebno je dostaviti mali paket od tačke A do tačke B u najkraćem roku? Ko je rekao „dronovi“? Bacite ga kroz prozor. Naši kuriri će voziti na skejtbordovima po stazama, kačeći se za kamione. Pojavila se kompanija koja angažuje skejtere da dostavljaju razne sitnice? Odlično, hajde da zovemo kurire za svaku sitnicu, tako su kawaii! Baš me briga za internet, želim da pošaljem čestitku potpisanu ručno.

A pošto razmišljanja o samoočuvanju praktično nisu kočnički faktor za ljude, oni će stalno narušavati tuđe granice radi postizanja sopstvenih ciljeva. U sredstva neposrednog samoizražavanja ulagivaće izuzetno mnogo. U sredstva postizanja ciljeva samoizražavanja, bez obzira na mišljenje okoline – još više. U sredstva održavanja egzotičnog poretka koji si uspostavio u svojoj jurisdikciji – nesrazmerno mnogo. A trošiti se na to da se elementarno pojede – bože, kakva dosada! Radije ću sačekati špic i naručiti picu. Ne zato što mi se užasno jede pica. Već zato što želim da ona ne stigne da stigne za pola sata, i da se meni lično mafijaški šef izvini zbog kašnjenja isporuke. To je uzbuđenje! To je vest!

Ukratko rečeno, nizak nivo života u sajberpanku, prema našim pojmovima, to je svestan izbor njegovih stanovnika. Otprilike isti kao svestan izbor turista da žive u šatorima ili pustinjaka u usamljenoj kolibi. Nema nikakvih objektivnih kontraindikacija da u okviru istog tog sveta ljudi žive mirnim, dosadnim, imućnim i bezbednim životom. Jednostavno im to ne treba, takvi su ti sajberpankovi. Uzgred, ne bih se čudio ako negde na Floridi u svetu „Lavine“ postoji mnoštvo franšiza koje starcima obezbeđuju baš takav miran i umeren život – to ni na koji način ne protrečuje kanonu.