Тег: Milej

Ammus i Hoppe protiv Mileja i Netanjahua

U 2023. godini, Havijer Milej je postao nova nada libertarijanizma, pošto je uspeo da se, uz otvorenu anarho-kapitalističku retoriku, izabere za predsednika veoma levog i veoma problematičnog države. Od tada je pod pažljivim nadzorom libertarijanaca, i postepeno oni počinju da mu okreću leđa. To je neizbežno. Probleme minarhizma kao pristupa političkom nametanju libertarijanizma od strane države, označio sam u odgovarajućem poglavlju moje knjige o ankapu. Ali ovde imamo nešto drugačiju situaciju: libertarijanci okreću leđa Mileju ne zato što je previše radikalan, već zato što nije dovoljno radikalan. Svaki kompromis rađa razočaranje pristalica, a neki od njih počinju da razmišljaju i o tome da je on od početka bio „poslat“, i da je Milej postavljen kako bi se libertarijanizam diskreditovao.

Među ove poslednje spada takav majstor austrijske ekonomske škole kao što je Saifeddin Ammus, autor knjiga „Bitcoin standard„, „Fiatni standard“ i još jedne koja nije dobila prevod na ruski. Njegov nedavni tvit u kojem razotkriva Milejevu politiku bio je preveden od strane izdanja SVTV i i dalje se diskutuje u ruskoj libertarijanskoj zajednici. Ranije se od Mileja okrenuo drugi istaknuti libertarijanski teoretičar, Hans-Herman Hope. Verovatno ću morati da istražim šta se zapravo dešava u Argentini, i da li već treba da počnem da se pravdam pred socijalistima da je to bio pogrešan libertarijanizam, kao što su počeli da čine Ammus i Svetov.

Imam malo insajderskih informacija o Argentini: jedni govore da je postalo malo bezbednije, drugi se žale da je postalo primetno skuplje, treći tuguju što je imigrantima postalo teže da se naturalizuju. Zato je sproveden ispitivanjem ChatGPT-a. Željni mogu pogledati stenogram ovog razgovora, a ja odmah prelazim na svoja razmišljanja.

Šta se ispostavilo kao neprijatno iznenađenje za mene?

  • Budžetski suficit, toliko reklamiran u hvalisavim člancima, nije baš suficit. Država prikuplja više poreza nego što troši na činovnike, državne zaposlene, vojsku, infrastrukturu i tako dalje, ali s obzirom na neophodne isplate po starim zajmovima, i dalje je u minusu, pa zato ponovo zajačuje.
  • Milej zaista povećava troškove za vojsku. Da, iz pozicije minarhista, nacionalna odbrana je isključivo državna prerogativa, međutim, u uslovima kada komšije ne prete državi, ovo povećanje troškova je potpuno neblagovremeno. Mogu samo pretpostaviti da je to diktirano željom da organizuje drugi Folklendski rat, ako bude hitno potrebno da podigne svoju popularnost pred kampanju za drugi mandat.
  • Inflacija zaista ponovo ubrzava.
  • Migraciona politika se zaista pooštrava, i u velikoj meri je ekonomski besmislena.

Ključni napad Hopea i Ammusa na Mileja, o tome da nije zatvorio centralnu banku, sličan je prebacima da nije skinuo mesec sa neba. Sam Milej nije imao takva ovlašćenja. Ovlašćenja je imao parlament, ali on nije usvojio taj zakon. Šta treba da rade svetski libertarijanski autoriteti u ovom slučaju? Sigurno ne da ga optužuju za to da uopšte nije nameravao ništa da zatvara. Tim više što on, iako nije uspeo da zaustavi štampanje pesoa, je barem svojim dekretom dozvolio korišćenje bilo kojih valuta i robe u privatnim ugovorima. Tako da Ammus može biti miran: Argentinci imaju pravo da slobodno pređu na bitcoin standard u privatnim obračunima, a samo za obračune sa državom da kupuju državne papiriće.

