Тег: sindikati

Izdaja tamo gde se nije očekivala: zašto su konzervativci glavni sponzori inspekcije rada

Navikli smo da smatramo da su nam u bici „Tržište protiv Države“ saveznici konzervativci. Tipa, oni iako nisu protiv države, ipak su za biznis, za tradiciju i za ograničenost mešanja u privatni život. Jednom rečju, „desničari“. A „levjaci“, u koje uključujemo i zapadne levo-liberalce, to su oni koji večno kukaju i zovu strica policajca da sve reguliše. Međutim, novo istraživanje nam govori da takva logika nimalo nije uvek smislena.

Šta su naučnici otkrili? Sproveli su seriju eksperimenata, sa ukupno 2800 učesnika iz SAD, kako bi razumeli kako politički stavovi utiču na kupovinu. Suština eksperimenta je jednostavna: zamislite kafić u kojem je baristi zabranjeno da se smeje i iskazuje emocije van scenarija, može nositi samo strogu uniformu i uvek se ponašati formalno, zapravo tamo vlada atmosfera severnokorejskog koncentracionog logora, samo sa latteom od badema. Kako će postupiti predstavnici različitih političkih stavova?

Levo-liberalci vide to i kažu: „Ovde neću kupovati. To je nepoštovanje ličnosti“. Oni glasaju novčanikom (dolarom) protiv diktature menadžera. U isto vreme, konzervativcima je svejedno. „Kafa je ukusna? Servis je brz? Pa dobro, udarajte ih makbatom ako hoćete“. Istraživanje je pokazalo da su konzervativci ravnodušni prema unutrašnjoj neslobodi i socijalnoj dominaciji nad zaposlenima, za njih je to često normalna pojava.

A sada pratite ruke. Gde je ovde libertarijanizam? Mi, libertarijanci, zastupamo stav da će „tržište rešiti“. Verujemo: ako se kompanija ponaša kao šupak, potrošači će to videti, uvrediti se i otići kod konkurenta. To je upravo onaj tržišni mehanizam koji čini nepotrebnim Zakonik o radu, minimalnu zaradu i državne inspektore sa fasciklama.

I šta vidimo? Upravo se „prokleti levjaci“ u ovom slučaju ponašaju kao idealni tržišni agenti! Oni koriste tržišni pritisak kako bi primorali biznis da postane humaniji. Bez države, već jednostavno svojim izborom: „Nećemo ti dati novac dok ne počneš da poštuješ ljude“. A šta rade „saveznici“ konzervativci? Oni nastavljaju da nose novac u kasu kompanija-samovola. Oni stvaraju potražnju za svinjom od tretmana. Baš im je svejedno za kršenje ljudske autonomije, sve dok ih to ne dotakne lično.

Važno je razumeti: kada konzervativni potrošač ignoriše činjenicu da su zaposleni ceđeni kao limun, on tim zaposlenima ostavlja nula tržišnih šansi za zaštitu. Zamislite sebe na mestu zaposlenog u takvoj kompaniji. Maltretiraju te, ne daju ti da dišeš. Nadaš se da će klijenti videti ovaj haos, obestiti se i izvršiti reputacijski pritisak na kompaniju. Ali konzervativnom klijentu je svejedno. Profit kompanije samo raste.

Šta ostaje radniku da uradi? Da ode na tržište rada? Ali ako se takav model podstiče potražnjom, on postaje norma svuda. I tada radniku ostaje poslednji izlaz: on ne ide kod konkurenta, već kod „stacionarnog bandita“. Ide u sindikat koji uživa državne privilegije, ide kod levih političara i viče: „Zaštitite me zakonom!“. I država sa zadovoljstvom odgovara: „Naravno, sada ćemo uvesti sto hiljada novih regulacija, ugušiti mali biznis proverama, ali ćemo te ‘zaštititi’“.

Dobija se zla ironija kada levo-liberalci (konkretno u ovom slučaju) rade u ciljevima libertarijanizma, etički „vaspitajući“ tržište novcem i smanjujući potrebu za državnim bičem. Konzervativci pak svojom debelom kožom i ljubavlju prema hijerarhijama („ja sam šef – ti si budala“) provociraju socijalni eksploziju, koja se gasi samo jačanjem državne regulacije.

Kupujući proizvode kompanija sa psihopatskim menadžmentom, konzervativci bukvalno investiraju u kreiranje novih zakona koji ograničavaju slobodu biznisa. Jer ako se društvo ne reguliše samo (kroz kulturu potrošnje), dolazi Levijatan i reguliše sve palicom. Tako da, kada sledeći put vidite „SJW bojkot“ nekog toksičnog brenda, ne žurite da prevrćete očima. Možda ti ljudi trenutno rade za nevidljivu ruku tržišta, dok konzervativci jednostavno piju svoju kafu, zatvarajući oči pred svime.

