Ovim člankom bih želeo da sumiram ciklus ranije objavljenih beleški koje se tiču NAP-a – od diskusije o relevantnosti teme do različitih pristupa njegovoj širenju u društvu. Većina ideja je preuzeta od Bitarcha i temeljno prerađena. Linkovi ka ranijim materijalima koji razvijaju određene teze su bogato rasuti po tekstu, pa ih po želji možete osvežiti u sećanju.
Šta nam smeta status quo? Bez uklanjanja agresivnog nasilja iz života društva nemoguće je pojavljivanje bilo kakvog libertarijanskog modela društveno-političkog uređenja zemlje (čak i zdravog federalizma, a da ne govorimo o ankapu ili panarhiji). Takođe, navika rešavanja problema nasiljem stvara u društvu najjače negativne eksternalije — smanjuje kvalitet života i ekonomsko blagostanje, usporava naučno-tehnički napredak, čak i stvara rizik od nestanka celog čovečanstva.
Šta je princip neagresije (NAP)? Postoji mnogo tumačenja principa neagresije, ali ograničićemo se na najminimalističkiju varijantu. Smatraćemo da NAP zabranjuje samo direktno fizičko nasilje prema telu osobe i imovini koja je pod njenom neposrednom fizičkom kontrolom (na primer, kuća u kojoj osoba živi i telefon koji joj je u džepu). Primena nasilja u svrhu samoodbrane, prema takvom minimalnom tumačenju NAP-a, dozvoljena je samo u vidu kontra-nasilja protiv agresora u trenutku kada on napada i samo u najmanjoj meri koja je dovoljna da on prekine agresiju. Osveta, kažnjavanje i naplaćivanje odštete putem nasilja već bi predstavljalo izlazak iz okvira takvog NAP-a. Psihološki uticaj, zbog dvosmislenosti percepcije, takođe ne bi trebalo da se smatra nasiljem. Pridržavanje NAP-a u ovom obliku već obezbeđuje slobodu udruživanja, a dalje, u okviru dobrovoljnih udruženja, mogu se koristiti dodatna pravila koja se ne izvode iz minimalnog NAP-a, ali su korisna za udobnu interakciju članova udruženja. Kršenje samog NAP-a ili dodatnih pravila utvrđenih u okviru udruženja može se regulisati putem pomirbenih procedura ili jednostavno dovesti do odustajanja od daljnje saradnje, privremenog ili doživotnog.
Zašto baš takav minimalni NAP? On po definiciji odgovara predstavama o pravdi kod overwhelming većine ljudi, čak i ako nemaju nikakve složene koncepte prava svojine osim onih nasleđenih direktno od životinjskih predaka. Postoji poznato istraživanje biologa Konrada Lorenca, koji je opisao evolucioni mehanizam pojavljivanja urođene nasleđene morale unutarvrstne neagresije kod mnogih vrsta životinja, kao što su ježevi, brazilski ježevi, jehidne, otrovne zmije i insekti. U onim periodima ljudske istorije kada društvo nije imalo funkcionalne institucije za suprotstavljanje individualnom nasilju, prirodna selekcija je brzo dovodila do prihvatanja NAP-a otprilike u takvom minimalnom obliku. Takođe se može otkriti približno isto razumevanje NAP-a u međunarodnim odnosima, odnosno između država, naročito razvijenih, sposobnih da primene oružje odvraćanja.
Ko će se baviti održavanjem NAP-a u društvu? Volonteri. Pogledajte distribuciju hešrejt-a bitkoin mreže po rudarskim bazenima (mining pools). Bitkoin postoji već više od 10 godina, a globalnog dominantnog bazena i dalje nema. Ljudi ne troše svoje napore uzalud na prikupljanje statistike i upozoravanje rudar na rizike centralizacije. Dochodzi čak i do toga da sami rudarski bazeni, koji se približavaju opasnoj granici dominacije, pod pritiskom javnosti, ali bez prisile, prestaju sa prijemom novih rudara, dobrovoljno se odričući potencijalne dobiti. Svi ti ljudi odlično razumeju vrednost decentralizacije i to da je bolje potrošiti malo svojih napora ili odreći se dela dobiti, nego da ljudi pri „napadima od 51%“ izgube veru u pouzdanost bitkoina, zbog čega će novčići izgubiti vrednost, a gubici će biti mnogo veći. Isto će biti i sa održavanjem NAP-a. Obavezno će se naći volonteri za koje mogućnost života u društvu sa niskim nivoom nasilja i „uživanje u slobodama koje imamo“ nisu prazne reči, i koji su spremni da uložite trud za njihovo održavanje.
Ispod opisani načini borbe protiv agresivnog nasilja mogu primenjivati bilo ko i u bilo kojoj kombinaciji, u zavisnosti od preferencija i sposobnosti volontera. Njihova efikasnost, a samim tim i prikladnost primene u svakom konkretnom slučaju, varira. Sve opisane metode nisu u suprotnosti sa NAP-om i ne predviđaju primenu agresivnog nasilja čak ni protiv najodvratnijih manijaka. Lista nije konačna i ostavlja ljudima slobodu kreativnosti.
1. Moralni pritisak
Metoda podrazumeva izražavanje osude onih koji sami praktikuju agresivno nasilje, kao i svih onih koji to odobravaju. Ljudima je neprijatno kada ih smatraju zlodjacima, oni traže opravdanja za sebe, a zadatak moralnog pritiska je da ta opravdanja demaskira.
