Тег: platformska ekonomija

Kako će funkcionisati prostitucija pri ankapu?

Cifra

Činilo mi se zanimljivim da prodiskutujem o ovom pitanju baš nakon nekoliko objava o hipotetskom ćelijskom stimulatoru, koji omogućava postizanje ozbiljnih kratkoročnih prednosti po cenu prevremenog trošenja organizma. Profesionalna prostitucija na slobodnom tržištu je upravo isti taj trade-off. Intenzivna eksploatacija sopstvenog organizma dok je mlad i lep, a dalje je već lična stvar kako raspolagati plodovima te eksploatacije: može se protrošiti, može se uspešno investirati, ili se može neuspešno investirati.

Što je manje prepreka za ulazak na tržište, to je na njemu veća konkurencija, niže cene i manje šanse da se mladost i lepota zamene dovoljno ozbiljnim prihodom da takva razmena uopšte ima smisla. Zbog toga je, naravno, prostitucija kao masovna profesija pri ankapu malo verovatna. Mnogo je verovatnije da će se njom okrenuti kao dodatnom poslu u periodu traženja odgovarajućeg stalnog zaposlenja, uključujući i period edukacije. Otprilike iz istih razloga iz kojih ljudi idu da rade kao kuriri, taksisti ili konobari.

Naravno, kao i sada, u odbranu ovih slabo plaćenih nekvalifikovanih radnika u sektoru usluga istupaće različiti aktivisti, sa određenim stepenom nespretnosti. Ali, pošto pri ankapu neće imati opcije da „postignu zabranu rada platformi-agregatorima“ ili „postignu kriminalizaciju kupovine usluga“, ovaj aktivizam će se svesti ili na zahteve za smanjenjem provizija platformi, ili na kampanje tipa „ja uvek plaćam radnicima u servisima dobre bakšiše, radite kao ja“.

Kao što je poznato, trenutno rad agregatora taksija izaziva aktivno protivljenje profesionalnih licenciranih taksista. Pri ankapu se ova delatnost ne licencira, i profesionalni licencirani taksisti jednostavno nestaju, tako da konkurenciju taksistima-frilenserima koji koriste različite agregate pružaju samo oni koji preferiraju sami da sede za volanom, uključujući i besplatno prevoženje prijatelja. Isto je i sa prostitucijom – neće nestati stalni bračni savezi i obične prijateljske avanture – oba imaju svoje troškove, ali se ovde obično ne govori o direktnoj uplati. Uostalom, negde na spoju između punopravne prostitucije i potpuno besplatnog seksa sasvim može stajati rad za donacije: osoba se može stideti da navede fiksnu cenu, ali jasno daje do znanja da će biti drago dobrovoljnoj nagradi.

Upravo tako ja kreiram svoje tekstove. Pojaviće se i besplatno, jer volim proces kreativnosti, ali daću prednost pitanju sa donacijom, čak i ako ono nije toliko zanimljivo kao besplatno – jer mi je potreban novac, i zato što činjenica plaćanja stvara moralnu obavezu. Uz to, tako se vrši najjednostavnije rangiranje na one kojima je moj odgovor važniji i one kojima je manje važan. Otprilike isti mehanizam će važiti u okvirima ankapa i sa donacijama za seks: ako jednoj strani u principu odgovara proces, ali ne želi da hobi pretvori u profesiju, a druga strana predstavlja neodređen krug lica, onda je umesto dugog i detaljnog traženja ekskluzivnog partnera sasvim verovatna ovakva donatna šema.

Podsećam da je pitanja najbolje postavljati ovde, a načini za doniranje su navedeni ovde.

Koliko-koliko si donirao? Tako, druženje sa drugaricama se otkazuje, zakazujem sastanak.

Potrošačko kmetstvo

Sada mnoge kompanije, kao što su Apple, Tesla i John Deere, prave svoje proizvode tako da korisnik, u slučaju kvara, ne može da ih popravi, čak i ako zna kako. Na primer, neki deo u traktoru John Deere farmer može kupiti za 100$ i neće mu biti teško da ga zameni. Ali softver instaliran u traktoru će sprečiti takvu proceduru, i farmer će morati ili da plati 5000$ za servis proizvođača, ili da instalira piratski softver. U suštini, farmer nije vlasnik traktora, već ga samo uzima u besročni zakup.
Kako se libertarijanizam odnosi prema takvoj politici?

themouse1_ iz Bulbylenda

Navedeni primeri su posebni slučajevi platformne ekonomije. Isto tako, proizvođač aplikacija je primoran da se prilagodi zahtevima kompanije koja proizvodi operativni sistem za koji se aplikacija razvija. Isto tako, zaposleni radnik na plantaciji u nekom Brazilu pre veka bio je obavezan da kupuje proizvode samo u prodavnici koju je držao vlasnik plantacije, a u Sovjetskoj Rusiji je kolhoznik mogao da iskoristi svoje radne dane samo, ponovo, u konkretnoj seoskoj prodavnici.

