Тег: Kina

Umetnost zaostajati za ljudima: kako su u drevnoj Kini smislili libertarijanizam

Šta ako koncept slobodnog tržišta, spontanog poretka i minimalne države nisu smislili Mises, Hayek ili Rothbard, već momci u haljima koji su pili čaj u planinama Kine još pre 2500 godina? Da li vas je takva tvrdnja iznenadila? Onda ćemo danas pričati o Vu-veju – drevnoj filozofiji „nedelovanja“, pod čime se, naravno, ne podrazumeva ležanje na kauču s pivom, već način na koji funkcionišu Univerzum (i ekonomija).

Šta je Vu-vej i kakva je tu veza sa slobodnim tržištem? „Vu-vej“ se bukvalno prevodi kao „nedelovanje“, ali to je užasan prevod koji daosiste predstavlja kao lenjive. Mnogo preciznije bi bilo prevesti to kao „delovanje bez nasilja“ ili „neumešanje“. Zamislite surfera. On ne pokušava da udara okean pesnicama kako bi naterao talas da ide tamo gde on želi (kao što se ponaša svaka vlada). Surfer hvata talas i koristi njegovu prirodnu snagu. On deluje, ali ne protivi se prirodi stvari. U libertarijanizmu to nazivamo „spontanim poretkom“. Ljudi, međusobno komunicirajući dobrovoljno, sami stvaraju složene sisteme: jezike, novac, tržišta. A pokušaj birokrate da se umeša svojim ključem i standardima samo kvari mehanizam. Daosisti su to shvatili još pre nego što je izumljen papir.

Prebacimo se u drevnu Kinu (era Boritećih država). Potpuni haos, vladari se kolju oko teritorija. U tom kontekstu se pojavljuju konfučijanci – neka vrsta drevnih etatista. Oni hodaju sa tablama i govore: „Treba nam više zakona! Više činovnika! Više hijerarhije i poreza!“. A onda dolazi Lao-ce i iznosi „bazu“ koja precizno ponavlja moderne libertarijance: „Što je više ograničenja i zabrana u svetu, to narod postaje siromašniji. Što se više zakona i uredbi donosi, to se pojavljuje više lopova i razbojnika“.

Lao-ce je tvrdio da je najbolji vladar onaj koji vlada toliko neprimetno da ljudi uopšte zaborave na njegovo postojanje. Idealna politika prema Vu-veju je smanjenje poreza, ukidanje zabrana i ostavljanje ljudi na miru. Neka sami sade pirinač, trguju i dogovaraju se.

Neko će reći: „Zvuči super u teoriji, ali da li je to radilo u praksi?“ Radilo je, i to kako! Setimo se nedavne istorije: Mao Cedung, želeći sve da drži pod svojom kontrolom, naredio je istrebljenje vrana. Tipičan primer anti-Vu-veja („ja sam pametniji od složenog sistema“). Ishod: skakavci su pojeli useve, desetine miliona ljudi su poginule od gladi.

A sada se vratimo 2000 godina unazad. Imperija Han (II vek pre n.e.). Nakon brutalne tiranije prethodne dinastije Qin (koja je pokušavala da kontroliše svaki dah i očekivano se raspala), na vlast dolaze carevi Ven-di i Džing-di. Oni su bili ubeđeni fanovi daosizma. I šta su uradili?

– Smanjili su poreze na poljoprivredu prvo na 3%, a zatim su ih na 12 godina potpuno ukinuli!
– Deregulisali su ekonomiju, dozvolivši seljacima slobodno kovanje novčića, iskopavanje soli i topljenje gvožđa.
– Ukinuli su represije za kritiku vlasti i telesne kazne.
– Prestanli su da vode besmisleno ratovanje i počeli su da se dogovaraju sa susedima.
 
Država se jednostavno povukla u stranu. Do čega je to dovelo? Ekonomija je doživela eksplozivan rast. Životni standard je skočio u nebo, žita su prepunila ambare, a stanovništvo je brzo bogatelo. Ovaj period se i danas smatra Zlatnim dobom Kine. Bez državnih planova – samo dajte ljudima slobodu i oni će sami sve izgraditi.

Oslanjajući se na Vu-vej, možemo naučiti dve stvari:

1) Makro-nivo: Ne verujte u spasitelje. Svaki politički program koji obećava da će „svima učiniti dobro“ kroz nove zabrane i regulacije, osuđen je na propast. Sistem je previše složen. Tržište će uvek pronaći put, kao što voda pronalazi pukotinu u asfaltu.

2) Mikro-nivo: Agorizam i crno tržište. Ne trošite energiju na direktne sukobe sa levijatanom. Voda se ne udara o kamen, već ga zaobilazi. Koristite kriptovalute. Gradite paralelne institucije. Pronađite praznine u zakonu. Bavite se svojim poslom, ne privlačeći pažnju „državnog oka“. Budite kao voda.

