Prevod poslednjeg poglavlja je objavljen na mom sajtu. U ovom poglavlju analizira se skup prigovora protiv libertarijanizma od strane dobronamernih ljubitelja one divne atmosfere saradnje i jednakosti, koju toliko cenimo u malim zajednicama ujedinjenim zajedničkim ciljem. Kontrargumenti Erika Maka svedu se na to da pokušaj primene modela malih ideološki homogenih zajednica na globus raznolikog čovečanstva vodi ka pucanju tog modela: gube se upravo one vrednosti zbog kojih se ljudi drže tih malih zajednica.

Sada je ostao čisto tehnički zadatak – da se prevod složi u epub format za lakše čitanje. Zainteresovani mogu koristiti tekst za izdavanje tiraže štampanih kopija prevoda na papiru. Meni će odgovarati ako se pritom navede odakle je tekst preuzet i ako bude data veza za one koji žele da doniraju prevodiocu.

Nakon dugog, strašno dugog prekida, počinjem da zatvaram svoje nekada započete projekte prevoda. Danas je to predposlednje poglavlje iz Libertarijanizma Erika Maka, u kojem autor razmatra kritiku libertarijanizma od strane nekih meni nepoznatih Merfija i Nagela. Glavna poenta njihove kritike je u tome da prirodna prava ne postoje, već da su sva prava konvencija. I, budući da se postojeći sistem prava svojine uspostavlja putem države koja se finansira iz poreza, besmisleno je govoriti o nepravičnosti oporezivanja, jer je oporezivanje neraskidivo povezano sa samim postojanjem prava svojine. Zanimljiv sud, od kojeg bi svakog libertarijanca trebalo da počne „peći“. Način na koji im Erik Mak odgovara, naravno, neće zadovoljiti ove etatiste, ali će možda malo smiriti libertarijanski bes.

Dok je prevod bio na pauzi, zagonetne tehnologije drevnih su potpuno zaboravljene, tako da neće biti slika sa progress-barom.

Prevela sam redno poglavlje knjige Erika Maka Libertarijanizam. Ovde autor ukratko (pa, koliko je reč „ukratko“ primenljiva na Erika Maka) objašnjava da, kada Rolz pokušava da ispriča zašto libertarijanci greše, negirajući potrebu za određenom od strane Rolza uvedenom osnovnom strukturom koja će svima nametnuti jedinstvena pravila i procedure u ime pravde, on ne može istovremeno tvrditi da će ta struktura, navodno, biti „bela i pufnasta“, uvodeći jasna i razumna pravila prema kojima će se moći platiti porezi i spavati mirno. Ne, prema Rolzu, porezi će morati da se plate, ali to i dalje neće dati pravo na miran san: naknadno vaš prihod može ipak biti proglašen nepravednim, i bićete primorani da dodatno platite u ime pravde.

Usput, što se tiče plaćanja. Blokirali su mi pristup Kiwi novčaniku, a pri pokušaju oporavka otkrila sam da sam sa svim svojim selidbama odavno izgubila ruski SIM karton na koji je on bio vezan. Novac odatle sam uspela da izvučem, ali više ne smatram ovaj kanal primanja sredstava pouzdanim. Shodno tome, više nemate opciju da mi donirate u državno regulisanim fiducijarnim instrumentima (a sve objave u privatnom kanalu na Boosty-ju sada su otvorene – sumnjam da ćete tamo pronaći mnogo zanimljivog). Za jednokratne donacije na vašem disposalu su ostale samo različite vrste kriptovaluta (posebno preporučujem tokene koji su u opticaju u okviru projekta Montellibero). Kripto novčanici po svom dizajnu obično nisu namenjeni za redovne donacije, ovde je potrebno kustodijansko čuvanje. Tako da, kao privremeno rešenje, možete jednostavno postaviti mesečni podsetnik „doniraj Ancap-chan“.

