Ura, uradili smo to! Na kanalu Libertarian Band izašao je najočekivaniji video ovog leta, u kojem sam pokušala najjednostavnijim rečima da objasnim panarhiju.
Panarhija za bake
Po mom mišljenju, ovo je za sada najbolji od mojih scenarija, a i svi ostali učesnici projekta su uradili odličan posao.
Malo o unutrašnjoj kuhinji
U proleće su me momci sa ovog kanala, sa kojim sam prethodno imala epizodično iskustvo saradnje, zamolili da napišem neki scenario za video, kako bi mogli da održe audiciju za poziciju novog voditelja. Odlučila sam da, pošto će se prijavljivati veoma različiti ljudi, tekst bude maksimalno jednostavan, za najširu publiku – uvod u libertarijanstvo. Tako je nastao tekst videa „Libertarijanstvo za bake“. Tokom audicije pregledali smo oko pet osoba, nakon čega je kanal dobio novo, sjajno lice – Antona. Naravno, malo mi je žao što devojka nije prošla audiciju, jer bi mi sa njom bilo lakše da pripremam scenarije, ali ono što je ispalo, meni se veoma dopada.
Libertarijanstvo za bake
Video se prilično dobro proširio kroz različite grupe i danas ima više od 1700 pregleda, što već premašuje publiku mog sopstvenog Telegram kanala.
Ovde me je kontaktirao Bitarh i predložio da napravim nešto jednako razumljivo, ali o panarhiji. Morao sam da ga razočaram i odgovorim da želim da napravim ciklus povezan unutrašnjom logikom narativa, pa će sledeće biti opis minarhizma. Video je izašao relativno nedavno, ali iz nekog razloga koji mi nije jasan, nije primljen tako dobrograodno od strane publike. To je malo čudno, jer s jedne strane, čitava agenda Libertarijanske partije u našoj zemlji danas se zasniva na minarhističkoj platformi, a s druge strane, upravo u video formatu LPR nigde i nijednom nije pričala o svojoj platformi, tako da je video o minarhizmu skoro prvi te vrste. Podelite ga ako smatrate korisnim.
Minarhizam za bake
Evo, sada je izašla željena panarhija. Nakon panarhije bi trebalo da usledi opis agorizma kao veoma zanimljive strategije za bake. Tekst je već gotov, preostalo je samo snimiti i montirati. Dalje su u planovima mnoge zanimljivosti, zato se pretplatite na Libertarian Band i preporučite kanal prijateljima.
Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.
Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.
Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.
Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.
Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.
Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.
To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.
A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.
U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.
Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.
Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.
Čitajući knjigu Alekseja Šustova «Posle države», naišao sam na zanimljivu misao:
«Takvi „izbori“[izbor EKJ], očigledno, pružaju principijelno drugačiji nivo slobode i obezbeđuju pravičnost u poređenju sa izborima u demokratiji većine. Ova poslednja ne uzima u obzir individualne razlike i primorava sve da žive po pravilima većine. Jer, ako se jedan sjajno oseća u sistemu sa širokom nezavisnošću i visokom odgovornošću, a drugi preferira socijalnu sigurnost i spreman je na visoke poreze, onda će ili jedan ili drugi sigurno biti potisnuti u svojoj samoostvarenosti.»
Autora ove knjige nikako ne može se nazvati libertarijancem. Možda čak nije ni čuo tu reč kada je pisao svoju knjigu. Do ideje panarhije došao je isključivo iz razumevanja pogubnosti modela „demokratije većine“, koji je danas postao sinonim za reč „država“. Shodno tome, on gleda na svet nepristrasno. Za razliku od mnogih libertarijanskih autora, Šustov uzima u obzir zahteve širokih slojeva stanovništva, koje neki idejni libertarijanci prezrivo nazivaju „levčanima”.
