ili realističan scenario prelaska u slobodno društvo
Bitarh kolumna
Tekst je značajno prerađen od strane mene uz dozvolu autora. Originalna objava – u Bitarh javnom prostoru.
Pročitavši naslov, verovatno ne možete odmah razumeti, je li ovo neka šala? Fraza izgleda kao oksimoron! Stacionarni bandit (država) vrši svoju vlast putem nasilnog prisiljavanja, pa o kakvoj nenasilnoj državi uopšte može biti reči?! Zapravo, takav oblik društvenog uređenja sasvim može postojati u tranzicionoj fazi ka potpuno bezdržavnom društvu. Da bi se razumela ideja, potrebno je odvojiti državne instrumente fizičkog prisiljavanja od svega ostalog (zakonodavstvo, sudovi, registri vlasništva, infrastruktura, putevi, medicina i ostalo) i ukloniti prve.
Kako uopšte takav hibrid može nastati? Ukratko, kao rezultat prihvatanja ideje od strane društva o neprihvatljivosti agresivnog fizičkog nasilja. Iako je neagresija neophodan uslov za stvaranje slobodnog (libertarijanskog/voluntarističkog) društva, ona može biti sasvim uspešno postignuta aktivistima koji uopšte nisu povezani sa libertarijanstvom. Na primer, u skandinavskim zemljama je već pola veka postignut nedvosmislen konsenzus o zabrani nasilja nad decom, i to nisu uradili libertarijanci. Ništa ne sprečava pokretanje društvene kampanje za promociju univerzalnog principa neagresije, na primer, motivišući to pretnjom jakim negativnim eksternalijama agresivnog nasilja za celo društvo (ovaj argument je već pokazao svoju efikasnost za zabranu nasilja nad decom, pa čak i životinjama, što je dovelo do njegovog iskorenjivanja u većini razvijenih zemalja) ili čak samouništenja čovečanstva. Sa prilično velikom verovatnoćom ovu kampanju će sprovesti aktivisti koji čak i ne znaju značenje reči „libertarijanstvo“, iako će je sprovodivanjem otvoriti put u svet u kojem će libertarijanstvo biti moguće realizovati u praksi.
Okvirni scenario kako se događaji mogu razvijati:
1) Nova (ili čak ista ona) „Greta Thunberg“ aktivno promoviše ideju o neprihvatljivosti i opasnosti agresivnog nasilja. Ove ideje dobijaju virusno širenje, brzo idu „u narod“. Možda čak i neko od aktivista postane „Čovek godine“ prema izboru časopisa Time.
2) Raste pritisak na zvaničnike i pripadnike službi bezbednosti. Čak i komšije im počinju govoriti „ti si novi Hitler, odlazi“, prijatelji prestaju da komuniciraju sa njima, više ih ne puštaju u barove i klubove. Sve veći broj pripadnika službi odbija da sprovodi prinudu za „zločine“ bez žrtava, poput prekoračenja brzine, jer se plaše naknadnog stidjenja. Ugnjetavanje biznisa, naročito malog, za zvaničnike takođe počinje da znači političku smrt.
3) Ljudi koji žele čvrst red i disciplinu, navikli da prijave komšije policiji, naravno, ogorčeni su. Policija nikoga ne pakuje u pritvor, već dolazi i nežno ubeđuje da se ponaša pristojno – to radi slabije, a takođe izaziva moralno ogorčenje: koji đavo se toliko povlače pred tim gadovima za naš novac od poreza, umesto da preduzmu odlučne mere.
4) Dešavaju se neizbežne promene i na zakonodavnom nivou – pre svega, naravno, u zemljama parlamentarne demokratije. Bilo ko ko zastupa očuvanje statusa kvo jednostavno će izgubiti izbore, kao da zastupa dozvolu za DDT ili etilovani benzin. Ispunjavajući zahtev birača, parlamentarci su prinuđeni da izmišljaju mere prinude koje ne podrazumevaju primenu nasilja. U ovoj fazi, vrlo je verovatno da deputati čak i ne razmatraju pitanja koja su tako uobičajena u diskusijama o libertarijanizmu (kako preći na privatne puteve, škole, bolnice, penzije, subjektivnost dece, legalizaciju narkotika i slično).
5) Dakle, parlamenti počinju da donose zakone o ukidanju takvih mera suzbijanja i kažnjavanja kao što je lišavanje slobode, o zabrani upotrebe oružja od strane policije, a istovremeno, naravno, otežavaju nabavku oružja od strane privatnih lica – ali baš tu zabranu država neće moći kako treba da sprovodi, jer je i sama odustala od nasilne prinude. Smanjuje se finansiranje odbrane, vojska prestaje da se trenira u žari sukoba širom sveta i ograničava se na mirne vežbe.
6) Sve ostale funkcije države (osim prinudnog dejstva sile) nastavljaju da rade kao i ranije: obrazovne i medicinske ustanove, izdavanje dokumenata, sudovi, regulacija saobraćaja, čak i poreska služba. Jer, kada su u mnogim zemljama Evrope počeli da govore o zabrani automobila sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem, niko nije predlagao da se potpuno odustane od uobičajenog „automobilskog“ načina života. Gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem je mnogo praktičnije od glomazne baterije, ali ono postaje žrtva borbe za ekologiju, čak i ako u njoj postoji samo 10% zdravog razuma i 90% histerije. Slično je i sa nasiljem — za državu je to veoma praktičan alat, ali pošto se smatra neprihvatljivim, moraćemo tražiti alternativu. Ipak, zakonita većina, koja se i sada gotovo ne susreće sa državnim nasiljem, u početku čak neće ni primetiti da se nešto promenilo.
7) U međunarodnoj politici se umesto vojnog prisiljavanja već odavno koristi mehanizam ekonomskih sankcija. Najverovatnije će se ovaj isti način, umesto direktnog policijskog nasilja, sada primenjivati i na građane. Ovaj alat, uz svu svoju obmanjujuću blagost, veoma je moćan, naročito u socijalnoj državi, gde od države zavise razne vrste isplata, dobijanje bezbrojnih dozvola za rad i slično.
8) Ljudi koji upadnu pod valjak ekonomskih sankcija države biće primorani da traže mogućnost samostalnog preživljavanja. Pojaviće se neformalna udruženja uzajamne pomoći koja će postepeno svojim učesnicima, koji su de facto izašli iz pod države jurisdikcije, obezbediti manje ili više prihvatljive uslove života. Faktički, to su uveliko odavno od strane nas teoretski proučene ugovorne jurisdikcije.
Tako će postepeno, zahvaljujući političkom pritisku koji čini primenu nasilja neprihvatljivom, klasične teritorijalne države postati panarhije. Samo deo ugovornih jurisdikcija će biti libertarijanski, ali okrenuti čovečanstvo u libertarijanstvo u potpunosti je potpuno suvišan zadatak. Sasvim je dovoljno da izbor redova po kojima čovek živi bude dobrovoljan.
