Objašnjenje „da se mišljenje tjan ne bi mešalo sa zvaničnim stavom partije“ mi nije baš jasno. Tjan je tjan, partija je partija, ko je šta tu mešao? Možeš li da mi pojasniš, kao budali, u čemu je razlog?

John Griffith (odgovor plaćen u iznosu od 0.0025 BTC)

Već sam jednom odgovorila malo o svom razumevanju unutrašnje kuhinje LPR-a. Prema svom dizajnu, partija je organizacija koja se bavi organizovanjem političke borbe za mesta u organima vlasti. Oni koji dolaze u partiju isključivo zbog svojih libertarijanskih stavova osećaju se u njoj pomalo nelagodno, njima cela ta politička borba može čak delovati kao prilična glupost. To stvara potpuno nepotrebne trenja unutar partije.

Ipak, nijedna partija organizovana odozdo ne može dostići uspeh bez brojnih pristalica koji će u pozadini uplaćivati novac za njen rad. Pri čemu ne toliko kroz direktne donacije, koliko kroz kupovinu atributa ili karata za javna predavanja. Ali njihova glavna задача je da služe kao agenti za promociju libertarijanske ideologije u društvu.

Svi ti ljudi, udaljeni od političke borbe, ipak žele da znaju da predstavljaju snažnu i brojnu zajednicu. Partija, s druge strane, ne može i ne treba da organizuje zabavne programe za njih, to nije njen zadatak. Odavde prirodno proizilazi zahtev za pojavljivanje mnoštva različitih libertarijanskih asocijacija: strelačkih, kriptovalutnih, edukativnih – pa čak i običnih malih društava bez neke specijalizacije, koja, na primer, neizbežno nastaju među publikom nekog blogera.

Partija, pak, mora nekako da definiše da li je neko društvo deo partijske strukture ili je autonomno. A ako je autonomno, u kojoj meri partija može sebi da dozvoli da se sa njim povezuje. Jer upravo kroz takve asocijacije državi je veoma zgodno da razvodni libertarijansku agendu. Juče je neki Enteo razvaljivao izložbe, danas se naziva libertarijancem, sutra ljudi, čuvši za libertarijance, misle da su svi oni takvi odmocci kao Enteo.

Odavde proizlazi sva ta partijska budnost u vezi sa tim koliko određeni lider javnog mnjenja, koji sebe naziva libertarijancem, zaslužuje taj naziv, i ako je neko nešto rekao, na primer, o idejama jednog od istaknutih partijskih ideologa, da li to smatrati još uvek intelektualnom diskusijom ili već unutarpartijskim raskolom. Ne sudite ovim ljudima strogo, očuvanje jedinstvene koordinisane partijske pozicije po ključnim pitanjima je zaista važan zadatak za političku borbu.

Ali istovremeno, što bogatija i raznovrsnija bude libertarijanska zajednica, to će biti teže uslovnom Enteu da privuče pažnju na sebe. Decentralizacija spasava od preuzimanja kontrole otprilike isto kao što spasava blokčejn od izvršavanja prevarantskih transakcija. I u ovom slučaju više neće postojati velika potreba za jednim centralizovanim validatorom javno iznetih stavova, kao što je partija, i za njom će ostati samo čisto političko delovanje. A dokle god je to moguće, bolje je da stojim po strani, jer se moji stavovi u velikoj meri ne poklapaju sa partijskim programom, pa zašto naprezati dobre ljude i insistirati na zvaničnom statusu projekta? Konfederalni princip interakcije u našem slučaju je upravo ono što treba.