Sveže prevedeno poglavlje Praktične anarhije Stefana Molinju posvećeno je problemu kolektivnog ludila. Ako neka zajednica, sa tačke gledišta spoljnog posmatrača, odluči da poludi i počne da se pridržava idiotskih pravila, ko će je zaustaviti u anarhističkom društvu?

Argumentacija autora ide u dva pravca.

Kao prvo, on se razumno pita: na osnovu čega smo odlučili da ovaj problem uopšte treba rešavati? Sve dok je neka whim-ija dobrovoljna, ljudima je svojstveno da ostave one koji je praktikuju na miru.

Kao drugo, šta ako određene moralne postavke ne dozvoljavaju ljudima da ostave na miru one koji praktikuju neku dobrovoljnu whim-iju? Ovde autor pokazuje da proaktivni pravni sistem, koji se meša u odnose trećih lica bez njihovog zahteva, banalno košta previše. I ako će finansiranje tog pravnog sistema biti dobrovoljno, pojavljuje se snažan ekonomski stimulan da se to finansiranje izbegne. Na početku, ljudi možda mogu veoma ne voleti zavisnike i, po staroj etatističkoj navici, nekako se ujediniti protiv njih. Zatim će ubrati sve „nisko viseće plodove“, uveriti se da zavisnici više ne leže u svakom prolazu, i da ih još treba pokušati pronaći — a potraga košta novca — i smiriti se. Nastaće određeni dinamički kompromis: jedni neadekvatni ljudi neće uvrediti pogled svojim opijenim telima u javnim prostorima, drugi neadekvatni ljudi neće uvrediti sluh skandalima o toj temi. I tako u odnosu na sve moralne temelje.

Ovde treba odati priznanje autoru, socijalni teoretičar je pobedio moralnog filozofa u njemu, evo šta ekonomija čini!