Tako je, važno je do prenositi ljudima misao da je država stacionarni bandit, a političke metode upravljanja su, suštinski, pljačka. Opravdavati takvo je ili manifestacija Stokholm sindroma ili dokaz saučesništva u pljački, a stoga takođe podleže osudi. Malo ko je sposoban da otvoreno prizna sebe kao silovca i pljačkaša, to je domen samo manjine ljudi koji u tome ne vide ništa loše, dok se za ostale sami koncepti nasilja i pljačke prvenstveno asociraju na nešto amoralno. Neka čovek prvo bar pod društvenim pritiskom počne da izjavljuje da osuđuje državno nasilje, a zatim se navikne na takvu retoriku i sam u nju poveruje.
Što je državnik otuđeniji, to su oštrije metode kritike dozvoljene prema njemu. Može se porediti sa pedofilima (poređenje ispada u korist pedofila) i totalitarnim diktatorima, za koje je cena ljudskog života nula. Odgovarala bi takođe i svoju efikasnost dokazala strategija zapadnih boraca protiv homofobije i rasizma kroz ostracizam takvih ličnosti. Sve ove metode se mogu pojačavati putem masovnog širenja preko specijalizovanih onlajn servisa.
Potencijalno je moguća i tako snažna strategija kao korišćenje već postojećeg levog aktivizma za promovisanje NAP. Alarmistički protest, čije je lice postala Greta Tunberg, postigao je uspeh zahvaljujući tome što se u establišmentu našlo mnogo korisnika أجenda koju je Greta prenosila. Sada, kada mnoge zemlje drmaju protesti protiv policijskog agresivnog nasilja, ideja da se „jahate“ na tu temu i počne da se prenosi opšte odbacivanje agresivnog nasilja izgleda sasvim realno. Iste one korporacije koje sponzorišu ovaj protest, uklopiće se i u novi prošireni diskurs. Publika voli apokaliptične prognoze, a one kod nas postoje.
2. Transparentnost
Psihološka istraživanja pokazuju: ljudi, ako smatraju da im je ličnost skrivena, mnogo lakše nanose patnju i bol drugima. Svaka situacija u kojoj se ljudi osećaju anonimno, kada niko ne zna ko su ili ne želi to da zna, smanjuje osećaj lične odgovornosti i time stvara mogućnost za zločine. Nasilni efekat anonimizacije može biti pojačan efektom uzlazne spirale emocionalnog uzbuđenja, koje izaziva osećaj moći. Milgramov eksperiment je takođe pokazao da lični kontakt licem u lice povećava verovatnoću da ljudi neće izvršavati nehumana naređenja vlasti da nanose patnju i bol. Anonimnost podstiče vršenje nasilja.
Shodno tome, pretnja objavljivanjem neprijatnih činjenica uvek deluje kao faktor koji sprečava nasilje. Da ljudi ne bi pristajali ovom metodu odbrane, pristalice agresivnog nasilja obično koriste stid. Uteče vam u glavu da je iznošenje prljavog veša iz kuće — sramotno. Da je žaljenje ili prijavljivanje — loše. Da će biti progonjena ne nasilnik, već žrtva nasilja, jer je sama kriva. To je ozbiljna prepreka koju je moguće prevazići upravo kroz gore opisani moralni pritisak. Nikada ne osuđujte žrtvu, čak i ako vam se čini da je mogla biti manje nepromišljena, skromnija ili da je trebalo da se pridržava ne njenih sopstvenih kulturnih normi, već onih koje vama lično odgovaraju.
Tehnički, danas nije tako teško otkriti sve podatke o osobi znajući njen izgled, glas ili još neke tragove. Big data je moćan alat koji ume da radi i u interesu civilnog društva. Servisi za deanonimizaciju, skriveni audio i video snimci, trekeri i slično aktivno se razvijaju. Ako znate perspektivne timove koji rade na tome — podržite ih. Ako znate gotove korisne proizvode koji pomažu ljudima da otkriju identitete kriminalaca — pričajte o njima.
3. Izravnavanje balansa potencijala nasilja
Što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja u društvu, to je manje mogućnosti za potencijalnog agresora da izvrši nasilje u sopstvenu korist. Pri potpuno ujednačenom rasporedu potencijala nasilja, napadač uvek dobija potpuno istu štetu kao i meta napada. Ako je, pored toga, potencijal nasilja ne samo ujednačen, već i veoma veliki, čak i udruživanje deset ljudi radi napada na jednog može delovati kao loša ideja: svakom napadaču će biti više nego dovoljno i jedne desetine štete koju je부터 žrtva pretrpela.
Na taj način, u društvu će biti manje agresivnog nasilja što je ujednačenije raspoređen potencijal nasilja, što je veći potencijal nasilja kod pojedinca i što će on sa većom spremnošću primenjivati silu radi svoje odbrane, odnosno praktikovati doktrinu odvraćanja.
U suštini, prisustvo dovoljno velikog potencijala nasilja kod svakog pojedinca čini tačan paritet snaga suvišnim: dovoljno je imati neophodni minimum za nanošenje napadaču neprihvatljive štete. Klasičan primer takvog neophodnog minimuma postalo je vatreno oružje: obični rebrasti kratkoslovni revolver. Uz minimalnu veštinu i odlučnost, on omogućava odbranu od male grupe agresora ili držanje na distanci slabo motivisane gomile u kojoj niko ne želi da bude prva žrtva. Uostalom, pištolj je samo primer praktičnog modernog tehnološkog rešenja problema izravnavanja ravnoteže potencijala nasilja. Kao što pokazuje primer tehnološki zaostalog plemena Senoi, za odvraćanje agresije sasvim su dovoljne čak i duvaljke sa otrovnim strelama, pod uslovom da se garantovano koriste u slučaju agresije usmerene ka njima.
