Imamo psihijatrijske bolnice i zatvore visokog stepena čuvanja.
Njihovi „klijenti“ nas podsećaju da postoje sasvim stvarni psihopate, manijake, serijske ubice i druge problematične ličnosti. I većina njih uopšte nisu Deksteri i Hanibali Lektori, i ne deluju u skladu sa opštim dobrobitima. I, s obzirom na specifičnost procesa koji se dešavaju u njihovim mozgovima, ne postoji nikakav razumljiv način da ih ubedimo dokazima ili argumentima.
Čime bi im ostracizam mogao pomoći?
Kako će izgledati sistem pronalaženja i uništavanja ili izolacije takvih „Džekovih Po(\t)kidajaca“? Ako je u pitanju izolacija, a ne uništenje, onda od čijeg novca i tuđim snagama?
анонимный вопрос
Ljudi cene bezbednost i spremni su da plate za nju. Neadekvatni agresori ne predstavljaju samo opasnost, već zbog svoje vidljive iracionalnosti ta opasnost deluje još ozbiljnije nego da su ljudi uključili hladan razum osiguravajućeg agenta. Ovde važe isti razlozi zbog kojih se ljudi više plaše terorističkih napada nego saobraćajnih nesreća, iako je smrtnost kod poslednjih mnogo veća.
Najočigledniji tržišni agent koji bi mogao da pruži takvu uslugu su, naravno, osiguravajuća društva. Ona prikupljaju premije dok je klijent bezbedan i isplaćuju odštetu u slučaju osiguranja. Dakle, ako pretpostavimo da osiguravajuća društva deluju savesno i ne varaju klijente, onda je u njihovom interesu da doprinesu maksimalnoj bezbednosti klijenata.
Ali bezbednost od manijaka može se obezbediti na različite načine, a to već određuju društvene norme. Klijenti mogu želeti bezbednost od čopora lutajućih pasa, ali kategorički protestovati protiv njihovog masovnog istrebljenja, tako da će oni koji prihvate da zadovolje tu kapricu morati da uzmu u obzir odgovarajuće ograničenje u sredstvima.
Slično tome, obična empatija više ne dozvoljava našem bogatom i blagostojnom društvu (a u ankapu će se pretpostavlja se pokazati još bogatijim i blagostojnijim) da zahteva bezbednost od divljih psihopata kroz njihovo istrebljenje; više je reč o lečenju. Ponovo, psihičko poremećaj može biti stečen, na primer kao rezultat traume, a pre toga je osoba mogla biti sasvim ugledan klijent nekog od osiguravajućih društava. Dakle, očigledan pravac razmišljanja u našem slučaju biće istraživanje načina lečenja.
Koliko će to koštati? Sitne pare. Nisam uzalud pomenula poređenje terorističkih napada i saobraćajnih nesreća. Na sprečavanje terorističkih napada troši se nesrazmerno mnogo. Isto tako će divlji psihopate dobiti nesrazmerno mnogo pažnje, iako je njihov broj potpuno zanemarljiv. Naravno, ako je osoba sa psihičkim problemima imala polisu osiguranja, dobiće kvalitetnije i skuplje lečenje, ali čak i ako polisa nije postojala, ipak će se pokušati da je vrate u normalu, i to sasvim humanim metodama.
