Тег: Pensions

Država je slomila demografiju, i sada je čak ni migranti neće spasiti

Svaki moderni etatista ima na raspolaganju prilično zanimljiv „čit-kod“. Države širom sveta su svojim gušećim regulacijama, ludim porezima i inflacijom uguralle autohtono stanovništvo u takvu demografsku jamu iz koje se ne može jednostavno izaći. Dobijati decu u vreme kada poreska uprava nevidljivom (i sasvim vidljivom) rukom otima polovinu tvojih prihoda, a hipoteka liči na doživotno ropstvo zbog igara centralnih banaka – to je nedozvoljen luksuz za mnoge mlade porodice.
 
I tada prosečni autoritarni birokrat češe potiljak. On zapravo ima dva puta:
 
Prvi put je totalna deregulacija. Radikalno smanjiti poreze, olakšati regulacije, ukloniti birokratske barijere, dati ljudima da dišu, grade kuće, stvaraju biznise, bogaćaju se i samouvereno gledaju u sutrašnjicu. Učiniti tako da ljudi sami požele da rađaju, jer su sigurni u svoju budućnost.
 
Drugi put je, uz stezanje srca, pustiti milione migranata u zemlju, kako bi se barem nekako zapušili zevajući rupovi u budžetu i na tržištu rada, ali pritom ni za milimetar ne popustiti omču oko vrata sopstvenih građana.
 
Kao što mislite, šta činovnik bira? Naravno, drugu opciju! Autoritarni etatisti obično ne vole migrante, ali se boje gubitka moći nad ekonomijom i društvom do drhtaja u kolenima. Bolje je uvesti novu krv, nego dati slobodu svojoj.
 
Ali tu se dogodio sistemski kvar, „čit-kod“ je prestao da radi. Pogledajmo Španiju (o tome je nedavno odlično pisano u El Confidencial). Lokalni socijalisti su godinama molili migrante kao spasitelje solidarnog penzionog sistema (tj. legalizovane finansijske piramide). Ali iznenada je isplivala neprijatna istina – migranti stare! U Španiju je krenuo masovni priliv ljudi starijih od 45 godina.
 
I tada matematika udara činovnika pravo u lice. Čak i ako gospoda etatisti sanjaju o uvođenju takvih idealnih „pasivnih hamstera“ od 55+ godina, koji će tiho mesti ulice, voziti volan i reč krivu neće reći protiv vlasti – to više ekonomski ne funkcioniše. Takav „hamster“ će mlitavo odraditi 5–10 godina, platiti svoje tri pare poreza (ako uopšte izađe iz sive zone), a zatim nastupa penzioni uzrast. I šta dalje? A dalje će taj čovek 20+ godina isisavati iz budžeta koji puca po šavovima novac za minimalnu socijalnu penziju i besplatnu medicinu, koja u starosti košta beskrajno skupo. Umesto rešenja demografskog problema, država dobija gigantsku finansijsku crnu rupu. Prisustvo takvih migranata stvara kolosalno opterećenje za budžet, zapravo ne donoseći ekonomiji nikakav neto plus.
 
I znate šta je najironičnije? Etatizam je zarazna stvar, proširio se celom planetom. Birokratska omča nije ekskluziv razvijenih zemalja. Jer vlade onih zemalja odakle tradicionalno dolaze migranti, sa ne manjim entuzijazmom igraju iste igre: uvode nove zabrane, množe činovnike i terorišu biznis. Ishod je predvidiv: tamo stopa rađanja takođe ubrzano leti u provaliju! Mit o tome da negde na globalnom jugu postoji „beskonačan rezervoar mlade radne snage“ razbio se o realnost. U zemljama Latinske Amerike, Severne Afrike ili Centralne Azije mladih postaje sve manje, jer je dobijanje dece u uslovima njihovog rodnog, lokalnog državnog regulisanja – isti takav finansijski samoubistvo. Zato u bogate zemlje sada ne putuju zdravi dvadesetogodišnjaci, već upravo oni umorni ljudi pred pedesete. Države širom sveta su svojim ludim pravilima napravile globalnu demografsku zimu.
 
Alternativa opciji „ne mešati se u živote ljudi“ jednostavno ne postoji. Želite da nacija raste, a demografska kriza ostane u prošlosti? Ukinite poreze i totalnu regulisanost života! Kada čovek ima slobodu, vlasništvo i sigurnost da sutra država neće doći da to otme – on će sam izgraditi veliku porodicu. A dok etatisti nastavljaju da stežu omču, nikakvo uvoženje pokornih „hamstera“ neće spasiti njihove budžete od neizbežnog bankrota.

Voluntarista, Bitarh

Kako se tokom prelaska na libertarijansko društvo može osigurati kontinuitet isplate penzija?

Sada, kao što verovatno znate, veći deo penzionog budžeta čine transferi iz federalnog budžeta, kada zaposlena generacija putem poreza obezbeđuje penzionere. PFR postoji čisto na papiru; bez transfernih plaćanja iz budžeta, on će momentalno biti iscrpljen, što znači da njegova privatizacija neće doneti ništa. U stabilnom libertarijanskom društvu je jasno kako će pensionisani sistem funkcionisati (privatno osiguranje, pomoć dece, dobrotvorstvo, prihodi od kapitala, itd.), ali šta učiniti u tranzicionom periodu, dok to još uvek nije stvoreno?