Budite realisti — takvih ljudi ima većina čak i u Švajcarskoj, koja je mnogim libertarijancima „etalonska”. Aktivni pokušaji promovisanja minarhičkih ideja nisu dali opipljivih rezultata čak i uz potpunu slobodu izbora i ogromno finansiranje. Šta tek reći o Rusiji sa paternalističkim mentalitetom i siromašnim stanovništvom.
Kao što se može videti po citatu iz knjige, „levčanin” će se osećati potisnutim u minarhizmu i pružiće maksimalno mogući otpor vladajućoj partiji (najverovatnije će jednostavno ne dozvoliti libertarijanskoj partiji da dođe na vlast). Ako se posmatra sa strane nekog hipotetičkog „Vasjana”, minarhizam je neka vrsta „liberalnog fašizma” — kada se ljudima koji žele da žive pod paternalizmom nasilno nameću liberalne vrednosti (jer sudovi u minarhizmu poseduju teritorijalni monopol, a zakoni su obavezni na celoj teritoriji države).
Ispostavlja se da će u očima birača minarhiści izgledati potpuno isto kao što „levijanci“ izgledaju u očima libertarijanaca. Da li biste vi, kao libertarijanac, glasali za „levijanca“ koji nudi da nametne celom društvu ideje socijalne pravde? Ne mislim. A da li će „levijanac“, videvši da vi nudite da nametnete celom društvu nešto potpuno suprotno, glasati za vas? Takođe ne mislim. S obzirom na to da je većina u društvu za bilo kakvu vrstu socijalne podrške, izbornog šansa minarhijista teži nuli. Mnogi od njih ne žele da priznaju tu činjenicu i počinju da nagoveštavaju korisnost primene fizičkog nasilja protiv svojih protivnika („Pinochetovih helikopterskih ture“), pokazujući da u metodama borbe za vlast neće ustupati čak ni svojim krajnjim ideološkim protivnicima — stalinistima.
Da bi postigla izbornu uspešnost, svaka libertarijanska partija mora ili da postane neka vrsta „narodne partije“ koja privlači ljude što šireg spektra stavova, ili da se ugrupi sa levom partijom na osnovu zajedničkog programa, što je malo teže zamisliti. Možda bi LPR trebalo da odbaci ideju nametanja liberalnih vrednosti i promeni svoj program sa minarhijskog na panarhijski? Kao što pokazuje istorija, šanse za uspeh takvog programa su veoma visoke (sa njim je na izborima u Holandiji pobedio Abraham Kujper — pročitajte članak o pilarizaciji).
NAP nije ugovor o neagresiji, kako voli da navodi poznati videobloger Mihail Svetov. To nije norma spuštena odozgo, poput jedine zapovesti libertarijanskog božanstva. To je čisto analitički izvedeni princip. Ako se u nekom društvu uglavnom sprovodi princip „niko nema pravo da nekažnjeno inicira nasilje“, to znači da tamo radi, kako bi rekli inženjeri, negativna povratna informacija koja guši manifestacije nasilja. Društvo postaje slobodno od institucionalizovanog prisila, što uvek vodi ka eksplozivnom rastu blagostanja.
Pošto se princip neagresije ne uspostavlja odozgo, naravno, niko ne nameće svima konkretne granice, poput toga da neprikladan pogled ne krši NAP, dok stajanje na nogu već jeste. Takva konkretizacija se već izvodi iz prakse, i ta granica se može menjati kako se menjaju običaji. Jedino što je u principu neagresije definisano potpuno jasno jeste odsustvo određenih privilegovanih grupa koje, iz nekog razloga, imaju pravo na nekažnjeno iniciranje nasilja.
Povratna informacija radi zahvaljujući tome što je primena nasilja protiv agresora, ko god on bio, upravo legitimna. Takvo protivnasilje može, u suštini, bilo ko, ovde su ograničenja čisto tehničke: prvo, za to je potrebna fizička mogućnost, a drugo, pouzdana informacija o tome ko je protiv koga i kakvo nasilje primenio.