U celini, Milej po mom mišljenju veoma efikasno koristi priliku koja mu se pružila da Argentinu u nekim stvarima učini slobodnijom, međutim, trebalo bi da se pobrine i za to da u budućnosti bude teško bilo kom njegovom oponentu, ako zauzme predsedničku stolicu, da poništi ove promene. Čisto tehnički, proširujući ovlašćenja izvršne vlasti, Milej zapravo, naprotiv, olakšava mogućnost ukidanja većeg dela svojih reformi jednostavnom serijom dekreta. Već sada je jasno da na predstojećim parlamentarnim izborima neće dobiti većinu, što znači da je za njega važno posvetiti maksimalnu pažnju PR-u. Dobijene slobode moraju izgledati društvu toliko potrebnim i prirodnim da njihovo oduzimanje deluje nezamislivo. U principu, nešto slično je uspelo Saakašviliju. Gruzijski san je zategao šrafove u sferi politike, poslao Saakašvilijeve pristalice u zatvore, ali se plaši da dira ekonomske slobode, a u nekim stvarima je čak oprezno nastavio liberalizaciju.

Po čudnoj slučajnosti, i Hope i Ammus su jednoglasni u kritici postupaka izraelske države prema Palestincima, dok Milej naglašeno stoji na strani Izraela. Zadržavam snažnu sumnju da je upravo taj faktor uzrok njihove želje da kritikuju Mileja, a kada postoji predrasuda, argumenti se uvek mogu pronaći.

Oba kritika tvrde da Palestinci imaju pravo da vode rat protiv Izraela, pošto su prekršena prava svojine Palestinaca na njihovu zemlju. Međutim, palestinski Arapi u celini nikada nisu imali naročito legitimna prava svojine na tu zemlju sa stanovišta libertarijanaca. Njihovi preci su osvojili Palestinu, uključujući i od Jevreja. Zatim su njih osvojili Turci. Zatim su Turci izgubili Prvi svetski rat, i njihovo nasledstvo su raspodelili Britanci.

Konkretan Palestinec uvek može odbraniti svoje pravo svojine na konkretnuParcelu zemlje koja je pripadala njegovom dedi i koju je oduzela država Izrael. Ako je saglasan da mirno živi na toj svojoj zemlji, koji su problemi? Međutim, ovaj Palestinec odbija analogično pravo Jevrejima, čak i ako su njihovi dedovi kupili svoje konkretne parcele zemlje u okviru dobrovoljnih tržišnih transakcija. A to znači, prema principu estopela, da ne može insistirati ni na povraćaju sopstvene zemlje, jer priznaje pravo jednog naroda da silom protera drugi narod sa njegove zemlje.

Izraelski Jevreji i prijateljski im izraelski Arapi imaju u mojim očima potpuno pravo da isele neprijateljske palestinske Arape u bilo koju državu koja pristane da ih primi. Naravno, za to je poželjno raspoređivati palestinske Arape u malim grupama, naseljavati ih razdvojeno, i ni u kom slučaju im ne dozvoliti da se okupljaju u geta, odnosno osigurati im potpuno pravo na rad i poslovanje, ali im ne davati nikakvu socijalnu pomoć, osim male sume za početak. To je, nesumnjivo, etničko čišćenje (de facto ideološko, jer sama pripadnost Arapima još uvek ne čini čoveka neprijateljem Jevreja). I to je, nesumnjivo, poželjnije od genocida. Ali ako je svetska javnost protiv etničkog čišćenja, šta se može učiniti, biće genocida.

Zašto Milej podržava Izrael? Nadam se da u tome ima više pragmatizma (potencijalne ekonomske veze sa Izraelom i SAD, podrška jevrejskoj dijaspory u Argentini, distanciranje od retorike prethodne argentinske vlade) nego emocija, ali ne mogu isključiti ni to da je ta podrška njegova greška, pošto je dobio mandat pre svega za spasavanje sopstvene zemlje, a ne za pomoć stranoj državi. Nadam se da će pristalice Hopea i Ammusa ih smiriti pre nego što njihova slepa mržnja prema Mileju počne da nanosi opipljivu štetu argentinskim liberalnim reformama, i da će Milej sam umeriti stepen svoje javne podrške Izraelu kada oseti da to ugrožava njegovu politiku.

