Uredila četvrto poglavljePraktične anarhije Stefana Molinjua. Tekst je impresivna vežba retorike. Autor nastavlja da nas motiviše da odustanemo od države u korist anarhije, koristeći sledeću logičku konstrukciju: država je užas-užas, znači, odsustvo države može biti super; ako se ispostavi da je koordinacija u društvu bez države uopšte moguća – treba to uzeti. Ako to izazove manje neprijatnosti – može se izdržati, ali poenta je u tome da neće, naprotiv, biće samo bolje, i tada će ispasti da ste trpeli zlu i ružnu državu da bi vam život bio još neprijatniji, zar nismo idioti.
Uredila sam prve tri ranije objavljene glave Praktične anarhije Stefana Molinja. Uostalom, to su formalno samo tri glave, a po smislu su to prvo predgovor, zatim uvod, a na kraju još granični uslovi. Sumnjam da Molinje mora biti veoma sposoban ljubavnik, sa takvim pristupom predigri.
Stil knjige je veoma živ i emotivan, ali pomalo preopterećen. Trudila sam se da ga učinim dovoljno čitljivim i nadam se da sam uspela.
U predgovoru autor se opravdava pred čitaocem što se usudio da objavi knjigu u otvorenom pristupu, a još više što ima drskosti da pretpostavi da će čitalac, plativši nula novca, izdvojiti više od nula vremena za čitanje.
Iz uvoda u prvi deo, posvećen metodologiji, čitalac saznaje da zapravo ima posla sa drugom knjigom trilogije, a takođe dobija novu porciju autorovih izvinjenja – ovog puta zbog toga što će knjiga verovatno izazvati frustraciju.
U poglavlju o ograničenjima autor objašnjava da ne namerava da detaljno opisuje koje će boje mantije sudije nositi u ankapu, i generalno bi radije da se knjiga doživljava kao udžbenik, a ne kao priručnik. Hajde da odmah primenimo to znanje na ranije objavljena poglavlja o organizacijama za rešavanje sporova i o bezdržavnim zatvorima.
Rezerva za ranije prevedena poglavlja još uvek postoji, ali do završetka rada na preliminarnom prevodu još je daleko, i svojim novcem biste mogli da ohrabrite proces. Svi podaci za uplatu su — pre sadržaja.
Kritičari ankapa stalno navode ovaj argument o nemogućnosti ankapa, koji je poznat još iz knjige Roberta Nozicka iz 1974. Anarhija, država i utopija. Suština je u tome da različite zaštitne organizacije mogu doneti protivrečne odluke u vezi sa određenim slučajem, ući u oružani sukob prilikom pokušaja izvršenja i na kraju ostati samo jedna, najjača agencija, koja će postati obično mini-državno telo sa teritorijalnim monopolom. Jack Hirschman je u svom radu o uslovima održivosti anarhije demonstrirao pod kojim uslovima se to dešava, dovodeći do rata za hegemoniju umesto stanja anarhije.
Ali ovaj argument se odnosi isključivo na modele bezdržavnog društva, gde je upotreba nasilja ipak dozvoljena za određene svrhe (izvršenje ugovora, naplata odštete). Na primer, takvu poziciju delimično zastupa Murray Rothbard, a u potpunosti David Friedman (knjiga Mehanika slobode). Za potpuno voljuntarističko društvo, problem konflikta zaštitnih organizacija, kao i pitanje definisanja najvišeg sudskog instance (koja donosi konačnu odluku), potpuno je odsutan.
U bilo kom modelu voljuntarističkog društva stvaraju se uslovi u kojima iniciranje nasilja nije moguće ili se trenutno suzbija (postoji ujednačen balans potencijala nasilja (BPN) „oružje kod svih“ i doktrina odvraćanja (DO), tj. spremnost većeg dela društva da primeni kontra-nasilje kako bi zaustavili agresiju). Kontra-nasilje se može primeniti samo pri direktnom napadu, ali se ne sme započeti rat kako bi se „kazala prekršilac“ ili „naplatila odšteta“. Osobu koja je učinila štetu, ako u tom trenutku ne inicira nasilje, može se samo bojkotaovati, odnosno ne voditi nikakve poslove sa njom. Inače, to je standardno ponašanje među svim subjektivnim igračima sa BPN, na primer, stacionarnim banditima (SB, „državama“) u međusobnim odnosima.
Kod ankap-a sud (kao i sada u odnosima između SB) može se dogoditi samo uz obostrani pristanak obe strane. Strane se takođe unapred dogovaraju o uslovima žalbe na sudsku odluku, ako ih ona ne zadovolji. A šta ako jedna strana ne bude želela da ode na sud? U voljuntarističkom društvu sa BPN niko ne može da je primora da ode tamo, ali odbijanje se može smatrati priznanjem krivice, što će dovesti do zahteva za isplatu kompenzacije tužiocu, a u slučaju odbijanja — do pada reputacije i mogućeg ostracizma. Ako prekršilac to bude radio stalno, težina ostracizma će rasti, što će na kraju dovesti do toga da mu jednostavno prestanu pružati komunalne usluge i prodavati robu u većini prodavnica, pa će biti primoran ili da pristane na saradnju, ili da ode dalje, tamo gde se njegova reputacija ne shvata tako ozbiljno. Iako će mu sa pokvarenom reputacijom ulaz u sve manje-više pristojne jurisdikcije biti zatvoren.
