Da li treba aktivno da promovišemo radnje koje doprinose NPN-u (neorganizovanom narodnom protivljenju) u okviru važećeg zakona? Na primer, kupovina lovačkih pušaka ili gasnih pištolja, treninzi borilačkih veština (i kakvih?), formiranje dobrovoljnih družina za suprotstavljanje kriminalnom nasilju itd.? Da li to uopšte znači da svaki „idejni“ libertarijanac treba da ima bar neko oružje ili borilačke veštine?
Nastaviću o samoorganizovanim narodnim družinama. Ako je cilj njihovog delovanja hvatanje aktera neorganizovanog nasilja (huligani, bandit i sl.) i njihovo predavanje državi, da li se oni mogu smatrati uspešnim primerom prvog koraka ka NPN-u u okviru etatizma?
Moskovac
Ukratko, da, treba, i da, mogu. A sada detaljnije.
Ključni uslov održavanja anarhičkih društvenih poretaka je masovna spremnost da se lično ostvaruju svoja prava i nespremnost da se ona delegiraju bilo kome bez ozbiljne koristi. Stoga, naravno, veštine obezbeđivanja kako lične, tako i društvene bezbednosti kroz kooperaciju veoma snažno pomažu u izbacivanju iz glave ideje države kao nečeg vitalno neophodnog.
Sada ćemo proći kroz konkretne aktivnosti.
Borilačke veštine – ne razumem se u njih previše, ali glavna korist od njih je uklanjanje psihološke blokade pre nego što naneseš bol drugome, i straha od toga da će bol tebi biti nanet.
Nož. Najefikasniji alat za kuhinjske obračune, a sumnjivo efikasan na ulici u ravnopravnom okršaju. Suštinski je namenjen za iznenadni napad ili improvizovanu samoodbranu onim što padne pod ruku. Zbog toga posebno treniranje sa nožem verovatno nije previše aktuelno, ako se sama spremnost za udarac može razviti na bilo koji drugi način.
Bokar za gas. U uslovima zabrane kratkog naleva – prvo sredstvo ulične samoodbrane, radi čak i protiv nabudženog pripadnika specijalne policije, kao što smo videli 23. januara. Veštine upotrebe su jednostavne. Efekat se lako može proveriti čak i na sebi: posledice su trenutne, dugoročna šteta po zdravlje ne postoji.
Civilno vatreno oružje. Ne sme se koristiti protiv ljudi, ne sme se trenirati na ljudima, pa je jedino čemu je pogodno – razvijanje veština na metu, uz pretpostavku da te veštine mogu biti korisne u trenutku kada postane svejedno šta je „zabranjeno“. Dodatni minus posedovanja legalnog oružja je to što se oduzima zbog dve administrativne kazne, koje se mogu dobiti bukvalno zbog bilo čega, što znači da prisustvo oružja motiviše da sediš tiho i ne praviš probleme – a upravo ta veština je štetna za izgradnju ankap-a.
Družine. Odličan legalan način da se steknu veštine timskog borbenog delovanja, bez ozbiljnog rizika po zdravlje, bez pada prihoda, zarađujući stvaran autoritet kod komšija. Ako družinici hvataju stvarne agresore, a ne kršitelje javnog morala, onda u takve udruženja, naravno, vredi stupiti. Ponovo, ne u svakom slučaju ima smisla predati zadržane državi. Sudeći po pojedinačnim objavama, samoproglašena udruženja za očuvanje reda u onim dalekim krajevima, gde su policajce poslednji put viđali u prošlom veku, obično teže da rešavaju stvari na licu mesta, a iz te tradicije će se neizbežno razvijati i pravni normativi. Ankap je decentralizacija prava, tako da su družine upravo ono što je lekar prepisao.
Očigledna mana družina je odvratan miris zvaničnosti već od same fraze „dobrovoljna narodna družina“. Ovde bi, naravno, bilo dobro organizovati sve tako da se manje praktikuje dvomišljenje, ali to je teško garantovati.