Može se prigovoriti da individualna samoodbrana loše funkcioniše protiv države, ali tu tvrdnju opovrgava praksa. Poznati autor naučnofantastičnih romana Aleksandar Rozov je u svom blogu dobro izneo svoje mišljenje povodom toga:
«Sasvim drugačija stvar je u Švedskoj (uz uporedivo i veoma visoko stanje ekonomske blagostanja). Tamo je čovek, u suštini, takođe bez prava pred državom. Ali to bez prava se odražava skoro isključivo na ZAKONITO POŠTIVUJUĆU osobu – nju je lakše pronaći i kazniti za bilo šta. A naoružani bandit, iako je takođe bez prava, teže se kažnjava (jer ga prvo treba pronaći, a nakon toga i zadržati – pri čemu može pružiti oružani otpor). Zato švedska policija radije lovi zakonito poštujuće građane.»
Naravno, država može potrošiti nesrazmerno mnogo resursa na borbu protiv konkretne pojedinca, svesno premašujući bilo kakve njegove troškove odbrane. Pojedinac tome može suprotstaviti dve taktike.
Prvo, cena efektivnog direktnog napada države na privatno lice obično se ispostavlja kao nekoliko desetina puta viša od cene koju je on potrošio na suprotstavljanje tom napadu, drugim rečima, u trci u naoružanju, osoba koja se brani ima prednost. Čvrsto odlučivši da proda svoj život skuplje, on je u stanju da prouzrokuje mnogo nevolja i nakon smrti.
Drugo, transparentnost i moralni pritisak obezbeđuju veoma nepovoljnu pozadinu za širokoskalnu državnu nasilnost, dok na odbranu žrtve može izaći veliki broj ljudi koji će iz nekog razloga odlučiti da se to njih takođe tiče. Uprkos tome što vatrena nadmoć u takvim situacijama i dalje ostaje na strani države, masovni građanski neposlušnost često je dovoljna da država ućutka konflikt.
4. Nenasilno vaspitanje dece
Najhumanije i najsuptilnije što čovek može učiniti u borbi protiv agresivnog nasilja u svetu jeste da prenosi vrednosti nenasilja deci. Naravno, to podrazumeva neophodnost delovanja ličnim primerom, odnosno pre svega da sam ne primenjuje nasilje na decu, tako da zadatak može biti težak. Ipak, trud se isplati, jer je to u perspektivi najjače sredstvo uticaja na svet. Čovek koji je odrastao u razumevanju da može verovati ljudima i da od njih ne traži podvalu, da su ljudi dobronamerni i skloni dogovoru, nosiće te vrednosti u odrasle godine, a na priče o realnostima početka 21. veka reagovaće onako kako mi reagujemo na priče o javnim pogubljenjima: sa nerazumevanjem i gađenjem.
Čak i ako država ne bude odbačena od strane čovečanstva zbog svoje neefikasnosti, ona će, budući da je predvođena ljudima koji su od detinjstva upili nenasilne prakse, postati humanitna i neuvlažljiva u svojim metodama, ne podsećajući ni približno na bandu razbojnika iz koje je nekada izrasla.
Naravno, ugradujući detetu vrednosti neagresije, važno je ugraditi i spremnost da joj se suprotstavi: počevši od načina da se konflikt ugasi u korenu putem konstruktivnih pregovora, pa sve do korišćenja sredstava za samoodbranu, o čemu se detaljno govori u prethodnoj tački.
Iz ideje neagresije direktno proizilazi ideja pravne jednakosti, tako da će i ugradivanju ove ideje takođe biti potrebno obratiti mnogo pažnje. To se pre svega manifestuje u sitnicama. Na primer, društvo u kojem se odrasli obraćaju deci sa „ti“, zahtevajući da im se obraćaju sa „vi“, već ugrađuje ideju nejednakosti. S druge strane, postoje i situacije prirodne nejednakosti mogućnosti usled različitog uzrasta i iskustva, i obično je odraslima prikladnije da ne učestvuju u mnogim dečijim igrama podjednako sa decom, kako bi sačuvali njihovo dostojanstvo.
Dobra ilustracija ove teze je pristup adolescentnom seksu. U knjizi Karla Sagana „Nauka u potrazi za Bogom“ opisani su rezultati statističkog istraživanja sociologa Džejmsa Preskota, koji je uporedio običaje stotina kultura u ljudskoj istoriji.
„…suštinske razlike se odnose na to da li je u toj kulturi prihvaćeno grljenje dece i da li su za mlade dozvoljene prebračne seksualne odnose. Upravo ove parametre on smatra ključnim i dolazi do zaključka da sve kulture u kojima se deca grle, a mladim je dozvoljeno stupanje u seksualne odnose, na kraju prolaze bez izraženog društvenog hijerarhijskog poretka i svi su srećni. Dok one kulture u kojima određene društvene zabrane sprečavaju grljenje dece, a na adolescentni prebračni seks je postavljeno najstrože tabu, razvijaju snažnu hijerarhiju dominacije i zapadaju u nasilju i mržnji.“
Pri tome, kako se navodi u istraživanju, učestalost seksa između odraslih i adolescenata ponovo se ispostavlja kao povod za razvoj odnosa dominacije.
Naravno, ako praktikujete nenasilno vaspitanje dece, moraćete se suočiti i sa tuđim nasiljem prema njima. Moraćete biti spremni da se suprotstavite tome, čak i ako su u pitanju tuđa deca, inače ćete detetu samo usaditi misao da je najvažnije lično blagostanje, a da je na sve ostalo bolje zatvoriti oči, bićeš življi. Ovde, u zavisnosti od situacije, mogu biti korisna i sredstva zaštite, i objavljivanje činjenica o nasilju, i stvaranje moralnog pritiska.