Kao što vidimo, nema mesta za Nozickov konflikt uopšte.
Komentar Ankap-tjan
Nozick pokazuje kako se sistem konkurentskih zaštitnih agencija može pretvoriti u sistem minimalnih država, ne narušavajući džentlmenski princip kompenzacije štete klijentima koji su пострадали od njihovog delovanja, kao i trećim licima. Bitarh pokazuje da, ako se zaštitnim agencijama oduzme taj pogodan povod da prisiljavaju bilo koga radi njegovog sopstvenog dobra, problem renesanse države je riješen. Dalje se postavlja pitanje „pa kako ipak prisiliti, ako se veoma želi“, i na njega odgovara već Stefan Molinju. Koji scenario je manje realističan — pojava ultraminimalnih država na bazi zaštitnih agencija ili pojava voljuntarističkog društva na bazi masovnog naoružanja i spremnosti na aktivno protivljenje nasilju upućenom prema njemu — prepustićemo čitaocu da prosudi.
Nedavno sam objavila izborku zanimljivih kanala u okruženju libertarijanizma, i među njima je bio kanal Artema Severskog Život sa drugima. Posebno sam preporučila da pogledate niz objava o monetarnoj politici, ali može biti nezgodno pretraživati istoriju Telegram kanala. Srećom, autor je bio toliko ljubazan da je te objave spojio u jedan članak i postavio na sajt. Uz to, možete prošetati po sajtu, tamo takođe ima nešto zanimljivo, na primer, članak o klasičnom liberalizmu i libertarijanizmu onog istog Erika Maka, čiju knjigu sada prevodimo.
Kanal Libertarian Band, gde pišem scenarije za seriju edukativnih video snimaka, otvorio je posebnu novinsku rubriku i danas je objavio pilot izdanje sa novom harizmatičnom voditeljkom. Ne ustručite se da napišete u komentarima šta mislite o načinu prezentacije materijala, kako biste pomogli u njenom poboljšanju.
Takođe sam objavila nacrte prevoda pet novih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjua. Ovim mi je potpuno nestao budžet za podsticaj volontera, tako da mislim da će proces dolaska nacrta sada zastati, i moći ću mirno da se bavim uređivanjem onoga što je već poslato. U svakom slučaju, možete poslati još novca, i volonteri će se pokrenuti. Podsećam na novčanik za finansiranje projekta prevoda: 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Razbolela sam se, glava mi loše radi, pa sam se uhvatila za posao koji zahteva minimum intelektualnog napora: složila sam i objavila nacrte svih poglavlja Praktične anarhije Stefana Molinjija koja su volonteri već preveli – za redakturu još uvek nemam snage. Nestrpljivi mogu na taj način da se upoznaju sa tekstom, ne čekajući da ja sve to doteram do savršenstva.
Volonteri su se toliko ubrzali da su potrošili sve ranije prikupljene donacije za prevod, i za nekoliko poglavlja im čak dugujem. Zato vas molim da dopunite fondove kako ne bi stali na pola puta. Novac šaljite na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo . Kriza je odlična prilika da kupite bitkoine po jeftinoj ceni, ne propustite tu priliku. Nešto prebacite za plemenit cilj, ostalo sačuvajte za crne dane.
Počeli smo prevod Praktične anarhije Stefana Molinjija, i za početak vam predstavljamo samu srž – poglavlja koja se tiču sudova u ankapu (svi obožavaju da pitaju za sudove u ankapu, ali koliko ima ankapova, toliko ima i stavova o ovoj temi) i privatnih zatvora.
Poglavlje 16, Organizacije za rešavanje sporova. Autor deli priče iz IT sektora, pokazujući da se država ne primenjuje da bi pomogla u rešavanju konflikata sa nepoštenim ugovornicima – već da bi im pretiyla samom mogućnošću postupka. To se, naravno, takođe može koristiti, ali takva primena institucije suda izgleda maksimalno idiotski. Zatim slede razmatranja o tome zašto su ugovori potrebni i kako rešavati neizbežne sporove oko njih bez primene centralizovanog nasilja.
Poglavlje 25, Bezdržavne zatvore, crta nam slike bezvesnog egzistenciranja za svakoga ko, nakon počinjenja nasilnog krivičnog dela, odbije da nadoknadi štetu u situaciji kada je sve oko vas privatno. Dalje se nudi manje-više blaža alternativa, koju će svaki pomalo razuman prestupnik svakako iskoristiti.