Država je teška, kruta i krhka. Dok je sloboda tečna, fleksibilna i nezaustavljiva. I na duge staze, voda uvek istroši kamen!

Voluntarist, Bitarh

Socijalni rejting i monopol nad nasiljem

Voluntarist, Bitarh

U savremenom informacionom svetu, institut reputacije zauzima važnu ulogu. Već je teško i zamisliti kako se može kupiti neki skupi proizvod ili potražiti bilo kakva ozbiljnija usluga, a da se prethodno ne proveri rejting dobavljača. Ocene i recenzije su već postale važan deo mnogih servisa. Najverovatnije će vremenom reputacioni instrumenti početi da se koriste u svim transakcijama, uključujući i direktne transakcije između ljudi. To nas dovodi do pojave socijalnog rejtinga, u kojem će različiti ljudi imati različitu reputaciju u zavisnosti od toga da li su pošteno ispunjavali svoje obaveze, ili su varali druge ljude, kršili uslove ugovora, ili čak nanosili štetu njihovom blagostanju pljačkom ili nasiljem.

Institut reputacije i finansijski instrumenti, a naročito ostracizam i osiguranje transakcija, sposobni su da zamene silovite instrumente kao metod uticaja na prekršioce. Potreba za iniciranjem silovitih mera jednostavno nestaje, a u slučajevima kada prekršilac nije izvršio nasilje, u principu nestaje potreba za bilo kojim oblikom silovitog rešenja (u slučaju nasilnog napada, naravno, ne može se zaobići samoodbrana). To će samo doprineti rešavanju problema nasilja i smanjenju njegovog nivoa u društvu. Ali uporedo s tim, u svetu stacionarnih bandita, gde države drže monopol i „legalno“ pravo na vršenje nasilja, reputacioni instituti i socijalni rejtingi sasvim mogu poslužiti za štetu.

Treba razumeti da države često monopolizuju servise koji su važni za društvo. Ranije su pod svoju strogu kontrolu stavile puteve, finansijski sistem, vatrogasnu službu, medicinu, iskop mnogih resursa, socijalno osiguranje, a što je najvažnije u okviru naše teme – proveru kvaliteta usluga i proizvoda koji se nude na tržištu. Sasvim je opravdano očekivati da će, ako u jednom trenutku velika većina ljudi počne da se oslanja na institut reputacije, države preuzeti kontrolu i nad njim. Činovnici će izjaviti da privatna rešenja nisu pouzdana i da je neophodno doneti stroga pravila rada reputacionih servisa, ili čak stvoriti jedan jedini državni servis reputacije za sve, zabranivši vođenje privatnih sistema ocena i recenzija. U svetu gde neke države odlučuju koji standard punjača ljudi treba da koriste (ovde govorimo o državama Evropske unije), ovakav scenario ima veliku verovatnoću da se ostvari u stvarnosti.

Na taj način, institut reputacije ne samo da će postati birokratizovan i neefikasan, već može postati i instrument za progon i kažnjavanje ljudi koji su nepoželjni trenutnoj političkoj vlasti. U Kini se to već dešava – minus u socijalnom rejtingu može se dobiti zbog prijateljstva sa opozicionarom ili zbog izjava protiv partijske politike. Jednim nalogom odozgo, bilo koji čovek može biti lišen pristupa mnogim državnim dobrima. I bilo bi u redu sa tim dobrima, jer da država nije nasilni monopol, postojale bi alternative njenim dobrima. Ali pri državama alternative ne postoje, jer je privatna delatnost strogo kontrolisana ili zabranjena u sferama koje su one monopolizovale. U konačnici, institut reputacije, umesto metoda borbe protiv nasilja, pljačke i prevare, postaje pomoćni instrument za jačanje državne vlasti i silovite kontrole.

Zaključak iz svega ovoga je jednostavan – institut reputacije je veoma koristan u obezbeđivanju sigurnosti transakcija, kao i važan za prelazak sa silovitih metoda na nenasilni uticaj kao osnovu obezbeđivanja društvenog poretka. Ali u kontaktu sa samim nasiljem, naročito državnim, on gubi ove pozitivne kvalitete i počinje da radi na jačanju državne vlasti i silovite kontrole. Zbog toga je veoma važno boriti se protiv nasilja i ne dopustiti da institut reputacije bude preuzet pod kontrolu od strane bilo kakvih silovitih agenata. Ne možemo se boriti protiv nasilja ako će institut reputacije koristiti samo nasilnici u svoju korist, kao što se trenutno dešava u istoj toj Kini.