Juče sam objavila Bitarhov članak „Minarhizam – marginalna ideologija“. U njemu autor kritikuje minarhistički pristup, tvrdeći da minarhiści nisu u stanju da dođu do vlasti demokratskim putem ako se otvoreno kandiduju sa minarhističkim programom.

Zaista, istorija ne protivreči ovoj tezi. SAD su nastale kao rezultat revolucije, gruzijske reforme su se dogodile nakon revolucije, čilijske nakon državnog udara, u Singapuru i Novom Zelandu minarhistički reformatori su došli do vlasti prevarom, prenoseći socijaldemokratski program pre izbora. Osim što se Margaret Thatcher pošteno izabrala pod zastavom smanjenja države, i zaista se time pošteno bavila, nije joj uspelo da postigne stabilne uspehe u tome, i danas u Velikoj Britaniji vlada etatistička reakcija.

Bitarh zaključuje da će minarhiści, shvatajući svoju marginalnost, težiti nasilnim metodama uvođenja svoje ideologije, što mu daje povod da konstatira da su, iz perspektive običnog čoveka, minarhistički političari liberalni fašisti. Naravno, tako glasna teza nije mogla a da ne izazove oštru reakciju.

Aleks Kotov, vodeći kanala Crypto-Libertarian, objavio je danas članak sa prigovorima. Zbog izvesne nekonzistentnosti članka, teško ga je komentarisati, pa ću dotići bukvalno par teza.

Bitarh piše da se u minarhističkoj državi pretpostavlja jedinstvo zakona na celoj teritoriji, što znači da će uslovnim levacima nedostajati njihovi levičarski zakoni. Tako će oni jednostavno glasati protiv minarhističke partije i ostati sa svojim zakonikom o radu, minimalnom zaradom, veteranskim pogodnostima i ostalim dostignućima socijalne države. Kod panarhije se pak pretpostavlja mirno razgraničenje, gde svaki klub po interesima ima sopstvena pravila, uključujući i ona u vezi sa organizacijom socijalnog osiguranja i rešavanjem radnih sporova.

Aleks odgovara da prinudna redistribucija prihoda protivreči libertarijanizmu, što znači da panarhija nije raznolikost libertarijanizma, te se u članku, shodno tome, kritikuje ne samo minarhizam, već i libertarijanizam u celini.

To je malo čudan tez, pošto u okviru ugovornih odnosa može biti predviđena pretplatnička naknada za dogovoreni paket usluga. Druga stvar je to što se bilo koji ugovor može u bilo kom trenutku rasti, inače je to već ropstvo. Tako da nije iznenađujuće da će još jednu Aleksovu tezu – „minarhisti državi ostavljaju samo funkciju obezbeđivanja izvršenja ugovora, bez obzira na sadržaj ugovora“ – bilo koji anarhista (kao i pristalica panarhije) opravdano shvatiti kao veoma loš znak. Dešava se da ljudi potpisuju ugovore koji ih stavljaju u položaj potčinjenosti jer u tom trenutku ne vide druge mogućnosti da prežive. Kada se okolnosti promene, oni sa osećajem dubokog zadovoljstva izlaze iz tih ugovornih odnosa, i, naravno, sud minarhističke države, koji u tom trenutku odluči da zahteva poštovanje prvobitnih uslova ugovora, biće dočekan kao kršenje pravde. O važnosti toga da se bilo koji ugovor može prestati izvršavati, prilično mnogo i detaljno govori poznati ankap kao što je Mihail Svetov.

A evo još jednog argumenta protiv panarhije koji mi se učinio prilično zanimljivim. Pristalice panarhije tvrde da će slobodna konkurencija ugovornih jurisdikcija dovesti do pobede najslobodnijih u konkurentskoj trci, tako da će levičari postepeno sami nestati. Međutim, u stvarnom svetu primećuje se suprotno. Slobodna konkurencija država sa različitim zakonima dovodi do toga da se slobode ugrožavaju svuda, i vlade su radoznale da međusobno usvajaju iskustvo upravo u ugrožavanju sloboda. Dakle, sama konkurencija nije dovoljna, potreban je moralni kompas. Dakle, prirodno pravo vlada, a ugovorno zakazuje.

U celini, to je prilično jak argument, ali želim da skrenem pažnju na veoma važnu razliku između teritorijalnih i ekstrateritorijalnih jurisdikcija. Ekstrateritorijalnim je mnogo lakše sprovoditi ekspanziju. Uzmimo, na primer, tako divnu liberalnu teritorijalnu jurisdikciju kao što je Hong Kong. Tamo ljudi, dođavola, jedni druge guše od želje da žive pod liberalizmom, toliko je velika želja stanovnika okolnog Kine. A da je ova jurisdikcija ekstrateritorijalna, ne bi bilo potrebe da se odlazi i smešta na ostrvo, samo potpišeš ugovor – i živiš pod hongkonškim pravom, plaćaš hongkonške poreze i dobijaš hongkonšku socijalnu zaštitu. A ako poželiš besplatne pogodnosti u starosti – zaključiš ugovor sa nekom levčarskom jurisdikcijom gde ti je zagarantovan osnovni dohodak. Do čega će dovesti konkurencija takvih jurisdikcija? Ili će levčarske jurisdikcije početi da uvode ograničenja pri ulasku, puštajući samo mlade i zdrave, ili će se slomiti pod teretom socijalnog opterećenja.

Dakle, progres u društvenim običajima ne dolazi samo kroz etiku, već i kroz konkurenciju ekonomskih sistema.

Za kraj, želim da najavim članak u kojem nameravam da spojim u jednu manje-više jasnu sliku ankap, minarhizam, panarhiju i agorizam. Nadam se da ću ga objaviti u toku nedelje i računm na to da će nakon toga biti manje sličnih rasprava.