Bitarh (pitanje plaćeno u iznosu od 0.01btc)

Država, nasilno oduzimajući novac od ljudi, to čini pod izgovorom da zauzvrat preuzima određene obaveze. U slučaju penzionih doprinosa, to je obaveza doživotne rente, počevši od starosti koju odrediš država. Nakon likvidacije države, sudbina njenih obaveza može biti različita u zavisnosti od toga kako je tačno država likvidirana.

Minarhizam

U slučaju dolaska minarhističke vlade na vlast, sve je relativno jednostavno i predvidivo (i to je za mene lično jedini argument u korist minarhizma kao tranzicionog perioda ka ankapu). Tako, na primer, tranzicioni period je opisan u programu LPR, i predloženi mehanizam me generalno prilično zadovoljava:

U početnoj fazi reformi, sve obaveze države prema penzionerima i licima koja su počela da plaćaju penzione osiguravačke doprinose biće ispunjene putem osnivanja posebnog Fonda restitucije državnih penzija, u koji će se usmerivati trenutna dobit od privatizacije državnih preduzeća i korporacija. Svima onima koji su uplaćivali obavezne penzione osiguravačke doprinose, oni će biti vraćeni kako sredstva od prodaje državne imovine (uključujući imovinu samog Penzionog fonda Rusije) budu prilivala u Fond restitucije državnih penzija. 

Po završetku restitucije, program LPR predviđa likvidaciju fonda i preusmeravanje ostatka u dobrotvorne svrhe, što je nepravedna mera koja podstiče korupciju, stoga bi bilo mnogo jednostavnije i logičnije da se prilikom likvidacije fonda ostatak podeli svim građanima podjednako u vidu jednokratne isplate.

Anarho-kapitalizam

Ali se minarhizam možda neće ni dogoditi. Moralno i finansijsko bankrotiranje države može dovesti do toga da se njena likvidacija ne odvija odozgo, uz isplatu državnih obaveza, već odozdo, sa strane – pa i sa svih strana od kojih ljudi mogu dohvatiti, bez formiranja bilo kakvih struktura sukcesora. Drugim rečima, državna imovina će delimično biti otkupljena od strane privatnika, a delimično pokradena od strane državnih službenika u predbankrot fazi, dok će najmanje likvidne imovine razgrabiti svi koji žele već po samom činu likvidacije države.

Koliko će penzioneri moći da zgrabe u predbankrot fazi? Možda samo neku zemlju, jer će kako se poteškoće sa isplatom penzija budu povećavale, rasti i potražnja za zemlji za lična domaćinstva, a dodeljivanje zemlje penzionerima i „licima u predpenzionom uzrastu“ u ovom periodu je sasvim verovatno.

Koliko će penzioneri moći da zgrabu u fazi razgrabljivanja ostataka? Najviše će razgrabiti zaposleni u državnom sektoru, jer im je to bliže. Deo tih zaposlenih u državnom sektoru će postati penzioneri, pa će i njima nešto ostati. Nezaposleni će dobiti nešto ako se potrude, koristeći stare veze i slične instrumente.

Nije radostno? Izvinite, nemam drugog ankap-a za vas u Rusiji. Ali postoji i dobra vest. Ako ljudi u toku postepenog bankrotiranja države uspeju da spreče pad u socijalizam, onda će do trenutka konačne likvidacije tog parazita društvo već biti spremno: razvijaće većinu neophodnih institucija potrebnih za ankap, pre svega mehanizme privatne zaštite i uspostavljanja prava vlasništva, i tada će tranzicioni period proći relativno bezbolno.

A ako u trenutku likvidacije država bude socijalistička, onda će, izvinite, umesto ankap-a ispasti Somalija. Upravo taj proces trenutno vidimo u Venecuveli.

Ljubitelji Meganezije će ceniti!

Diskusija o penzionoj reformi me sustiže iz svakog kanala. Zar to što broj beneficičara ovog pljačkaškog pizdca neko vreme neće rasti – neće smanjiti broj korisnika u budućnosti i povećati šanse da će se ovaj pizdec u perspektivi možda uopšte ukinuti?

anonimno pitanje

Od toga što država ukupno dobiće više novca od zaposlenih ljudi, a vratiće onima koji su dostigli starosnu granicu manje, broj beneficičara ovog pljačkaškog sranja će samo povećati. Penzioner koji prima penziju po starosti nije beneficijar penzionog sranja, on je ista žrtva tog istog sranja kao i onaj ko nije doživeo do penzije – samo mu je nadoknađena deo ranije zadatih šteta. Beneficijari su, pak, zaposleni u penzionom fondu i oni koji upravljaju opljačkanim penzionim ušteđevinama. Njih će, naravno, od takve reforme biti samo još više.

Može se uslovno složiti sa logikom „što gore, to bolje“. Što više žrtava ima sistem, i što manje šansi imaju u okviru sistema da dobiju bilo kakvu kompenzaciju, to je više razloga za potpuno ukidanje sistema, dok bi, da je pljačka umerenija, mnogo više ljudi bilo spremno da je trpi, a retki nezadovoljni bi govorili pre o reformama nego o ukidanju sistema.

Sa druge strane, što gore, to gore. „Siromašni se mole da im je siromaštvo garantovano“. Pokušaj odjednom da ukineš sistem pljačke zaposlenih ako je u penzionom fondu rupa, a starci su masovno siromašni bez ušteđevine – pojedoće te, bio ti bio kakav god harizmatični reformator bio.

Primer jedino razumnog ponašanja prema penzionom sistemu

I, kao što je već rečeno, danas nema pouzdanijeg alata za penzionu ušteđevinu od bitkoina. Tako da možete donirati malo njih na moj kanal 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8, a veći deo ostaviti sebi za starost.