Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