U celini, argentinske reforme jasno pokazuju da se samo politikom ne može izgraditi libertarijansko društvo. Milej radi svoj deo posla, ali ne može uraditi sve. Libertarijanci ne smeju zaboraviti svoj deo. I to nije samo, i ne toliko, konstruktivna kritika lokomotive reformi. Mnogo je važnije isticati njegova stvarna dostignuća pri svakoj pogodnoj prilici na svakom javnom prostoru, odbraniti pravo ljudi na slobodu, carajo! – i živeti u skladu sa svojim predstavljenjem o tom pravu.

Hvala svima na pažnji, tema je ispala složena. Italik je onaj deo teksta bez kojeg se verovatno moglo i zaobići, ali nekako nije išlo. Neka ostane za generisanje svađa.

Please provide the title you would like me to translate.

Upoznala sam se sa intervjuom Havijera Mileja Aleksu Fridmanu. Naravno, momci su mnogo pričali o fudbalu)))

Veoma mi se dopala fraza o tome da se utakmica ne može dobiti vikama sa tribina, to ću primeniti. Ova okolnost mi je već odavno jasna, zato ne eruptiram tako često tim istim vikama povodom tuđih pobeda ili uspešnih poteza. Sopstvene pobede i uspešni potezi su daleko važniji.

Ali uspešnost poteza se određuje kroz to koliko on približava cilju. Za ocenu sopstvenih uspeha potrebno je imati u glavi predstavu o tome šta se postiže i u okvirima koje igre (odnosno kojim pravilima se ograničavaš).

A još tako, igra je najprirodnije i najpoželjnije stanje za čoveka. Bez drugih briga, čovek praktično samo i igra (ovo već nije Milej, već Rozov). Dakle, ako se već igra, onda treba izvući zadovoljstvo iz toga (o tome i Milej govori).

Idem dalje da igram sopstveni ekonomski prosperitet, u okvirima igre u prosperitet svojih prijatelja, u okvirima igre u izgradnju ankap-a…

Milej

Moj ponedeljak je počeo vestima o pobedi Havjera Mileja na predsedničkim izborima u Argentini. Na stolu je baš ostalo malo prosecca u boci, dovoljno za simboličan toast u čast svetle budućnosti. Upravo o budućnosti želim da kažem par reči.

Neki gledaju Mileja sa nadom: evo, kažu, Argentinu očekuje demontaža znatnog dela države, Argentinci će početi da žive kao ljudi, a onda će, možda, i drugi poželeti to, pa ćemo možda i mi nešto dobiti.

Drugi ga gledaju sa sumnjom: evo, kažu, populist je došao do vlasti, i Zelenski se nazivao libertarijancem, a sada se priprema da postane vojni diktator, tako da ni ovaj neće uraditi ništa konkretno u ekonomiji, samo će zabraniti abortuse i diskreditovati naš omiljeni libertarijanizam pred širokim narodnim masama.

Oba gledišta se previše fokusiraju na samu Argentinu. U međuvremenu, Argentina je za većinu nas daleka bajkovita zemlja na drugoj polulopti, i tamošnji libertarijanci će ili uspeti, ili sami zabagljiti, bez našeg učešća. Nama pak, barem onima koji nameravaju da sačuvaju svoju subjektivnost, predstoji ne samo da pratimo vesti sa druge strane okeana kao sportski meč, već da analiziramo, izvučemo lekcije za sebe, popularizujemo iskustvo koje Argentinci stiču — ukratko, potrebno je maksimalno iskoristiti takav dar sudbine kao što je pojava libertarijanizma, u njegovom najradikalnijem anarho-kapitalističkom izdanju, na velikoj političkoj sceni.

Jasno je da libertarijanske reforme većina podiže kao zastavu tek kada je država uspela potpuno da zakazuje, i kada je svima odlučno vidljiva potpuna beznadežnost daljih pokušaja strogog upravljanja društvom. Zbog toga će, čak i u najpovoljnijem scenariju, Argentinci u skorije vreme samo pokušati da se izvuku iz onog siromaštva i onog haosa u koji ih je ugnao prethodni režim. Kada društvo postane imućnije, ideje aktivne redistribucije bogatstva kao ključne državne funkcije ponovo će isplivati. Zato je veoma važno da mnogi drugi narodi uspeju da uhvate argentinski zamah i prihvate ideje smanjenja države. A za to ćemo već mi morati dobro da poradimo.