Voluntarist, Bitarh

Zakoni postoje, a zaštite nema: zašto Ubisoft pušta gasove na radni zakonik

Nedavni glasni skandal oko Ubisoft-a tera na razmišljanje: čemu uopšte služe svi ti ogromni kodeksi i birokratija, ako su ljudi u najprogresivnijim zemljama i dalje nezaštićeni od šefova sadista? Kao što smo nedavno saznali, u francuskoj kancelariji Ubisoft-a šefovi su godinama maltretirali zaposlene: grubo su ih uznemiravali, crtali razne vulgarnosti po njihovim stolovima, a ponekad su im bukvalno ispuštali gasove pravo u lice. I to nije neka smećna kancelarija u podrumu na periferiji Voroneža – već „prosvetljena Francuska“!

Francuska država se dugo ponosila zakonima i pravima. Ali nešto je pošlo naopako. Radnici Ubisoft-a su se žalili odeljenju za ljudske resurse, a oni su ih slali u vjetar i govorili im da ne prave buku. Tek nakon godina javnog pritiska i MeToo pokreta, slučaj je završio na sudu. Pa, završio je, reći ćete? Ishod: optuženima prete uslovne kazne i novčane kazne koje su za njih kao sitni novac za doručak. Pravda je pobedila? Da, sanjajte vi to.

Ako mislite da je Francuska izuzetak, dobrodošli u SAD! Tamo se pravda uopšte prodaje po veleprodajnim cenama. Activision Blizzard, Fox News, Starbucks i drugi – svaki od glasnih slučajeva završio je isto: velike korporacije su se otkupljivale „kaznama“ od par procenata godišnje dobiti i mirno nastavile dalje. Zaposlenima koji su se usudili otvoreno govoriti o problemima, život se pretvorio u pakao. Bili su otpušteni, maltretirani i tiho ućutkani novcem. Zakon kao da postoji, ali nema koristi.

A kako stoje stvari u Rusiji? Formalno, radni zakon čuva vaša prava, ali u stvarnosti zaposleni pred šefom je kao zec pred vukom: ako ga ne pojede, ugrize ga. A šta je sa seksualnim uznemiravanjem na poslu? Ovde se može setiti poslanika Sluckog, za kojeg je „Komisija za etiku“ odlučila da je хватање žena za zadnjicu zapravo normalno. Devojkama je još savetovano da odu u policiju, mada je odlazak tamo besmislen jer u Rusiji do sada ne postoji zakon o uznemiravanju. Klasičan začarani krug!

Dakle, šta uraditi ako država ne može da vas zaštiti? Ovde libertarijanci sležu ramenima i govore: prijatelji, možda je vreme da prestanemo verovati u mitsku moć papira i činovnika? Možda je vreme da sami preuzmemo kontrolu nad svojim životima? Jer dok vas na papiru navodno štite stotine inspektora, u praksi pomažu samo javnost, konkurencija i pravo na slobodan odlazak.

Libertarianski recepti su jednostavni i zdravi. Pre svega, treba razumeti da je reputacija ozbiljna stvar, i skandal sa Ubisoft-om bi se desio mnogo ranije da se žrtve nisu plašile otvoreno govoriti. Takođe, radnici moraju imati slobodu da odu u bilo kom trenutku, jer ništa ne otresa šefa bolje od masovnog odlaska talenata kod konkurencije – to će ga naterati da razmišlja glavom, a ne drugim delovima tela. Potrebni su i nezavisni rejtingi poslodavaca – razni Glassdoor-i odlično pokazuju gde je bolje ne ići na posao. Ako radnici budu znali istinu unapred, loši poslodavci će brzo ostati bez ljudi i novca. I konačno, ne treba obraćati pažnju samo na kompanije generalno. Treba suditi i kažnjavati konkretne ljude koji su napravili haos i nasilje, a njihovo ponašanje treba široko objaviti javnosti. Tada drugima neće pasti na pamet da urade isto!