U poglavlju Anarhija, minimalna država bez oporezivanja i minimalna država sa oporezivanjem Erik Mak prvi put bar malo dotiče temu ankap-a, kojom je do tada gnušajući zanemarivao. Zanimljivo je da je odeljak u kojem se ova tema pojavljuje zaključni u knjizi, koji se ne odnosi čak ni na izlaganje doktrina libertarijanizma, već uopšte na njegovu kritiku. Pa, šta se može očekivati od njih, akademskih filozofa.

Hvala Aleksu Dvoreckom na donaciji koja me je podstakla na prevod. U potpunom skladu sa ekonomskim mejnstrimom, finansiranje takvih javnih dobara, kao što je objavljivanje bilo čega u otvoreni pristup, trebalo bi da bude nedofinansirano, a ipak vaše donacije me redovno hrane, iako ne do sitosti.

U knjizi je ostalo prevesti još samo tri poglavlja. Obično to znači da proces treba da se ubrza, jer su svi radoznali hoće li biti srećan kraj i hoće li se glavni junaci venčati. Videćemo.

Aleks Dvoreckij me je ohrabrio novom donacijom, tako da objavljujem prevod poslednjeg poglavlja bonus sekcije knjige Erika Maka o libertarijanizmu. Poglavlje je posvećeno problemu sa kojim se suočavaju svi indirektni konsekvencijalistički pristupi stvaranju društva pogodnog za život. Da bi se ljudi u društvu ograničili na dobrovoljnu interakciju, potrebno je dobrovoljno samoomgraničenje i sveprisutno poštovanje pravila pravednog ponašanja. Ali za svakog konkretnog pojedinca će se uvek naći opravdanje da malo odstupi od tih pravila radi nešto veće koristi. I on zna da i drugi imaju slična opravdanja. Odakle ovde uverenost da će svi poštovati pravila? A bez te uverenosti, ko će ih uopšte poštovati?

Upravo zato čisti konsekvencijalizam nije sposoban da stvori stabilno libertariansko društvo – potreban je katalizator u vidu vere u neophodnost poštovanja pravila, odnosno njihovo poštovanje mora biti samo po sebi vredno, a ne samo sredstvo za postizanje opšteg blagostanja. I tek tada će opšte blagostanje uslediti.

Preostalo mi je da prevedem poslednji deo knjige, posvećen kritici libertarijanizma. Tamo su uvod i četiri poglavlja, pa ću, nadam se, završiti u razumnom roku, pre nego što Mihail Požarskij, koji me je inspirisao na prevod, umre od dosade.

Aleks Dvoreckij mi je ponovo dao 6000 rubalja, što znači da stiže novo poglavlje iz Erika Maka, sa izlaganjem dovoljno originalne teorije pravde izvesnog Davida Schmidca. Upravo sam počela novi i veoma zahtevan posao, pa kao što sam navikla, objavljujem tekst za sada bez napomena, one će stići kasnije – inače bih morala da odložim objavu za još jedan dan.

Prevođenje je bilo zanimljivo jer autor o kojem je reč može biti bilo ko, samo ne dogmatikar (dogmatikari su suvoparni i dosadni u svojoj besmislenoj beskompromisnosti). U svojoj knjizi ograničila sam razmatranje pravde samo na konflikte, tvrdeći da je pravda osećaj srazmere nanete štete u odnosu na vrednost predmeta konflikta. Schmidc pak proširuje ovaj pojam, tvrdeći da ja govorim samo o zasluženoj odmazdi, a da postoje još elementi pravde koji se ne mogu svesti jedan na drugi, kao što su uzajamnost, jednakost i potreba. I gradeći pravedne norme na osnovu jednog elementa, čovek će najverovatnije početi da kontradiktira drugim elementima pravde. Uglavnom, kod Schmidca ima šta istražiti.

Za prevod još jednog poglavlja knjige Libertarijanizam Erika Maka primljen je dobar donat od 1000 rubalja preko boosty, ali, nažalost, samo jedan. Ipak, i samo poglavlje je relativno skromne veličine, pa sam odlučila da započnem rad na njemu, ne čekajući da se prikupi još novca.