Ideja ograničene vlade je u tome da se jednoj konkretnoj organizaciji delegira identifikacija agresora i primena protivnasilja na njih. Ovo oslobađa veći deo društva od tako teške obaveze. Međutim, prvo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da direktno vrše protivnasilje, ne delegirajući ga nikome. A drugo, mi nemamo pravo da zabranjujemo ljudima da delegiraju prava na protivnasilje bilo kojoj drugoj organizaciji, pored one koja se naziva vladom. Pokušaj da se to zabrani sam po sebi predstavlja kršenje NAP-a, što bi trebalo da povuče protivnasilje prema onome ko je pokušao da silom nametne ljudima takvu zabranu.
Na taj način, jedina mogućnost za ograničenu vladu da ne krši NAP je da bude tržišni monopol, odnosno da uslužuje svoje klijente na osnovu dobrovoljnih ugovora, i da to radi toliko jeftino i kvalitetno da konkurentima jednostavno ne isplati da ulaze na to tržište, a sami ljudi u ogromnoj većini slučajeva više vole da povere kontra-nasilje vladi, nego da ga sami praktikuju. Otprilike ovakvo gledište zastupa Robert Nozick u svojoj knjizi „Anarhija, država i utopija“.
Adepti minarhizma često navode Švajcarsku kao uspešno funkcionišuću minimalnu državu kojoj bi svi trebalo da težimo. Konfederalnu strukturu smatraju ključem za neproširivanje ovlašćenja vlade. U stvarnosti se primećuje polako širenje države sa znacima ubrzanja u poslednjoj deceniji. Na primer, nedavno je usvojen zakon o zabrani kritike homoseksualizma, što de facto uništava slobodu govora – osnovu slobodnog društva. On stavlja konačni pečat na veru u mogućnost održivog postojanja minimalne države.
Teritorijalni monopol će uvek težiti rastu i nijedne mere nisu u stanju da ga zaustave. Samo konkurencija za ljude može preokrenuti ovaj trend. Čak i ako smatrate anarhokapitalizam utopijom u ovom trenutku, predlagati minarhizam kao prelazni model je još više utopično! Ne gubite uzalud svoje vreme i radije obratite pažnju na model eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ, panarhija).
Liberalizam i libertarijanstvo – dva termina sa veoma sličnim, ali oglednim sudbinama. Termin „liberalizam“ etatisti su oteli pristalicama ekonomske slobode sredinom 20. veka. I otprilike tada je termin „libertarijanstvo“ otet pristalicama ekonomske slobode od socijalista. Istina, nisam čula da su se nakon toga libertarijanski socijalisti nazivali klasičnim libertarijancima.
Klasični liberalizam u 20. veku – to su pre svega Mizes i Hajek. Oba su ubeđeni pristalice slobodnog tržišta, oba su ubeđeni protivnici kolektivizma, ali oba smatraju sasvim prihvatljivim postojanje države i vide u njoj određenu korist, a to je zaštita privatne svojine. Zbog toga se državi daje monopol na nasilje, a da ga ona ne bi primenjivala protiv građana, građani moraju imati pravo na oružje i na samoorganizaciju, pa sve do oružanog otpora vladi.
Libertarijanstvo je, zapravo, klasični liberalizam u ekonomiji plus primena istih principa u svim ostalim sferama života, pre svega u etici i pravu. Rotbard je izneo stav da monopol na nasilje protivreči principima slobodnog tržišta, a samim tim treba da bude odbacен zajedno sa državom; dalje, Nozik je precizirao da ako se država ponovo pojavi na slobodnom tržištu u okviru dobrovoljnog procesa, onda libertarijanci, po ideji, ne bi smeli imati zamerke prema njoj.
Kao rezultat toga, pored klasičnih liberala koji jednostavno govore da državu treba ograničiti, a da bi se to postiglo treba voditi političku delatnost, imamo i anarho-kapitaliste koji tvrde da se sve usluge, uključujući i zaštitu privatne svojine, odlično pružaju na slobodnom tržištu, a državu mi ne kupujemo, odnesite je – kao i minarhiste koji nisu protiv toga da država ostane, ali samo pod uslovom da se ponaša dobro, da ne iznudi poreze, već ljubazno traži donacije.
