meta-anarhistkinja
Hajde da pogledamo kakve bi pretpostavke mogle postojati za stvaranje i delovanje sindikata u uslovima ankap-a.
Na početku imamo ankap, odnosno anarhiju (odsustvo opšteprihvaćenog instituta za utvrđivanje normi i prinudu na njihovo izvršenje, odnosno države) plus kapitalizam (razvijeni robno-novčani odnosi, privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, sloboda ugovaranja itd.). U kom trenutku, sa kojim ciljem, sa kojim ograničenjima i koliko uspešno u takvom društvu može se pojaviti sindikat (organizacija za koordinaciju kolektivnog pritiska zaposlenih na poslodavce)?
Zaposlenje je običan ugovor o pružanju usluga od strane zaposlenog. Da li će to biti usluge masaže stopala, vođenja dokumentacije ili održavanja mašine – to je sporedno. Ugovor o pružanju usluga obično predviđa karakter i obim usluga, kao i iznos i principe plaćanja. U svakom slučaju, ugovor ne može predvideti sve zamislive nijanse, pa stoga dozvoljava manje ili više slobodnu interpretaciju pojedinih odredbi, što se obično izražava kroz neformalne tradicije. Svaka od strana ugovora, naravno, preferira da oblikuje tradicije u svoju korist.
Glavni alat koji radnik ima u situaciji nezadovoljstva trenutnim stanjem stvari na poslu jeste pretnja prestankom rada. U suštini, nije važno da li poslodavac poštuje ugovor. Radnika možda ne zadovoljavaju trenutni uslovi, čak i ako su oni bolji od situacije koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Na primer, успеo je da unapredi svoju kvalifikaciju i siguran je da sada vredi više. Ili vidi povoljnu promenu tržišne konjunkture koja je dovela do povećanja dobiti poslodavca, i smatra da bi sa njegove strane bilo razumno da deo te dobiti podeli sa radnikom.
Suočavajući se sa perspektivom gubitaka u proizvodnji, poslodavac može odlučiti da ide na kompromis ili čak u potpunosti ispuni zahtev radnika. Na taj način se ugovor (ili neformalne prakse koje ne odgovaraju ugovoru) revidira, i strane nastavljaju da žive u novoj realnosti. Ili radnik dobije odbijanje, pa se ili pomiri sa tim, ili sprovede svoju pretnju, što logično dovodi do otkaza.
Kada ima mnogo radnika te profesije i u preduzeću i na tržištu rada, nije teško zameniti onoga ko je otišao. Od toga proizilazi sasvim prirodan hint sa strane radnika određene profesije: iznošenje usaglašenih zahteva uz pretnju masovnim prestankom rada. Ako ova praksa postane učestala, ima smisla formirati stalne strukture za koordinaciju, odnosno sindikat.
Pošto smo u ankap-u, principijelno ne razmatram nasilne načine povećanja uloga u ovom konfliktu; reč je samo o mirnom pritisku.
Šta se dešava dalje? Što su veći direktni i indirektni troškovi preduzetnika usled kršenja ugovornih obaveza od strane radnika, to je veća verovatnoća pojavljivanja preduzetničkog rešenja koje radikalno eliminiše problem. To može biti automatizacija proizvodnje, premeštanje biznisa u region sa lojalnijom radnom snagom, ili jednostavno zatvaranje preduzeća uz prebacivanje kapitala u nešto što zahteva više kapitala nego što se zasniva na masovnom unifikovanom radu.
Na taj način su sindikati u ankap-u mogući, ali proizvode negativnu povratnu informaciju, i što uspešnije deluju, to pre će sindikati biti ukinuti zajedno sa profesionalnom grupom koja ih je stvorila. Zato mi deluje stabilnijim model sa spontanim masovnim akcijama nezadovoljstva, koje ne podstiču stvaranje stalnih organizacija za izmišljanje novih povoda za pritisak na poslodavca. Bes efikasno deluje sve dok se ne institucionalizuje.