S vremena na vreme može se pročitati da za određene etičke sisteme postoje deontološki ili konsekvencijalistički osnovi, međutim, ponekad se u posebnu kategoriju izdvaja i neka etika vrline, pa tako, razmišljanja Daglasa Rasmusena i Daglasa Den Vila, prema Eriku Maku, upravo se oslanjaju na ovu treću nogu, izvodeći iz etike vrline iste one principe koji su nam dobro poznati. Na taj način, libertarianska etika može ponosno sedeti na ovom tronožcu i sa njega objavljivati istine koje će imati dovoljno pouzdan oslonac, bez obzira na to koji filozofski pristup slušalac zastupa.

prinuđena sam da malo odlučnije nego obično podsetim da različiti zahtevni projekti poput prevoda napreduju mnogo bolje ako im se donira – jednostavno zato što se bez vašeg novca više odvlačim na to da ga zaradim negde drugde. Takođe, treba imati na umu da trenutno paralelno prevodim tri knjige, i svojim donacijama glasujete za to koja će biti završena ranije.

Nastavljam sa prevodom bonus dela knjige Erika Maka Libertarijanstvo. U njemu je sakupljen izbor stavova prilično malo poznatih savremenih teorijčara koji razvijaju libertarijanska ideologiju onako kako im se čini najprikladnijim. Drugo bonus poglavlje bavi se radom Lorena Lomaskija Ljudi, prava i moralna zajednica, i opisuje prvenstveno kojim tačno pravima i iz kog tačno razloga bi bilo prikladno da ljudi odustanu u interesu drugih.

U svojim razmišljanjima, Lomaski uvodi zanimljiv pojam ličnih projekata – zapravo, određenih strateških ciljeva koji u velikoj meri definišu ličnost svakog čoveka i koji na neki način povezuju ljude međusobno. Svako zna da i drugi ima lični projekat, i to znači da mu se zbog toga može ukazati mrvica poštovanja, koja se izražava najmanje kroz nemešanje, a u idealnom slučaju i kroz neopterećujuću pomoć.

Rekla bih da su ovo daleko simpatičnija razmišljanja nego u prethodnom poglavlju kod Štajnera, i drago mi je što iz knjige koju prevodim ipak može nešto korisno izvući, iako je, naravno, koncentracija korisnih ideja neuporedivo manja u odnosu na onu kod Fridmana u Mehanici slobode, kako mi se čini.

.

Aleks Dvoretsky, moj pratilac na boosty, donirao je još 6000r za prevod nove porcije eseja Erika Maka Libertarijanizam. Tako sam dobila mogućnost da se pozabavim bonusnim onlajn delom knjige, koji nije ušao u originalno štampano i naše piratsko izdanje. Preveden je uvod u odeljak, gde Mak kaže da, znate, ste mogli steći utisak da je libertarijanizam zaglavio u sedamdesetim godinama prošlog veka, ali ne, nije samo Nozick, niti samo Hajek prsetImage njemu, već imamo i gomilu drugih novijih mislilaca, a zatim sledi spisak potpuno nepoznatih prezimena. I prevedeno je poglavlje o nekom Gillelu Steineru, koji je, umesto da se u detinjstvu ubije o zid i time odmah pređe u javni domen (public domain), odlučio da umesto toga objavi svoja razmišljanja i pređe tamo pedeset godina nakon smrti. Ukratko, pred nama je neki stub takozvanog levog libertarijanizma, i prevod njegovih misli mi nije bio baš naročito prijatno, jer kome je prijatno kada mu se prilepi kanibal i počne da tvrdi da, gledajte, i ja sam ovde libertarijanac. Srećom, Erik Mak, iako ga iz nekog razloga naziva dubokim misliocem (preciznije, promišljenim), ipak ga kritikuje tako da ta karakteristika počinje da deluje potpuno izmišljeno.