Tako otprilike vidim razlike između klasliba i libertarijanstva
U zapadnoj Evropi, posebno u nemačkom govornim zemljama, već godinama postoje minarhističke (klasično-liberalne) partije. Ideologija LPR-a i, naročito, Mihaila Svetova, veoma je slična idejama švajcarske FDP.Die Liberalen, što nije iznenađujuće, jer on skoro u svakom svom predavanju hvali Švajcarsku kao zemlju najbližu libertarijanstvu.
Zapravo, on navodi samo činjenice izvučene iz konteksta, izostavljajući pritom premoć sve veće regulacije i sasvim nesimboličkih poreza. To uopšte nije iznenađujuće – uticaj FDP.Die Liberalen na švajcarsku politiku nije toliko veliki, a poslednjih godina ona dobija tek nešto više od 15% glasova u parlamentu. U poređenju sa drugim zemljama, u mnogim od kojih minarhističke partije nisu čak ni predstavljene u parlamentu, to je dobar rezultat. Ali za izgradnju libertarijanskog društva kroz pobedu na izborima, to je sasvim nedovoljno. U Nemačkoj je slična slika – rezultati lokalne FDP su čak i malo skromniji od švajcarskih i iznose približno oko 10% tokom više decenija.
Procenujući perspektive LPR-a u Rusiji, vredi obratiti pažnju na to da su ideje minarhizma u našem društvu još marginalnije nego u Evropi. Ovoj partiji će teško uspeti čak i da uđe u Državnu dumu, a da ne govorimo o bilo kakvom značajnom uticaju na politiku države. Minarhistima u Evropi to nije uspelo tokom decenija aktivne političke borbe, i potpuno je glupo nadati se da će u RF biti drugačije.
Za promociju libertarijanizma, put partijske borbe očigledno ne može biti jedini. Nadati se prelasku na slobodno društvo postepeno, kroz minarhizam, takođe je besmisleno. Realističnije je, po mom mišljenju, prosvetljavanje ljudi idejama slobodnog društva i modelom ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ), kao prelaznog modela ka slobodnom društvu sa punim NAP-om.
Ljudi često pitaju kako se može izgraditi libertarijansko društvo, doći na vlast kroz izbore. Neću se detaljno zadržavati na tome može li uopšte libertarijanska partija doći na vlast kroz izbore, jer je to najslabija tačka cele ideje.
Koje opcije izgradnje libertarijanskog društva može izabrati donosilac odluka? Mihail Svetov ih često pominje u svojim predavanjima, pa ću pokušati da ih objasnim razumljivim jezikom i navedem svoje komentare.
1) Federalizacija. Mihail stalno hvali SAD i Švajcarsku zbog njihovog modela uređenja zemlje, podsećajući da je RF takođe de jure federacija (ali ne i faktički — zbog kršenja ustavom od strane prve ličnosti države). U ovom slučaju bi bilo moguće testirati različite modele libertarijanizma u različitim regionima i prenositi najbolje prakse iz jednog u drugi. Prednost ovog pristupa je u tome što će se, u slučaju greške, posledice ograničiti na jedan region, a ne proširiti na celu zemlju.
2) Homstejd (homestead). Ideja je pozajmljena iz istorije naseljavanja SAD, kada su doseljenici iz Evrope zauzimali neiskorišćene zemlje, a potom je vlada priznavala njihovo pravo vlasništva nad tim parcelama. Svetov predlaže da se na taj način rasporede nenaseljene teritorije Sibira i Dalekog istoka, dajući doseljenicima pravo autonomije, kao da kolonizuju Mars (odnosno, mogućnost eksperimentisanja sa različitim libertarijanskim modelima). Uspešne prakse iz ovih regiona bi se kasnije mogle postepeno prenositi na glavni deo zemlje. Ipak, sudeći po komentarima na ovu ideju, ljudi nisu previše željni selidbi u regione sa tako surovom klimom i potpunim odsustvom infrastrukture.
