Analni mađioničar
Ovo je ponovo bilo veoma dugo pitanje, ali čini se da je uspelo da se skrati na jednu rečenicu bez značajnog gubitka smisla.
U celini, ideja prelaska na finansiranje državnog budžeta putem plaćanja državnih usluga je dobra po tome što vlada time deklariše nameru da bude korisna – da uzima novac samo za ono što je traženo, i u onom obimu u kojem postoji potražnja za njenim radom. Takav pravac razmišljanja državnih činovnika, naravno, treba podsticati. Hajde da vidimo na šta bi to moglo da liči.
Čisto teoretski, prodaja bilo kakvih usluga od strane države može biti ili monopolna, ili se može odvijati u okvirima slobodne konkurencije sa privatnim kompanijama.
Počnimo od usluga koje predstavljaju prirodni monopol države. Da, takve zaista postoje i one su povezane sa eksploatacijom države kao jedinstvenog brenda. Tako je, na primer, prilično značajna stavka prihoda mladih pacifičkih država u 20. veku bila izdavanje i prodaja poštanskih maraka. Ovde privatnici nikako ne mogu konkurirati državi, jer upravo činjenica da marke izdaje država daje im kolekcionarski raritet. Obojiti komad samolepljivog papira može bilo koji budala, ali dobiti priznanje UN-a kao država, a tek onda obojiti komad samolepljivog papira – to je sasvim druga stvar. Ne znam koliko ovaj biznis sada cveta sa dolaskom interneta, ali svet se ne svodi samo na marke. Država može prodavati plemićke titule, karte za vojne parade i druge tržišno tražene pogodnosti. Bilo kakvu sličnu aktivnost minarhističke vlade treba samo pozdraviti, čak i ako se zarađeno protraćuje na neku bezopasnu glupost, poput izdržavanja kraljevskog dvora, a ne na ono što, prema mitovima minarchista, treba da bude isključiva prerogativa države. Kako se već kaže – sud, vojska i policija?
Pored državnih usluga koje su prirodni monopoli, postoji mnogo šira klasa monopola postignutih silom sprečavanjem konkurenata. Na primer, takva državna usluga kao što je prodaja ulaznih (ili, još više, izlaznih) viza. Ako u slučaju prirodnih monopola kupac sam želi da kupi uslugu baš od države, u ovom slučaju bi on rado kupio tu uslugu od konkurenta ako bi bila jeftinija, a još radije bi preferirao da uopšte ne plati za tu uslugu – već jednostavno da uđe u zemlju bez ikakve vize. Pretpostavljam da ste već shvatili da sumnjive usluge takve vrste mi, ankapist, ne možemo odobriti, za razliku od korupcije koja omogućava izbegavanje njihovog nametanja.
Konačno, postoje usluge koje bi država mogla pružati konkurišući sa privatnicima. Državne klinike, škole, osiguravajuća društva, penzioni fondovi, televizija i mnogi, mnogi drugi servisi. Po čemu se oni zapravo razlikuju od privatnih? Po tome što im je nominalni vlasnik celokupno društvo i, po ideji, sav njihov profit bi trebao da se troši isključivo na usavršavanje samih servisa, a ne da ide u džep privatnih vlasnika. Teoretski, to može dati novi kvalitet rada servisa, koji bi se s difficulty-jem postigao u slučaju privatnog preduzeća. Na primer, javna televizija bi mogla prodavati samo apsolutni minimum reklama, samo za pokrivanje troškova kanala. U praksi, državne kompanije takve vrste će postati žrtve problema principala-agenta i delovaće više u interesu menadžmenta nego društva.
Rezimiram. Jedina vrsta državnih usluga koja ostaje bezuslovno legitimna u očima ankapista je tržišna eksploatacija države kao brenda. Na istim principima mogu raditi i druge organizacije sa bogatom kulturnom tradicijom, poput crkava, viteških redova, fudbalskih klubova ili festivala.