5. Sloboda asocijacije
Savremenom čoveku se previše često dešava da bude deo tih ili onih nevoljnih asocijacija. To može biti obavezno školovanje, vojna služba, zatvorski boravak, dom za decu, određeni porodično-klanovski odnosi u arhaičnim društvima, pa čak i sam institut državljanstva.
Upravo tamo gde izlaz iz zajednice nije moguć ili je praćen velikim troškovima, pojavljuje se fenomen kao što je maltretiranje, uključujući i primenu fizičkog nasilja. Nevoljna asocijacija sa bilo kim razvija u čoveku sposobnost trpljenja, delovanja iz senke, skrivanja svojih interesa i motivacija, i naglo smanjuje empatiju — ukratko, čini ga prilično neprijatnim tipom. Trošeći snagu na intrige i preživljavanje u društvu, čovek gubi priliku za razvoj i samorealizaciju.
Šta se može preduzeti za razvoj slobode asocijacije u društvu?
Za početak, naravno, važno je priznati sam problem, javno se izjasniti o njegovom postojanju, nazivajući stvari pravim imenom: zatvor zatvorom, ropstvo ropstvom, zavisnost zavisnošću.
U mnogim slučajevima izlaz iz nevoljne asocijacije zapravo nije zatvoren, i mnogi ljudi su u njima samo zbog tradicije. Kada se otkrije izlaz, vredi ga iskoristiti i naučiti se uživanju u životu u uslovima slobode, rušeći svojim primerom mitove o nesrećama koje vreba onoga ko je napustio udobni kavez. Tako će oni koji napuste školu radi samopouzdanja izazivati zavist, a ne sažaljenje, ako se ne samo oslobode pritiska obrazovnog sistema, već i postignu životni uspeh radi kojeg je, pretpostavlja se, ceo obrazovni sistem i izgrađen.
Isto tako, ima smisla odmah pobeći u inostranstvo pri pretnji krivičnim gonjenjem — ili čak jednostavno u situaciji kada politički režim u zemlji postane posebno neprijatan, i može se izabrati nešto manje odvratno.
Važno je promovisati i javno odobravati odlazak iz toksičnih, zlostavljačkih ličnih odnosa — poželjno je takođe pružati podršku žrtvama takvih odnosa nakon toga, kako bi uspele da pronađu drugu oslagu u životu i ne upadnu ponovo u nešto slično.
Konačno, nije dovoljno samo znati kako izaći iz nevoljnih asocijacija, važno je učiti kako ulaziti u dobrovoljne, izvlačeći iz toga zadovoljstvo, korist i sigurnost. To može biti bilo koje udruženje po interesima na društvenim mrežama, članstvo u društvenim organizacijama, stvaranje mreže poznatih pružalaca usluga. Može se, konačno, jednostavno postati redovni gost u barovima, klubovima, dečjim ili sportskim igralištima. Čak i takve elementarne navike kao što su pozdravljanje komšija u zgradi i razgovori sa taksistima ili frizerima — to je već važan korak ka izgradnji građanskog društva. Kada ljudi izazivaju simpatiju i interes kod jedni drugih, to doprinosi širenju vrednosti neagresije.
6. Rad sa nasleđem i hemijom
Biolog Konrad Lorenc je predložio model, koji opisuje pojavu urođene morale neagresije prema predstavnicima sopstvene vrste kod mnogih vrsta životinja (koje poseduju urođeno oružje — ježevi, ježinastci, ekidne, otrovne zmije i insekti). Što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih konflikata iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka unutarvrstnoj agresiji. Kod snažne životinje postoji snažna moral neagresije, kod slabe — slaba. Čovek je po svojoj prirodnoj istoriji veoma slabo naoružana životinja. Zbog toga čovek izvorno ima slabe instinktivne zabrane, slaba je njegova prirodna moral. Urođene zabrane kod čoveka odgovaraju ovom stanju stvari. Ali razum je čoveku obezbedio sposobnost da značajno unapredi svoje alate za ubistvo ljudi u zanemarljivo kratkom vremenu prema evolucionarskim merama, zbog čega se urođena moral neagresije prema drugim ljudima kod čoveka u toku prirodne selekcije nije ni stigla pojaviti.
Utvrđeno je, da sklonost ka povećanoj i patološkoj agresiji može biti kako nasledna, tako i stečena (usled oštećenja mozga i hormonskih poremećaja). Jednog gena ili čak tačnog spiska gena koji odgovaraju za sklonost ka intraverzionalnoj agresiji danas nije pronađen, tako da je to perspektivan pravac primene snaga, ako se specijalizujete u odgovarajućim biološkim disciplinama.
Može se ponuditi nekoliko pristupa za isušivanje nasledne sklonosti ka intraverzionalnoj agresiji iz ljudskog društva, koji se razlikuju kako po lakoći primene, tako i po brzini postizanja rezultata.
6.1 Forsiranje prirodne selekcije
Kada je u društvu dostupna i poželjna naoružana samoodbrana, agresori brzo izlaze iz populacije. Na taj način, implementacija metoda izloženih u odeljku 3 može obezbediti dugoročno smanjenje agresivnosti u društvu, iako prirodni poremećaji i mutacije ipak neće omogućiti da se intraverzionalna agresija eliminiše potpuno, jednom za svagda, stoga će se morati konstantno održavati ujednačen BPN, kako bi se patološki agresori koji su slučajno pojavili kao rezultat mutacije isušivali iz populacije.
6.2 Polna selekcija
Kao što je rekao istoričar Martin van Kreveld,
„pravi razlog postojanja ratova je u tome što su muškarci oduvek voleli da ratuju, a žene su oduvek volele ratnike“.
