Sindikati se obično povezuju sa sumornim kancelarijama, nametnutim članarinama i sumnjivim likovima koji pre šetaju hodnicima moćnika nego po pogonima i skladištima. A zapravo je ideja prvobitno bila sasvim drugačija! Pravi sindikati nisu klub činovnika, već udruženja slobodnih ljudi koji dobrovoljno štite jedni druge. Bez države, bez nasilja, bez „dužan si meni, inače ćemo te otpustiti“.
Mislite da je to utopija? Pa nije! Istorija poznaje mnoštvo slučajeva kada su upravo dobrovoljni sindikati, bez ikakvih državnih privilegija i prisile, ostvarili stvarne uspehe. Uzmimo, na primer, londonski štrajk lučkih radnika 1889. godine. Sto hiljada ljudi je mirno i spokojno obustavilo rad, zahtevajući povećanje plate. Vlasti, naravno, nisu pomagale: radnici su jednostavno marširali gradom sa trulom ribom na štapovima, naočigled pokazujući nadređenima kako žive. I, iznenađujuće, uspeli su u povećanju plate. Bez nasilja, bez lobiranja za zakone, jednostavno na osnovu solidarnosti i osećaja pravde.
Ili uzmimo američke berače grožđa u 1960-im, kojima je predvođao legendarni Sezar Čaves. Umesto da nešto pale ili razbijaju, ljudi su jednostavno organizovali bojkot grožđa širom Amerike. Zamislite: milioni Amerikanaca prestali su da kupuju grožđe u solidarnosti sa farmerima! Nakon nekoliko godina, vlasnici plantaža jednostavno nisu izdržali i zaključili su sa radnicima prve kolektivne ugovore u istoriji. Opet – bez državne pomoći i nasilja, na čistoj dobrovoljnoj uzajamnoj pomoći.
A koliko vredi poljska „Solidarnost“ u 1980-im? Radnici su samostalno srušili komunističku vlast, jednostavno se ujedinivši u gigantski nezavisni sindikat. Država ih je hapsila, zabranjivala, gurala tenkovima, a oni su pobedili – mirno, uporno i dobrovoljno.
Zašto onda sada sindikati često izgledaju tako sumorno? Odgovor je jednostavan: država voli da „pomaže“. A kada činovnici „pomažu“, obično svima postane gore, osim samim činovnicima. Državna monopola nad sindikatima lišava ih konkurencije i motivacije, obavezne članarine stvaraju „prisilne putnike“, a privilegije čine lidere sindikata običnim činovnicima, dalekim od radnika. Stacionarni bandit pruža privilegije određenim sindikatima, uključujući obavezne članarine od svih zaposlenih, monopolno predstavljanje svih radnika preduzeća (čak i onih koji ne žele da uđu u sindikat) i oslobađanje od odgovornosti za štetu nanetu tokom štrajkova. Kao rezultat, sindikati više liče na birokratske organe nego na nezavisna udruženja radnika. Paradoksalno, ali je činjenica: što više država pokušava da „zaštiti“ radnike, to radnici imaju manje realnih mogućnosti da se sami zaštite.
Uzgred, setite se nedavne istorije Amazona u SAD-u. Obični radnici u skladištima, kojima je dosta bilo rada u teškim uslovima, odlučili su da osnuju nezavisni sindikat. Kompanija Amazon – ogromna, uticajna, a pre svega ne želeći organizaciju sindikata, trošila je milione dolara kako bi sprečila njegovo osnivanje. Ali ljudi su se jednostavno sami organizovali i pobedili na glasanju. Tako su obični zaposleni bez resursa i veza uspeli da dokažu da snaga dobrovoljne solidarnosti radi i danas.
Rešenje je ovde jednostavno i libertariansko: vratiti sindikatima dobrovoljnost i slobodu konkurencije. Ako ljudima ne odgovara sindikat – moraju imati mogućnost da mirno izađu ili osnuju drugi. Ako sindikat loše štiti svoje članove – ljudi će jednostavno otići i izabrati onoga ko će to raditi bolje.
Istorija pokazuje da upravo dobrovoljna udruženja radnika, bez nametnutih državnih pravila, privilegija i birokratije, postižu najimpresivnije uspehe. Solidarnost i uzajamna pomoć ne trebaju državni „krov“ – one se uvek rađaju prirodnim putem tamo gde postoji sloboda. A dobrovoljnost i sloboda udruživanja nisu neki luksuz, već jedini realan način da se zaštite prava onih koji rade!