Kratko rečeno, sve ovo nisu u potpunosti tržišni slučajevi. Mogu li se takve kvasi-monopolne situacije javiti u potpuno slobodnoj ekonomiji? Da, ali one su nestabilne. Pojava izvora profita koji je primetno iznad tržišnog proseka dovodi do pojave onih koji žele da imitiraju sličan uspeh, i ubrzo konkurencija izjednačava maržu: vlasnici platformi, takmičeći se za klijenta, počinju više trošiti na održavanje njegove lojalnosti.

Libertarijanizam predlaže uklanjanje politike iz ekonomije. Hoće li to učiniti kompaniju John Deere razumnijom? Ne odmah. Jednostavno više neće imati mogućnost da tuži farmera zbog instalacije piratskog softvera. Zato će, želeći da ovlašćeni servis ne propadne potpuno, smanjiti cene popravki. A tu će još neki japanski ili beloruski traktori početi da se uvoze bez carina, tako da će potrošač imati stvaran izbor i moći će da nabavi ono rešenje koje maksimizuje njegov, potrošačev, profit od eksploatacije traktora.

Slično tome, ne imajući mogućnost da primoraju radnika da jede skupu hranu u fabričkoj menzi, ne imajući mogućnost da zabrane instalaciju aplikacija koje nisu iz App Store-a na pametni telefon, ne imajući mogućnost da kazne vlasnika kioska zato što je prešao pod zaštitu druge obezbeđivačke firme – vlasnici svih ovih platformi će se suočiti sa tim da prakse reкета rade sve gore i da se moraju naviknuti da deluju u okvirima poštene konkurencije. Ništa, naviknuće se.

Dobar traktor, šta više treba

Možete li da analizirate ovaj snimak?

Vaš ljubazni komšija iz LPR

Hvala, veoma dobar kanal, zapratila sam. Sada o snimku.

Zapravo, ubedljivo i sa ilustracijama nam je demonstrirano da se moderne korporacije malo razlikuju od država, i obrnuto. Megakorporacije, sposobne da se efikasno šire, ne postaje svaki biznis, već onaj koji obavlja funkciju platforme za druge biznise. Troškovi skaliranja platformskog biznisa su relativno mali, a profit prvenstveno zavisi od mrežnog efekta. Zato korporacije starog tipa, poput nekog Gazproma, neće promeniti stanje na novom globalnom tržištu, ali onaj isti Yandex – to je ozbiljan igrač sa perspektivama daljeg rasta, naročito ako mu uspe da proguta Rusku Federaciju koja mu se mota pod nogama.

Ali šta se dobija. Zapravo, zaposlenih u takvim korporacijama ima relativno malo. Ali razvoj platformi je faktor koji doprinosi uspehu malog biznisa, pa čak i frilansera koji zarađuju na tim samim platformama. Sa svakom novom platformom biva sve više ljudi koji na njima zarađuju. Same platforme imaju, naravno, neuporedivo više, ali šta, žao nam je li?

Ne, nije žao, sve dok igra izgleda pošteno. U snimku se upravo govori o nekoliko slučajeva kada je igra bila žestoka, pri čemu su igrači bili u znatno različitim težinskim kategorijama. Korporacije, postajući uporedivi sa državama po snazi, sasvim mogu sebi da priušte i metode koje su pre više prikladne za kriminalne grupe. Da li treba da očekujemo da će stari dobri teritorijalni bandita dati lekciju mladom, drskom i eksteritorijalnom? Da li treba da se bojimo novog bandite više od starog?

Sve je moguće. Sasvim je moguće zamisliti zle korporacije na slobodnom tržištu, kakve nam je Holivud u mnoštvu nacrtao. Ali oko takvih kompanija se ipak vidi neki prizvuk teatralnosti. Mnogo je lakše zamisliti korporaciju koja je srasla sa klasičnom državom u simbiozi, koristeći političke metode za uklanjanje konkurencije kada je zgodnije brute force, i ekonomsku moć kada je zgodnije blaži pristup. Takve korporacije vidimo već sada, jedu predsednike SAD za doručak. Ali vidimo i snagu građanskog otpora protiv prljavih trikova, čemu primer je nedavna istorija sa GameStop-om.

Prateći autora snimka, i ja u ovoj objavi mnogo putujem rukama, okrećući se, jer vidimo da se pravila menjaju bukvalno pred očima i nije potpuno jasno kako će tržište to tačno rešiti. Ali za sada mogu da dam opreznu pretpostavku da će tržište države sve više potiskivati u stranu, kako ne bi smetale, a vlasnici raznih platformi će, kako tržište zasićuje, sve manje biti uznemireni i sve više ceniti predvidljivost pravila. A za to će i sami morati da ih poštuju. Pritom, pod pravilima mislim na ono što vlasnik platforme zahteva od svojih korisnika – već na ono o čemu su se sami vlasnici platformi dogovorili. A sa pojavom prava, konflikti se rešavaju mnogo lakše i nanose mnogo manju štetu.