Kako žene sve češće biraju brižne partnere umesto agresivnih, nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo — nakon čega agresivne jedinke idu da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
Pored ovih metoda, pogodnih za primenu već sada, u perspektivi razvoj nauke može omogućiti direktnije načine delovanja.
6.3 Selekcija embriona
Od ploda se uzima DNK uzorak, koji se analizira na patološka nasledna oboljenja, uključujući i sklonost ka agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se ovakav pristup već primenjuje. Ubeđivanje majke da se ne bavi problemima koji joj nisu potrebni, već da jednostavno kasnije pokuša ponovo sa začećem, rešiva je задача, ukoliko u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
6.4 Genetska modifikacija kod odraslih
Kreira se virus koji se ubacuje u ljudski DNK i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetske modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali još uvek treba detaljno istražiti koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija, tako da tehnologija još uvek treba da se usavrši.
6.5 Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi
Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne u već formirani organizam.
6.6 Podržavajuća medikamentozna terapija
Pošto je sklonost ka agresivnom nasilju regulisana hormonskim stanjem, nije uvek neophodno upadati u genom ako se može regulisati samo hormonsko stanje. Trenutno se to radi lekovima, ali u budućnosti bi se za to mogli koristiti, na primer, implantirani hormonski regulatori.
Neke od opisanih metoda mogu praktikovati svi, dok neke zahtevaju kvalifikaciju. U svakom slučaju, ako govorimo o metodama 6.4 ili 6.6, ne može se govoriti o prisili. Čak i ako je neko izvršio agresivno nasilje pod uticajem patoloških sklonosti, njemu treba ostaviti izbor: oslobađanje od patologije ili snositi punu odgovornost za učinjeno delo. U poslednjem slučaju, to opet ne bi trebalo da bude povezano sa nasilnim kaznama — već samo sa kompenzacijom štete i ograničenjem mogućnosti komunikacije.
Zaključci
Održavanje niskog nivoa unutrašnje agresije u ljudskom društvu je složen i multifaktorski zadatak. Ovde ne postoji jedno univerzalno rešenje, ali postoji prostor za inicijativu u različitim pravcima, od kojih su neki navedeni iznad. Važno je osvestiti postojanje samog problema, ne ućutkati ga i slobodno ga diskutovati, kao da je reč o problemu kardiovaskularnih bolesti. Jedan od manifestacija snažne unutarvrstne agresije kod čoveka postao je institut kao što je država, sa njenom sklonošću da donosi nebrojene žrtve na oltar sopstvenog veličanstva, ili jednostavno da ljudima truje život u mirno vreme. Kako čovečanstvo bude shvatalo sklonost ka nasilju kao problem, ovaj toksični institut će otići u prošlost — ili potpuno, ili će se transformisati u bezopasan skup dobrovoljnih usluga. Kako ideje o neophodnosti prelaska na nenasilne interakcije budu prodirale, one će nalaziti sve veću podršku kako kroz finansije, tako i kroz volontere, ali za sada na malobrojnim adeptima ideje leži velika odgovornost za njeno ukorenjivanje u društvu.
Dati nam je povoljno, ali potpuno nepoznato okruženje, kao i rota androida – univerzalnih interfejsa za transformaciju tog okruženja. Uslovi rada androida isključuju njegovo pretvaranje u privatnu svojinu. Zato gledajte – Ankap-tjan postaje komunistkinja!
Osobine androidovodstva
A. Sinergija. Nelinearni rast produktivnosti usled povećanja broja androida uključenih u zadatak; veliki je pozitivan efekat razmere. Zato je stalna privatizacija androida pojedinačno radi služenja porodicama ili pojedincima – neisplativa.
B. Neprilagođenost igrama sa nultom sumom. Svaki pokušaj da se grupno oduzme android za zadatke koji ne donose korist drugima, sa neverovatnom lakoćom se suzbija. I insistirati na tome da android izvršava isključivo individualno nalog – neverovatno je teško. Zato je najisplativija evoluciono stabilna strategija – primena androida prvenstveno na dobrobit što većih kolektiva.
C. Neizvesnost budućnosti. Prema uslovima zadatka, rok završetka eksperimenta je nepoznat. Takođe je nepoznato koliko će proizvodnja novih androida biti složena. Zato treba polaziti od pesimističnog pretpostavke da će rast ljudske populacije prilično dugo odvijati se brže nego rast populacije androida.
Sada ću formulisati strategiju.
Naš cilj je maksimalno prosperitet zajednice u maksimalno dugoročnoj perspektivi.
Sve dok se ne uspe obezbediti porast populacije androida brži od povećanja broja ljudi, treba smanjivati zavisnost od androida putem razvoja proizvodnih lanaca koji ne uključuju androide.
Prioritet imaju zadaci koji donose neposrednu korist maksimalnom broju članova zajednice. To jest, umesto zadataka tipa „donesi mi čaj“, prednost se daje zadacima tipa „izračunaj funkciju troška vremena za sadnju čajnog plantaža za celu ljudsku zajednicu na osnovu broja androida uključenih u izvršenje zadatka; sada vas troje idite i sadite“.
Pošto su androidi de facto robovi koji su u javnoj upotrebi, kao mehanizam samoupravljanja treba prilagoditi društveni poredak koji podrazumeva masovnu upotrebu javnih robova. Na primer, Lakedemon, poznatiji kao Sparta. To jest, odluke o planovima korišćenja androida za društvene zadatke priprema „geruzija“ – to ne moraju nužno biti biološki starci, već određeni izabrani organ eksperata u sličnim optimizacionim zadacima. A odluke odobrava „apelaja“, odnosno skupština svih građana.