Podsećam vas da je za prevod potrebno novac. Trenutno imamo na raspolaganju otprilike polovinu iznosa, tako da će vaši donati na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo biti izuzetno dobrodošli.
Još sam prilično daleko od završetka lekture Friedmanovog prevoda, a u međuvremenu su se u odeljku Prevođenje na sajtu pojavila još dva dugoročna projekta. Obe knjige još nisam pročitala i pročitaću ih tek tokom procesa uređivanja prevoda, tada ću i formirati svoje mišljenje o njima.
Erik Mak. Libertarijanizam. Sama knjiga je preporučena za čitanje od strane Mihaila Požarskog. Nije bilo dostupnog engleskog teksta na slobodnom pristupu, pa sam morala da ga kupim na Amazonu, a zatim da ga skoro „piratujem“ kao u eri papirnih knjiga: napravim snimke ekrana i prepoznam slike. Tako da engleski tekst ne može da se pohvali dobrim slaganjem, već ćemo sređivati sam prevod.
Za ubrzanje rada na prevodima, veoma će pomoći vaše donacije na novčanik 1AFkD2bazCs5YZBBrSD7HsRMWLmRbg6QBo
Ja sam malo dopunila onajdanju članak sa odgovorom Aleksandru Jelesevu. Kao dopuna – reklama za novi projekat Aleksandra Litreeva i misteriozna želja da se ne jede žuti sneg.
Takođe dupliram ovde iz članka pominjanje o prikupljanju ideja o primeni doktrine obuzdavanja na državu.
Ako imate sveže interesantne ideje, kakve bi se nenasilne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
Takođe, pošto se već desila takva prilika, upoznala sam se bliže sa projektom Dobroum, koji se ispostavio kao prilično interesantan fenomen, i o njemu bih volela da pričam detaljnije.
Kao i moj projekat, Dobroum se gradi oko sopstvenog sajta, ali ima znatno veći prodor u različite društvene mreže, od kojih je najrazvijeniji i najinteresantniji YouTube kanal (skoro 20 hiljada pretplatnika). Na sajtu se navodi da je Aleksandra na kreiranje projekta inspirisao Freedomain Radio – kanal kanadskog blogera Stefana Molinjua, koji ima prilično skandaloznu slavu u englesko govorom okruženju, a u rusko govorom okruženju ga samo povremeno pominje Mihail Svetov. Sa sadržajem Molinjuaih ideja praktično nisam upoznata, ako ne računamo na veoma sažetu stranicu na Wikipediji, tako da ne uzimam u obzir da sudim o kontinuitetu između Jeleseva i Molinjua u ideološkom smislu.
Sam Aleksandar u svojim video snimcima i člancima forsuira dve glavne ideje:
Koren državnog nasilja prema ljudima je u unutarporodičnom nasilju. Kako se nasilje u porodicama iscrpljuje, smanjuje se i nasilje u društvu u celini. Zato je izuzetno važno odgajati sopstveno potomstvo u nenasilnom duhu i širiti odgovarajuću ideju što je šire moguće.
Razumnost uređenja društva, njegova sposobnost razvoja i prevazilaženja predrasuda – direktno je povezana sa prosečnim IQ-om u tom istom društvu. IQ je, međutim, mnogo više uslovljen naslednošću nego obrazovanjem. Zato su za društvo korisne takve prakse kao što su ograničavanje imigracije iz nepovoljnih zemalja, odsustvo podrške problematičnim porodicama, podsticanje nataliteta među intelektualnom elitom.
Kao primarnu metodu Aleksandar koristi „zaključivanje iz prvih principa“, drugim rečima dedukciju u duhu Rothbarda. Istovremeno, kao što vidimo po slučaju sa IQ-om, on je sklon da veruje istraživanjima u oblasti prirodnih nauka i da na njihovoj osnovi donosi zaključke o željenom uređenju društva, što je opasno blizu različitim scijentističkim praksama socijalnog inženjeringa, toliko popularnim u 20. veku. Ideje spontanog poretka i evolucioni pristup mu, koliko mogu da sudim, nisu bliski.
Aleksandar živi u SAD, tako da kada raspravlja o ruskim događajima, taj momenat treba uzeti u obzir. Za revanche, snimci koji se tiču same američke problematike kod njega su veoma interesantni.
Uglavnom, pretplatila sam se na njegov Jutjub kanal, a na telegram nisam – tamo ima previše svega trenutnog, po mom ukusu, a ja sam već blizu granice mogućnosti percepcije, pa moram veoma pažljivo da pristupim pretplatama kako ne bih trošila previše snage na preskakanje sadržaja. A vi, naravno, odlučite sami. U svakom slučaju, među ruskojezičkim kanalima ovo je prilično jedinstven i sasvim simpatičan primer takvog pomalo naivnog liberalno-konzervativizma.
naslovni video na kanalu Dobroum – očigledno se pretpostavlja da sa njim treba upoznati prvo