I ponovo o monopolu

Pitanje je inspirisano člankom na Habru i srazvesnim komentarima. Suština: postoji Yandex – oni imaju pretraživač. U pretraživaču oni promovišu svoje druge proizvode, time ograničavajući konkurenciju. Koliko je to ispravno? U samom članku i komentarima ima prilično mnogo argumenata ZA antimonopolno zakonodavstvo. Šta misliš?

U vezi sa ovim pitanjem, želela bih da vam preporučim predavanje Vjaceslava Kostrova „Platformska ekonomija i Hajekovski tržišni proces“, koje je održao na konferenciji „Kapitalizam i sloboda“ 2019. godine.

Predavanje je veoma konfuzno i ne sadrži zaključke, ali stavlja pitanje koje postavljate u širi okvir – ne razmatra se već konkretan slučaj korišćenja dominantne pozicije na tržištu, već principi funkcionisanja platformske ekonomije kao takve.

Razmotrimo platformu kao što je pretraživač. Po ideji, to je servis koji traži pominjanja informacija u mreži o onome što je korisniku zanimljivo, na osnovu određenih početnih podataka koje korisnik unosi. Privukavši dovoljan broj korisnika udobnošću servisa i kvalitetom pretrage, vlasnik pretraživača može postaviti pitanje monetizacije platforme.

Najdirektniji način monetizacije servisa u njegovom izvornom obliku su donacije klijenata. Takav način je implementiran kod Wikipedije, i on joj omogućava da usmeri napore na potpunost sadržaja i preciznost njegovog predstavljanja, odnosno na usavršavanje upravo onih potrošačkih svojstava robe koja se isporučuje, zbog kojih je korisnik i došao na tu platformu. Naravno, Wikipedia nije pretraživač u čistom smislu, ali teorijski ništa ne sprečava korišćenje istog ovog modela i za klasične pretraživače.Moj kanal praktikuje ovaj način monetizacije.

Takođe, pretraživač bi mogao da prodaje zainteresovanim klijentima analitiku o pretraživačkim upitima korisnika. To je takođe prilično „bezopasan“ način zarade i, kao i u slučaju sa Vikipedijom, teško da će doneti ogromno bogatstvo.Moj kanal takođe na neki način praktikuje ovaj način monetizacije – to su odgovori na pitanja uz priložene donacije i članci po porudžbini.

Zatim počinju načini zarade čija primena narušava sam proizvod.

Prvo, to je reklama. Pored toga što korisniku daje ono što on sam traži, pretraživač mu u rezultate ubacuje ono sa čime bi ga oglašivač želeo upoznati. Na taj način, za korisnika proizvod postaje lošiji zbog manje relevantnosti rezultata, ali vlasnik platforme ostvaruje profit. Ovaj način više ne praktikujem, i ako se pojavi upit za prodaju reklame na kanalu, trudim se da upitnika preusmerim na jedan od gore navedenih načina monetizacije.

I, konačno, vlasnici pretraživača mogu početi da zarađuju ne samo na tuđoj reklami, već i da mamite korisnike na svoje sopstvene podređene servise koji nemaju direktne veze sa pretraživačem. Upravo to vidimo u diskutovanom članku. Kao rezultat takve politike, rezultati pretrage postaju korisniku još manje relevantni, pa on počinje da gleda negde ka duckduckgo-u, ali dok korisnik još nije konačno pobegao sa pretraživača, podređene platforme će zahvaljujući inerciji ljudskog razmišljanja uspeti da izgrade sopstvenu bazu klijenata. Ni to ne praktikujem, ali mogu sasvim zamisliti blogera koji periodično reklamira neki svoj sopstveni biznis na kanalu.

Usled razvoja takve megaplatforme, nakon nekog vremena se ispostavlja da su neki biznisi pod zajedničkim brendom profitabilniji, drugi manje, a neki su potpuno gubitni. Ali pritom je prilično teško donositi odluke o optimizaciji strukture imovine, jer oni utiču jedni na druge. Platforma se muči donoseći sve manje promišljene odluke, sve dok se na kraju ne sruši. Upravo je relativno nedavno bankrotirao jedan takav mastodont platformske ekonomije – Cookova firma, koja je postojala više od petnaest vekova. Ona je prva uvela princip pakovanja turističkih putovanja, zahvaljujući čemu je brzo postala svetski hegemon turističke industrije, i na kraju je propala upravo zbog toga: previše njenih imovina se, umesto reagovanja na tržišne stimulanse, bavilo time da opslužuje druge podređene kompanije holdinga. Sopstvene avio kompanije, sopstveni hoteli, sopstveni tur operateri, činilo bi se da je to monopolija, skupljaj rentu – ali ne, nisu ispratili progres i izgubili su od recimo booking.com – platformskog biznisa sledeće generacije.

I upravo ista sudbina će pogoditi i yandex, bez ikakvih antimonopolskih organa.