Očigledno rešenje za početnu fazu uređenja: 5.1. Svaka porodica dobija androida za zadatke uređenja porodice tokom dnevnog vremena i ima pravo da koristi sinergijske efekte, kooperišući sa komšijama. 5.2. Mali višak androida (na početku ih ima malo više nego što ima porodica) odmah se prenosi za društvene zadatke prema šemi „geruzija predlaže plan, apelaja odobrava“. 5.3. Tokom noćnih sati, svi porodični androidi moraju biti upućeni na javne radove sa nalogom da se vrate do ujutru.
Kako zajednica raste i postaje složenija, početni mehanizam će neizbežno biti revidiran. Pitanja revizije treba pokretati nakon promene broja porodica, završetka faze primarnog uređenja (kada svi već imaju kuću, baštu i sportski teren, a androidi se postepeno počinju angažovati za zadatke tipa „poškrabaj mi petu“), u trenutku predviđenog naglog promene opterećenja fonda androida (početak ili kraj velikih projekata), u trenutku promene broja androida (počeli su da izlaze iz upotrebe ili su, naprotiv, pokrenute linije za njihovu proizvodnju).
Pojava grupe koja ima radikalno drugačije stavove od većine o upravljanju androidima, treba da dovodi do predloga da se odseli dalje, odnoseći sa sobom androida proporcionalno broju članova grupe. U suprotnom, šteta od sukoba u upravljanju paralisaće planove i većine i manjine.
Na ovom kanalu je već bilo nekoliko Bitarchovih članaka o „apsolutnom NAP-u“, pod kojim on podrazumeva zabranu ne samo agresivnog nasilja, već i odložene odmazde ili izvršenja presuda.
Ukratko, ideja je sledeća. Tehnički progres povećava dostupnu ljudima razmer nasilja i smanjuje relativnu cenu nasilnog delovanja. Svaki student biologije sutra će moći da pokrene pandemiju poput ove sadašnje, zato nam je potrebno društvo u kojem ljudi imaju što manje razloga da prete takvim stvarima i što više moralnih ograničenja koja ih primoravaju da o tome čak i ne razmišljaju. Kao jednu od opcija delovanja, Bitarch razmišlja o nasilničkoj državi. Kako bi hipotetičkoj Greta Tunberg pružio argumente, objavio je članak o eksternalijama nasilja, u kojem nabraja na koji način nasilje šteti društvu. Ukratko ću proći kroz teze tog članka i još nekoliko na slične teme.
1. Pozivajući se na Konrada Lorenca, govori se o tome da čovek nema prirodnu moralnost neagresije prema pripadnicima sopstvene vrste koja je zapisana u genima, jer je prirodna naoružanost čoveka mala. Odavde jedna od alternativa nasilnim kaznama za nasilne zločine može biti dobrovoljna genetička korekcija ponašanja, ako se ona uspe razviti.
Čovek skoro uopšte nema genetski uslovljene obrasce ponašanja, postoje samo određene sklonosti, a sva konkretnost se zadaje putem društvenih mehanizama. Dakle, pozivanje na biološku evoluciju više služi za ilustraciju, nego kao bukvalno uputstvo za delovanje. Društvena evolucija takođe postoji, pa je bolje orijentisati se na primere odande.
2. Navode se primeri kako je čovečanstvo uvodilo zabranu određenih aktivnosti i uspešno ih sprovodilo (upotreba etiliranog benzina, DDT-a, freona). Ukazuje se na to da na isti način čovečanstvo uspešno sprovodi i ograničenja na moralno neprihvatljive radnje (na primer, zlostavljanje životinja, dece i zatvorenika). Dakle, kampanja političkog pritiska će pomoći i u uspostavljanju apsolutnog NAP-a.
Država je uvek rado nešto zabranila, obrazloženje nije toliko važno. Tako su argumenti protiv zabrane freona, koji navodno troše ozon u stratosferi, i DDT-a, koji navodno može izazvati rak, uglavnom sveli na takozvani naučni konsenzus. Isto važi i za argumente za zabranu emisije ugljen-dioksida, koji navodno krivi globalno zagrevanje, koje navodno nosi pretnju čovečanstvu.
Dakle, za politički pritisak na globalnom nivou nisu potrebni čak ni ozbiljni argumenti, potrebno je samo zauzeti mesto u dnevnom redu. Da bi se to postiglo, moralo bi se pomeriti climatechange, ali pre toga treba poraziti njegove mlađe brate poput Rotšilda, čipovanja i GMO. Zadatak je rešiv, ali metode takvih kampanja zahtevaju više vikanja nego razmišljanja, a to je meni lično teško, iako vičem na svojoj avatarici.
3. Navode se argumenti o dugoročnim negativnim posledicama visoke tolerancije društva na nasilje. Bar minimum, sveprisutno nasilje postaje faktor kočenja ekonomije – preveliki udeo resursa odlazi na obezbeđivanje sigurnosti, uključujući sigurnost transakcija. I obrnuto, prikazuju se dugoročne pozitivne posledice niske tolerancije na nasilje. Na primer, u svežoj belešci pominje se istraživanje o tome kako kultura zagrljaja i slobode adolescentnog seksa dovodi do smanjenja hijerarhijske strukture u društvu.
Evo, argumenti su druga stvar, tu ima o čemu diskutovati.
Rezimiram. Onome ko želi da osigura uspeh idejama nenasilja, moraće da prođe između Haribde moralne histerije i Skile ograničenog uticaja naučne diskusije. Savetovala bih Bitarchu da drži bliže Skili, kao što nam je Homer zapovedio, ali neka svako ko plovi vodama javnog diskursa sam bira svoj put.