Niko ne želi da živi u društvu gde šef može sebi da dozvoli da vam ispusti gasove u lice. Ali država je već sto puta dokazala: ili je slepa, ili korumpirana, ili jednostavno ne želi stvarno da nas zaštiti. Znači, treba manje verovati činovniku, a više sebi i ljudima oko sebe. Slobodan čovek je bolje zaštićen od onog potčinjenog, i ako se ljudima daju sloboda i alati za samoodbranu, to će raditi efikasnije od bilo kojih glomaznih zakona. I zapamtite: promene ne dolaze iz kancelarija činovnika – one počinju od svakog od nas. Ako sami ne budemo poštovali svoje dostojanstvo, niko drugi to neće uraditi. Zato vredi se družiti sa zdravim razumom, a ne čekati zaštitu od papirnog zakona!

Sindikati mogu biti kul – ako su dobrovoljni

Sindikati se obično povezuju sa sumornim kancelarijama, nametnutim članarinama i sumnjivim likovima koji pre šetaju hodnicima moćnika nego po pogonima i skladištima. A zapravo je ideja prvobitno bila sasvim drugačija! Pravi sindikati nisu klub činovnika, već udruženja slobodnih ljudi koji dobrovoljno štite jedni druge. Bez države, bez nasilja, bez „dužan si meni, inače ćemo te otpustiti“.

Mislite da je to utopija? Pa nije! Istorija poznaje mnoštvo slučajeva kada su upravo dobrovoljni sindikati, bez ikakvih državnih privilegija i prisile, ostvarili stvarne uspehe. Uzmimo, na primer, londonski štrajk lučkih radnika 1889. godine. Sto hiljada ljudi je mirno i spokojno obustavilo rad, zahtevajući povećanje plate. Vlasti, naravno, nisu pomagale: radnici su jednostavno marširali gradom sa trulom ribom na štapovima, naočigled pokazujući nadređenima kako žive. I, iznenađujuće, uspeli su u povećanju plate. Bez nasilja, bez lobiranja za zakone, jednostavno na osnovu solidarnosti i osećaja pravde.

Ili uzmimo američke berače grožđa u 1960-im, kojima je predvođao legendarni Sezar Čaves. Umesto da nešto pale ili razbijaju, ljudi su jednostavno organizovali bojkot grožđa širom Amerike. Zamislite: milioni Amerikanaca prestali su da kupuju grožđe u solidarnosti sa farmerima! Nakon nekoliko godina, vlasnici plantaža jednostavno nisu izdržali i zaključili su sa radnicima prve kolektivne ugovore u istoriji. Opet – bez državne pomoći i nasilja, na čistoj dobrovoljnoj uzajamnoj pomoći.

A koliko vredi poljska „Solidarnost“ u 1980-im? Radnici su samostalno srušili komunističku vlast, jednostavno se ujedinivši u gigantski nezavisni sindikat. Država ih je hapsila, zabranjivala, gurala tenkovima, a oni su pobedili – mirno, uporno i dobrovoljno.

Zašto onda sada sindikati često izgledaju tako sumorno? Odgovor je jednostavan: država voli da „pomaže“. A kada činovnici „pomažu“, obično svima postane gore, osim samim činovnicima. Državna monopola nad sindikatima lišava ih konkurencije i motivacije, obavezne članarine stvaraju „prisilne putnike“, a privilegije čine lidere sindikata običnim činovnicima, dalekim od radnika. Stacionarni bandit pruža privilegije određenim sindikatima, uključujući obavezne članarine od svih zaposlenih, monopolno predstavljanje svih radnika preduzeća (čak i onih koji ne žele da uđu u sindikat) i oslobađanje od odgovornosti za štetu nanetu tokom štrajkova. Kao rezultat, sindikati više liče na birokratske organe nego na nezavisna udruženja radnika. Paradoksalno, ali je činjenica: što više država pokušava da „zaštiti“ radnike, to radnici imaju manje realnih mogućnosti da se sami zaštite.

Uzgred, setite se nedavne istorije Amazona u SAD-u. Obični radnici u skladištima, kojima je dosta bilo rada u teškim uslovima, odlučili su da osnuju nezavisni sindikat. Kompanija Amazon – ogromna, uticajna, a pre svega ne želeći organizaciju sindikata, trošila je milione dolara kako bi sprečila njegovo osnivanje. Ali ljudi su se jednostavno sami organizovali i pobedili na glasanju. Tako su obični zaposleni bez resursa i veza uspeli da dokažu da snaga dobrovoljne solidarnosti radi i danas.

Rešenje je ovde jednostavno i libertariansko: vratiti sindikatima dobrovoljnost i slobodu konkurencije. Ako ljudima ne odgovara sindikat – moraju imati mogućnost da mirno izađu ili osnuju drugi. Ako sindikat loše štiti svoje članove – ljudi će jednostavno otići i izabrati onoga ko će to raditi bolje.

