Navikli smo da smatramo da su nam u bici „Tržište protiv Države“ saveznici konzervativci. Tipa, oni iako nisu protiv države, ipak su za biznis, za tradiciju i za ograničenost mešanja u privatni život. Jednom rečju, „desničari“. A „levjaci“, u koje uključujemo i zapadne levo-liberalce, to su oni koji večno kukaju i zovu strica policajca da sve reguliše. Međutim, novo istraživanje nam govori da takva logika nimalo nije uvek smislena.
Šta su naučnici otkrili? Sproveli su seriju eksperimenata, sa ukupno 2800 učesnika iz SAD, kako bi razumeli kako politički stavovi utiču na kupovinu. Suština eksperimenta je jednostavna: zamislite kafić u kojem je baristi zabranjeno da se smeje i iskazuje emocije van scenarija, može nositi samo strogu uniformu i uvek se ponašati formalno, zapravo tamo vlada atmosfera severnokorejskog koncentracionog logora, samo sa latteom od badema. Kako će postupiti predstavnici različitih političkih stavova?
Levo-liberalci vide to i kažu: „Ovde neću kupovati. To je nepoštovanje ličnosti“. Oni glasaju novčanikom (dolarom) protiv diktature menadžera. U isto vreme, konzervativcima je svejedno. „Kafa je ukusna? Servis je brz? Pa dobro, udarajte ih makbatom ako hoćete“. Istraživanje je pokazalo da su konzervativci ravnodušni prema unutrašnjoj neslobodi i socijalnoj dominaciji nad zaposlenima, za njih je to često normalna pojava.
A sada pratite ruke. Gde je ovde libertarijanizam? Mi, libertarijanci, zastupamo stav da će „tržište rešiti“. Verujemo: ako se kompanija ponaša kao šupak, potrošači će to videti, uvrediti se i otići kod konkurenta. To je upravo onaj tržišni mehanizam koji čini nepotrebnim Zakonik o radu, minimalnu zaradu i državne inspektore sa fasciklama.
I šta vidimo? Upravo se „prokleti levjaci“ u ovom slučaju ponašaju kao idealni tržišni agenti! Oni koriste tržišni pritisak kako bi primorali biznis da postane humaniji. Bez države, već jednostavno svojim izborom: „Nećemo ti dati novac dok ne počneš da poštuješ ljude“. A šta rade „saveznici“ konzervativci? Oni nastavljaju da nose novac u kasu kompanija-samovola. Oni stvaraju potražnju za svinjom od tretmana. Baš im je svejedno za kršenje ljudske autonomije, sve dok ih to ne dotakne lično.
Važno je razumeti: kada konzervativni potrošač ignoriše činjenicu da su zaposleni ceđeni kao limun, on tim zaposlenima ostavlja nula tržišnih šansi za zaštitu. Zamislite sebe na mestu zaposlenog u takvoj kompaniji. Maltretiraju te, ne daju ti da dišeš. Nadaš se da će klijenti videti ovaj haos, obestiti se i izvršiti reputacijski pritisak na kompaniju. Ali konzervativnom klijentu je svejedno. Profit kompanije samo raste.
Šta ostaje radniku da uradi? Da ode na tržište rada? Ali ako se takav model podstiče potražnjom, on postaje norma svuda. I tada radniku ostaje poslednji izlaz: on ne ide kod konkurenta, već kod „stacionarnog bandita“. Ide u sindikat koji uživa državne privilegije, ide kod levih političara i viče: „Zaštitite me zakonom!“. I država sa zadovoljstvom odgovara: „Naravno, sada ćemo uvesti sto hiljada novih regulacija, ugušiti mali biznis proverama, ali ćemo te ‘zaštititi’“.
Dobija se zla ironija kada levo-liberalci (konkretno u ovom slučaju) rade u ciljevima libertarijanizma, etički „vaspitajući“ tržište novcem i smanjujući potrebu za državnim bičem. Konzervativci pak svojom debelom kožom i ljubavlju prema hijerarhijama („ja sam šef – ti si budala“) provociraju socijalni eksploziju, koja se gasi samo jačanjem državne regulacije.
Kupujući proizvode kompanija sa psihopatskim menadžmentom, konzervativci bukvalno investiraju u kreiranje novih zakona koji ograničavaju slobodu biznisa. Jer ako se društvo ne reguliše samo (kroz kulturu potrošnje), dolazi Levijatan i reguliše sve palicom. Tako da, kada sledeći put vidite „SJW bojkot“ nekog toksičnog brenda, ne žurite da prevrćete očima. Možda ti ljudi trenutno rade za nevidljivu ruku tržišta, dok konzervativci jednostavno piju svoju kafu, zatvarajući oči pred svime.