Onaj levičarski vrtlog je opasniji
P.S. Mi se, naravno, nismo složili sa Bitarchom u stavovima o sadržaju članka. Neke teze sam preuredila, ali ne sve. Tako da nas, najverovatnije, čeka nastavak diskusije.
Voditelj kanala Desni argument je tražio da se kritikuje 12 tačaka objavljenih na njegovom kanalu: Deo 1. Deo 2.
Tačka br. 1: Ideji je dovoljno 10% uverenih pristalica da konvertuje preostalih 90% društva na svoju stranu.
Prema Talebu, biće dovoljno i 4%; postoje istraživanja da je potrebno i manje od toga. Ako postoji aktivna radikalna manjina, njene ideje počinju da se uzimaju u obzir. Ali u društvu može ispasti da postoje dve takve radikalne manjine. To može dovesti do građanskog rata. Da li je to razlog da se odreknete svoje ideje? Ne, ali vredi uzeti to u obzir.
Tačka br. 2: Ideologija mora da se preklapa sa mejnstrimom.
Predlaže se da se ka spolja emituju jednostavni i jasni slogani, ostavljajući komplikovane studije za unutrašnji krug, inače će agitaciju lako pobediti glupi memovi o sudovima pod ankapom.
Tačka br. 3: Ako pokret sadrži više intelektualaca, ideologija i kultura unutar pokreta će biti razvijeniji i privlačniji.
Ovo je antiteza tački 2. Bez intelektualaca, pokret za transformaciju sveta degeneriše u skup burne školske omladine koja odbacuje i najmanje adekvatne ljude. Agitator na složeno pitanje mora odgovoriti na odgovarajućem nivou, ili priznati da je bolje obratiti se nekom drugom.
Tačka br. 4: Rasprave o aksiomama i kamenovima temeljnim teorije između libertarijanaca i levih/etatista su gubljenje vremena.
Osim ako to nije javni spor radi osvajanja simpatija publike ili vežba debata za usavršavanje retoričkih veština.
Tačka br. 5: Unutrašnji neprijatelji su hiljadu puta opasniji od spoljašnjih.
Kada organizacija počne da se bori protiv unutrašnjih neprijatelja, to znači da su spoljašnji pobedili bez borbe. Uopšte, ne treba mešati konkurenciju ideja sa spletkama neprijatelja.
Tačka br. 6: Pazite na svoj spoljašnji izgled.
Ne treba upadati u suprotnu krajnost, inače ćete ispasti kao Putinova linija guvernera-tehnokrata.
Tačka br. 7: Držite se dalje od previše starih ljudi.
Najmasovnija publika su četrdesetogodišnje žene, bez njihovog odobrenja se ne može daleko stići. Dakle, potrebni su vam zreli ljudi koji imaju priču o uspehu, i upravo oni treba da budu na vitrini, dok je zadatak mladih – aktivna akcija.
Tačka br. 8: Držite se dalje od ruskih društvenih mreža, ali aktivno koristite strane.
Svaka društvena mreža ima svoje skrivene opasnosti. Fejsbuk sa Jutjubom – cenzura. VK – hapšenja. Važno je razumeti gde se nalazi ciljna publika, kako sa njom razgovarati i koje mere predostrožnosti poštovati.
Tačka br. 9: Ubeđujte ljude drugih političkih stavova i neiskusne početnike u doslednost i održivost libertarijanizma.
Nema potrebe za preteranim trudom u pokušaju da se protivnici obavezno okrenu vašem učenju. Važnije je svojim primerom graditi reputaciju libertarijanaca kao ljudi koji su spremni na dogovor i dosledni, sa kojima se može sarađivati o konkretnim pitanjima. A tada će ideološka pomeranje ka vama postati neizbežno.
Tačka br. 10: Nemamo dobre medijske resurse, a oni koji postoje su užasni sa aspekta efikasnog promicanja ideja u mase (ovo se odnosi i na ovaj kanal).
Nije jasno šta ova tačka radi u listi, ona ne formira pozitivnu tvrdnju.
Tačka br. 11: Pratite napredak.
U razumevanju autora, reč je o napretku u metrikama: broj pretplatnika, pregleda, lajkova i tako dalje. Predložila bih da se ova tačka razume na opštiji način.
Tačka br. 12: Nemamo mnogo vremena za realizaciju naših ambicija.
Ovo je demonstracija visokog vremenskog preferenciranja autora. Običan mladi aktivista brzo izgori ako ne postigne značajne uspehe, nakon čega prelazi na ono što donosi uspeh – to su obično poslovna karijera i porodični život. Ali društvene promene su duži proces od evolucije prioriteta konkretnog aktiviste. Pokret koji to ne uzima u obzir može pobediti samo slučajno.
Nedavno sam objavila post Principi agorizma, u koji sam unela komentar Aleksandra Tatarkova, koji je ostavio na moju objavu sa poslovnom idejom za agoriste u oblasti ugostiteljstva. Sada je Aleksandar objavio video na YouTube-u, gde je značajno proširio svoj tekst, dodavši istorijski uvod, različite motivacione umetke, a same principe agorizma je predstavio u detaljnijem obliku.
Pretpostavlja se da će on nastaviti sa razvijanjem teme, tako da se pretplatite na kanal, moći ćete da saznate mnogo zanimljivih stvari. Autor je i dalje previše rečit, pa ga slušam na brzini 1.5x.
