Bitarch kolumna
Originalna objava na Vkontakte
Kritičari ankapa stalno navode ovaj argument o nemogućnosti ankapa, koji je poznat još iz knjige Roberta Nozicka iz 1974. Anarhija, država i utopija. Suština je u tome da različite zaštitne organizacije mogu doneti protivrečne odluke u vezi sa određenim slučajem, ući u oružani sukob prilikom pokušaja izvršenja i na kraju ostati samo jedna, najjača agencija, koja će postati obično mini-državno telo sa teritorijalnim monopolom. Jack Hirschman je u svom radu o uslovima održivosti anarhije demonstrirao pod kojim uslovima se to dešava, dovodeći do rata za hegemoniju umesto stanja anarhije.
Ali ovaj argument se odnosi isključivo na modele bezdržavnog društva, gde je upotreba nasilja ipak dozvoljena za određene svrhe (izvršenje ugovora, naplata odštete). Na primer, takvu poziciju delimično zastupa Murray Rothbard, a u potpunosti David Friedman (knjiga Mehanika slobode). Za potpuno voljuntarističko društvo, problem konflikta zaštitnih organizacija, kao i pitanje definisanja najvišeg sudskog instance (koja donosi konačnu odluku), potpuno je odsutan.
U bilo kom modelu voljuntarističkog društva stvaraju se uslovi u kojima iniciranje nasilja nije moguće ili se trenutno suzbija (postoji ujednačen balans potencijala nasilja (BPN) „oružje kod svih“ i doktrina odvraćanja (DO), tj. spremnost većeg dela društva da primeni kontra-nasilje kako bi zaustavili agresiju). Kontra-nasilje se može primeniti samo pri direktnom napadu, ali se ne sme započeti rat kako bi se „kazala prekršilac“ ili „naplatila odšteta“. Osobu koja je učinila štetu, ako u tom trenutku ne inicira nasilje, može se samo bojkotaovati, odnosno ne voditi nikakve poslove sa njom. Inače, to je standardno ponašanje među svim subjektivnim igračima sa BPN, na primer, stacionarnim banditima (SB, „državama“) u međusobnim odnosima.
Kod ankap-a sud (kao i sada u odnosima između SB) može se dogoditi samo uz obostrani pristanak obe strane. Strane se takođe unapred dogovaraju o uslovima žalbe na sudsku odluku, ako ih ona ne zadovolji. A šta ako jedna strana ne bude želela da ode na sud? U voljuntarističkom društvu sa BPN niko ne može da je primora da ode tamo, ali odbijanje se može smatrati priznanjem krivice, što će dovesti do zahteva za isplatu kompenzacije tužiocu, a u slučaju odbijanja — do pada reputacije i mogućeg ostracizma. Ako prekršilac to bude radio stalno, težina ostracizma će rasti, što će na kraju dovesti do toga da mu jednostavno prestanu pružati komunalne usluge i prodavati robu u većini prodavnica, pa će biti primoran ili da pristane na saradnju, ili da ode dalje, tamo gde se njegova reputacija ne shvata tako ozbiljno. Iako će mu sa pokvarenom reputacijom ulaz u sve manje-više pristojne jurisdikcije biti zatvoren.
Kao što vidimo, nema mesta za Nozickov konflikt uopšte.
Komentar Ankap-tjan
Nozick pokazuje kako se sistem konkurentskih zaštitnih agencija može pretvoriti u sistem minimalnih država, ne narušavajući džentlmenski princip kompenzacije štete klijentima koji su пострадали od njihovog delovanja, kao i trećim licima. Bitarh pokazuje da, ako se zaštitnim agencijama oduzme taj pogodan povod da prisiljavaju bilo koga radi njegovog sopstvenog dobra, problem renesanse države je riješen. Dalje se postavlja pitanje „pa kako ipak prisiliti, ako se veoma želi“, i na njega odgovara već Stefan Molinju. Koji scenario je manje realističan — pojava ultraminimalnih država na bazi zaštitnih agencija ili pojava voljuntarističkog društva na bazi masovnog naoružanja i spremnosti na aktivno protivljenje nasilju upućenom prema njemu — prepustićemo čitaocu da prosudi.