3) Minarhijizam. Sprovođen je postepeni prelazak ka ankapu kroz postepeno smanjenje funkcija države u celoj zemlji odjednom (kao da je RF unitarna država, što de fakto jeste sada). Svetov misli upravo na taj put kada sebe naziva „prisiljenim minarhijistom“. Ovde se odmah postavlja pitanje održivosti minarhijizma kao takvog, koji dodatno biva pojačan centralizacijom vlasti. Neka jedna neuspešna reforma lako može izazvati bes naroda i okončati boravak donosioca odluka na vlasti, što će potom dugo stvarati negativnu sliku cele libertarijanske ideje u očima običnih ljudi.
Lično bih predložio drugu opciju — federalizaciju zemlje (samo poštujte trenutni Ustav RF, u njemu to već postoji) i kreiranje konkurentskih ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija u okviru regiona koji su odobrili eksperiment na referendumu. Kako se model bude doterivao i kako se budu uklanjale „skrivene opasnosti“, moglo bi se proširiti geografski, postepeno čineći celu Rusiju libertarijanskom.
Od sebe želim da dodam na poslednji pasus, da je ekstrateritorijalna jurisdikcija upravo ekstrateritorijalna da ne bi bila ograničena nekom uskom listom regiona. Danas u svetu postoji jedna ekstrateritorijalna jurisdikcija – jurisdikcija Sjedinjenih Američkih Država. Ovom državi je svejedno na čijoj se teritoriji nalazi njihov građanin, oni nastavljaju da vrše svoju jurisdikciju nad njim. Ali ona, naravno, nije ugovorna.
Istorija pokazuje da na dugim vremenskim intervalima stalno raste „veličina države“ (obim resursa koje ona kontroliše i stepen uticaja na živote svojih podanika). Ovo se odnosi na sve oblike vladavine — liberalne demokratije, republike sa cenzusnom demokratijom, ideokratije, teokratije, čak i monarhije. Neke države su prvobitno bile stvorene na ideji minarhizma („ograničene vlade“), kao na primer SAD, gde su oci osnivači razumeli mogućnost širenja veličine države i pokušali da u ustav upišu mehanizme za suzbijanje tog procesa. U svim slučajevima to nije funkcionisalo i čak su i naj„manje“ vlade izrasle do džinovskih dimenzija.
Zašto se to onda uvek dešava? Postoji mnogo verzija, ali najverovatnija deluje ideja koju je izneo Pavle Usanov u svom nedavnom predavanju „Spontani poretci kao alternativa državi“. Rast se dešava zato što je svaki službenik zainteresovan da preraspodeli rentu (resurse oduzete stanovništvu putem poreza) u svoju korist. Ako on to ne uradi sam, uradiće to neko od njegovih kolega. Pojavljuje se stalno iskušenje da se bavi populizmom i izmišlja nove funkcije za mešanje države u oblasti koje pripadaju grupi interesa koja je iznudila tog konkretnog službenika. Na primer, službenici iz državne agencije za socijalno osiguranje zainteresovani su za POVEĆANJE broja nezaposlenih i siromašnih, jer mogu da „izdejstvuju“ veće finansiranje za sebe i, shodno tome, povećaju svoje plate, zaposle svoje prijatelje, dodela sebi bonuse.
Sada, kao što verovatno znate, veći deo penzionog budžeta čine transferi iz federalnog budžeta, kada zaposlena generacija putem poreza obezbeđuje penzionere. PFR postoji čisto na papiru; bez transfernih plaćanja iz budžeta, on će momentalno biti iscrpljen, što znači da njegova privatizacija neće doneti ništa. U stabilnom libertarijanskom društvu je jasno kako će pensionisani sistem funkcionisati (privatno osiguranje, pomoć dece, dobrotvorstvo, prihodi od kapitala, itd.), ali šta učiniti u tranzicionom periodu, dok to još uvek nije stvoreno?