Istorija pokazuje da upravo dobrovoljna udruženja radnika, bez nametnutih državnih pravila, privilegija i birokratije, postižu najimpresivnije uspehe. Solidarnost i uzajamna pomoć ne trebaju državni „krov“ – one se uvek rađaju prirodnim putem tamo gde postoji sloboda. A dobrovoljnost i sloboda udruživanja nisu neki luksuz, već jedini realan način da se zaštite prava onih koji rade!

Voluntarist, Bitarh

Ankap i sindikati – nespojive stvari ili čudna ljubav?

meta-anarhistkinja

Hajde da pogledamo kakve bi pretpostavke mogle postojati za stvaranje i delovanje sindikata u uslovima ankap-a.

Na početku imamo ankap, odnosno anarhiju (odsustvo opšteprihvaćenog instituta za utvrđivanje normi i prinudu na njihovo izvršenje, odnosno države) plus kapitalizam (razvijeni robno-novčani odnosi, privatno vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, sloboda ugovaranja itd.). U kom trenutku, sa kojim ciljem, sa kojim ograničenjima i koliko uspešno u takvom društvu može se pojaviti sindikat (organizacija za koordinaciju kolektivnog pritiska zaposlenih na poslodavce)?

Zaposlenje je običan ugovor o pružanju usluga od strane zaposlenog. Da li će to biti usluge masaže stopala, vođenja dokumentacije ili održavanja mašine – to je sporedno. Ugovor o pružanju usluga obično predviđa karakter i obim usluga, kao i iznos i principe plaćanja. U svakom slučaju, ugovor ne može predvideti sve zamislive nijanse, pa stoga dozvoljava manje ili više slobodnu interpretaciju pojedinih odredbi, što se obično izražava kroz neformalne tradicije. Svaka od strana ugovora, naravno, preferira da oblikuje tradicije u svoju korist.

Glavni alat koji radnik ima u situaciji nezadovoljstva trenutnim stanjem stvari na poslu jeste pretnja prestankom rada. U suštini, nije važno da li poslodavac poštuje ugovor. Radnika možda ne zadovoljavaju trenutni uslovi, čak i ako su oni bolji od situacije koja je postojala u trenutku zaključenja ugovora. Na primer, успеo je da unapredi svoju kvalifikaciju i siguran je da sada vredi više. Ili vidi povoljnu promenu tržišne konjunkture koja je dovela do povećanja dobiti poslodavca, i smatra da bi sa njegove strane bilo razumno da deo te dobiti podeli sa radnikom.

Suočavajući se sa perspektivom gubitaka u proizvodnji, poslodavac može odlučiti da ide na kompromis ili čak u potpunosti ispuni zahtev radnika. Na taj način se ugovor (ili neformalne prakse koje ne odgovaraju ugovoru) revidira, i strane nastavljaju da žive u novoj realnosti. Ili radnik dobije odbijanje, pa se ili pomiri sa tim, ili sprovede svoju pretnju, što logično dovodi do otkaza.

Kada ima mnogo radnika te profesije i u preduzeću i na tržištu rada, nije teško zameniti onoga ko je otišao. Od toga proizilazi sasvim prirodan hint sa strane radnika određene profesije: iznošenje usaglašenih zahteva uz pretnju masovnim prestankom rada. Ako ova praksa postane učestala, ima smisla formirati stalne strukture za koordinaciju, odnosno sindikat.

Pošto smo u ankap-u, principijelno ne razmatram nasilne načine povećanja uloga u ovom konfliktu; reč je samo o mirnom pritisku.

Šta se dešava dalje? Što su veći direktni i indirektni troškovi preduzetnika usled kršenja ugovornih obaveza od strane radnika, to je veća verovatnoća pojavljivanja preduzetničkog rešenja koje radikalno eliminiše problem. To može biti automatizacija proizvodnje, premeštanje biznisa u region sa lojalnijom radnom snagom, ili jednostavno zatvaranje preduzeća uz prebacivanje kapitala u nešto što zahteva više kapitala nego što se zasniva na masovnom unifikovanom radu.

Na taj način su sindikati u ankap-u mogući, ali proizvode negativnu povratnu informaciju, i što uspešnije deluju, to pre će sindikati biti ukinuti zajedno sa profesionalnom grupom koja ih je stvorila. Zato mi deluje stabilnijim model sa spontanim masovnim akcijama nezadovoljstva, koje ne podstiču stvaranje stalnih organizacija za izmišljanje novih povoda za pritisak na poslodavca. Bes efikasno deluje sve dok se ne institucionalizuje.