Što volim libertariance, to je cvetno raznolikost njihovih ideja. Ovo se, naravno, posebno odnosi na one koji čuvaju anonimnost, a samim tim su manje ograničeni u svojim intelektualnim istraživanjima. Pritom, najopasniju od mogućih tendencija u libertarijanskom pokretu, naravno, smatram korišćenje tako drevne tehnologije dominacije kao što je izbacivanje iz pokreta.
Libertarianci se mogu ne slagati međusobno po pitanju intelektualne svojine, i to je normalno: jedni citiraju Kinselu, drugi Rotbarda. Mogu se sporiti o prihvatljivosti minimalne države, crpeći argumente s jedne strane od Mizesa, Rend i Nozika, a s druge od onog istog Rotbarda ili, recimo, Zolotoreva. Mogu jednostavno biti posvećeni nekoj jednoj doktrini jer im je najzanimljivija, kao što se, recimo, Aleksandar Jelesev fokusirao na nenasilno vaspitanje dece, Bitarh na ideji isključenja agresivnog nasilja na mnoštvo netrivijalnih načina, Svetov na lustracijama, a moj omiljeni Artem Ferje na ugovornom ropstvu. Cela ta raznovrsnost ideja jeste direktna realizacija sopstvene slobode, bez ograničavanja tuđe.
Ideji podsticanja intelektualne raznolikosti često se suprotstavlja ideja intelektualnog purizma. Ona ima svoju očiglednu privlačnost jer je u eho-sobi uvek isključivo prijatno boraviti, a znati da tvoje ideje imaju potražnju i podršku je obično veoma inspirativno. Takođe se može citirati Lenjin sa njegovim poznatim „Pre nego što se ujedinimo, i da bismo se ujedinili, prvo moramo odlučno i definitivno razgraničiti“. Drugim rečima, jasno ukazuješ na teze koje čine suštinu tvog učenja, nazivaš ga konkretnim terminom, proglašavaš anamemom sve koji pokušavaju da se nazivaju istim imenom, a imaju drugi skup postulata – a zatim pokrećeš medijsku kampanju koja propagira upravo taj proizvod očišćen od nečistoća. Resursi koji su ranije trošeni na potragu ideja i unutrašnju diskusiju preusmeravaju se na misionarstvo, i učenje počinje da osvaja mase.
Očigledan problem ovakvog pristupa je krhkost. Ne samo da se unutar učenja redovno formiraju heretizma kada neko reinterpretiše izvorni skup teza na svoj način, već je problematično i pridruživanje saveznika koji poseduju sopstvenu relativno koherentnu doktrinu. Na primer, isti Svetov ima učenje koje je veoma srodno onome što masama šire Elesjev ili Bitarh, ali on nije u stanju da ih privuče sebi osim po cenu njihovog odustajanja od sopstvenog ugla gledanja na problematiku. A zašto bi im to trebalo? Odlučno razgraničenje se pokazuje kao samoodrživo sve dok neko učenje ne počne da zauzima dominantnu poziciju. Tek tada se može doći do ujedinjenja: jučerašnji intelektualni rivali ti pristupaju, prethodno pokajavši se za svoju slepotu i odričući se svega što je u njihovim ranijim stavovima odstupalo od trenutnog kanona. Kod Lenjina je ovaj trik uspeo. Sada neke slične mehanizme vidimo u ofanzivi ideologije političke korektnosti. Može li isto to funkcionisati sa libertarijanstvom? Može vrlo lako. To je samo reč, i u nju se može uložiti koliko god usko i dogmatsko značenje koje nema veze sa samom slobodom.
Imamo viljušku. S jedne strane, mogućnost uzgoja rigidnog, ali uspešnog učenja koje će zauzeti mnoštvo umova. S druge strane, sloboda boravka u močvari neplodnih intelektualnih praznoslovlja. Nameće se preferencija manjeg zla, a za veoma mnoge to se ispostavlja kao stupanje u redove svedoka napada ili nešto slično tom duhu. Srećom, ova viljuška predstavlja lažnu dilemu.
Samo fanovi doživljavaju muziku kroz cele albume. Obično će neko oceniti konkretnu pesmu, nekome će ostati par fraza iz refrena, neko će zapamtiti melodiju. Isto je i sa ideologijama. Ideje se skupljaju u učenja radi logičke koherentnosti, koja je važna onima koji su duboko zainteresovani za njihovo razumevanje. Međutim, indoktrinacija se odvija kroz širenje pojedinačnih ideja, ili čak praksi zasnovanih na idejama – a nikako ne kroz velike blokove konstrukcija. Zato je mnogo važnije da ideje slobode imaju najrazličitije oblike i načine prezentacije, kao i da bivaju obogaćene praksama koje imaju najrazličitiju stilistiku. Nekome će prijati kriptovaluta kao slobodni novac. Nekome autonomna energetika. Nekome koordinacione strukture paralelne državi. Neko će promovisati hoolsuling. A neko će ući u politiku, zastupajući deregulaciju ekonomije na izabranim funkcijama.
Ideje se šire neprimetno. Takođe, ideje se mogu sjajno rađati nezavisno. Gledaš u čoveka koji čak ni ne zna reč kao što je libertarijanizam – a on je i sam unutrašnje slobodan i okolini prenosi izuzetno privlačan model delovanja. I ne treba ga odmah ispitivati na usklađenost sa zadatom tematikom. Samo se raduj naglas: o, to je naš čovek!