Država, nasilno oduzimajući novac od ljudi, to čini pod izgovorom da zauzvrat preuzima određene obaveze. U slučaju penzionih doprinosa, to je obaveza doživotne rente, počevši od starosti koju odrediš država. Nakon likvidacije države, sudbina njenih obaveza može biti različita u zavisnosti od toga kako je tačno država likvidirana.
Minarhizam
U slučaju dolaska minarhističke vlade na vlast, sve je relativno jednostavno i predvidivo (i to je za mene lično jedini argument u korist minarhizma kao tranzicionog perioda ka ankapu). Tako, na primer, tranzicioni period je opisan u programu LPR, i predloženi mehanizam me generalno prilično zadovoljava:
U početnoj fazi reformi, sve obaveze države prema penzionerima i licima koja su počela da plaćaju penzione osiguravačke doprinose biće ispunjene putem osnivanja posebnog Fonda restitucije državnih penzija, u koji će se usmerivati trenutna dobit od privatizacije državnih preduzeća i korporacija. Svima onima koji su uplaćivali obavezne penzione osiguravačke doprinose, oni će biti vraćeni kako sredstva od prodaje državne imovine (uključujući imovinu samog Penzionog fonda Rusije) budu prilivala u Fond restitucije državnih penzija.
Po završetku restitucije, program LPR predviđa likvidaciju fonda i preusmeravanje ostatka u dobrotvorne svrhe, što je nepravedna mera koja podstiče korupciju, stoga bi bilo mnogo jednostavnije i logičnije da se prilikom likvidacije fonda ostatak podeli svim građanima podjednako u vidu jednokratne isplate.
Anarho-kapitalizam
Ali se minarhizam možda neće ni dogoditi. Moralno i finansijsko bankrotiranje države može dovesti do toga da se njena likvidacija ne odvija odozgo, uz isplatu državnih obaveza, već odozdo, sa strane – pa i sa svih strana od kojih ljudi mogu dohvatiti, bez formiranja bilo kakvih struktura sukcesora. Drugim rečima, državna imovina će delimično biti otkupljena od strane privatnika, a delimično pokradena od strane državnih službenika u predbankrot fazi, dok će najmanje likvidne imovine razgrabiti svi koji žele već po samom činu likvidacije države.
Koliko će penzioneri moći da zgrabe u predbankrot fazi? Možda samo neku zemlju, jer će kako se poteškoće sa isplatom penzija budu povećavale, rasti i potražnja za zemlji za lična domaćinstva, a dodeljivanje zemlje penzionerima i „licima u predpenzionom uzrastu“ u ovom periodu je sasvim verovatno.
Koliko će penzioneri moći da zgrabu u fazi razgrabljivanja ostataka? Najviše će razgrabiti zaposleni u državnom sektoru, jer im je to bliže. Deo tih zaposlenih u državnom sektoru će postati penzioneri, pa će i njima nešto ostati. Nezaposleni će dobiti nešto ako se potrude, koristeći stare veze i slične instrumente.
Nije radostno? Izvinite, nemam drugog ankap-a za vas u Rusiji. Ali postoji i dobra vest. Ako ljudi u toku postepenog bankrotiranja države uspeju da spreče pad u socijalizam, onda će do trenutka konačne likvidacije tog parazita društvo već biti spremno: razvijaće većinu neophodnih institucija potrebnih za ankap, pre svega mehanizme privatne zaštite i uspostavljanja prava vlasništva, i tada će tranzicioni period proći relativno bezbolno.
A ako u trenutku likvidacije država bude socijalistička, onda će, izvinite, umesto ankap-a ispasti Somalija. Upravo taj proces trenutno vidimo u Venecuveli.