Popularizacija slobode
Vitalij Tizunj, čije sam esej Teorija slobodnog društvaponudila vašoj pažnji početkom marta, počeo je sa nastavkom i već je objavio prvo poglavlje, Popularizacija slobode. U njemu on zastupa ideju da su argumenti u korist panarhije ubedljiviji za šire mase, jer ne nude odricanje od bilo čega, već naprotiv, svode se na to da svaki muškarac dobije svoju ženu, a žena muškarca, što je i obećavao poznati ruski panarhista Vladimir Žirinovski, uz samo tu razliku što će ova obećanja biti istinita. Za sada mi je teško da sudim o nameri celog dela, ali je stil u celini dobar, tako da ću pratiti proces, iako ne garantujem da ću ga detaljno izveštavati. Vitalij objavljuje najave na svom Telegram kanalu, možete se pretplatiti i sami pratiti.
Prenosivo libertarijanstvo
Bitark je objavio članak Zarazno libertarijanstvo, u kojem žali zbog linearnih stopa rasta publike kod apsolutne većine libertarijanskih resursa. Poredeći libertarijanstvo sa infekcijom, Bitark primećuje da se zaraza dešava samo preko nekoliko passionarija, a dalje u lancu se zaraznost prenosi veoma slabo. Zatim nam daje kao primer Gretu Thunberg, koja je uspela da svoj diskurs učini istinski zaraznim, što ilustruje slika rasta broja njenih pratilaca na Twitteru, koja je pre koronavirusa pokazivala eksponencijalni rast, a nakon toga je Thunberg-epidemija ipak stigla do plate, jer je čovečanstvo ušlo u karantin.
Zaista, moji uspesi izgledaju znatno skromnije, i trend je bliži linearnom (veliki skok je reklama kod Pozarskog):
Zato odmah prosledite ovaj post deset prijateljima i neka svako zaprati moj kanal, samo tako će ideje libertarijanstva dobiti neophodnu kontagioznost. Ne želite? How dare you!
Ako ozbiljno razgovaramo, Bitark u nastavku članka predlaže set kriterijuma koje dovoljno zarazna ideja mora da zadovolji, a na kraju, kao primer takve ideje, nudi svoj slogan sloboda NAP ili smrt! Čini mi se da bi danas mnogo svežija i aktuelnija izgledala premisa država ne spasava od pandemije, već civilno društvo spasava. Dosta je države, nek je civilno društvo! Naravno, ne mislim na svetski GrOb, on spasava samo od dosade.
Uslovi stabilnosti anarhije
Na kanalu Anarhija+ izašla je analiza nekoliko pristupa istraživanju uslova stabilnosti anarhije. Pominje se objavljeni od strane mene početkom februara prevod rada Hirschleifera Anarhija i njen raspad, ali se daju linkovi i na neke druge radove. Radi lakšeg snalaženja, sve materijale je autor ljubazno prikupio u jedan arhiv priložen uz post.
Objava poziva na pridavanje pažnje uslovima održivosti predloženih društvenih modela u „kuhinjskim“ diskusijama o anarhiji, a kako bi se izbegla profanacija – upoznati se sa različitim pristupima ovoj temi, pamtiti granice primenljivosti modela, precizirati korišćenu terminologiju i poštovati ostale osnove civilizovanog dijaloga.
Kada je krajem februara Aleksandra Litrejeva uhapsila policija zbog supstanci, ja sam objavila post, u kojem sam pozivala da se fokus ne stavlja toliko na konkretan slučaj, koliko na ukidanje samog člana 228. Predlagalo se da se požuri sa pritiskom na državu putem masovnih akcija, dok informativni povod ne bude zamenjen nečim drugim. Nažalost, informativni povod je ipak bio zamenjen, i masovne akcije se sada mogu desiti samo kao rezultat sabotaže strane države, kao što se dogodilo u beogradskom metrou na dan premijere sistema propuštanja.
Dakle, dok je zemlja polako odlazila u kućni pritvor, grupa za podršku Litrejevu je tiho radila na njegovom oslobađanju i uspela je: Aleksandar je izašao na slobodu. Ali ni pravac delovanja kao što je podkopavanje državne narkopolitike nije zaboravljen, i danas je pokret Čajni klub objavio veoma dobar, detaljan longread o tome kako država bori protiv droga i kako bi to trebalo da radi.
U toku sam da je Libertarijanska partija u napetim odnosima sa Čajnim klubom, ali u ovom konkretnom slučaju smatrala bih velikim propustom sa strane LPR-a da ne promovišu ovaj članak – čak i ako je za to potrebno prebaciti ga na svoj sajt, kao i ukloniti iz njega pominjanje ČK i potpise svih autora koji nisu članovi partije. Kao što Ekaterina Šulman voli da ponavlja, za politički uspeh je potrebno ujedinjavati se oko zajedničkih interesa, a ne oko zajedničkih simpatija. Zato, molim vas, pomozite svojoj redakciji da donese ispravnu odluku.
Takođe bi bilo sjajno ako bi Jegor Žukov prosledio članak svom nedavnom sagovorniku, Evgeniju Rojzmanu. U svom februarskom postu naivno sam tvrdila da čak i u okviru njegove kanibalističke logike, korisnik droga nije kriminalac. Ma nema šanse. U emisiji Žukove emisije „Uslovno vaš“ Rojzman je tvrdio upravo suprotno. Takođe je ukazao da uopšte nije u toku sa istim portugalskim iskustvom – a o tome se u članku takođe piše.
Zahvaljujući koronavirusu pojavio se još jedan perspektivan pravac pritiska na državu. Može se zahtevati potpuno ili delimično ukidanje člana 228, a takođe se može zahtevati amnestija svih koji sede po ovom članu, s obzirom na preteću epidemsku situaciju. Kada zvaničnici imaju opcije „da“ i „ne“, njima je lakše da odbiju. Kada postoji izbor između ukidanja člana i amnestije onih koji su po njemu zatvoreni, šansa za amnestiju se naglo povećava. Uz amnestiju se odmah može insistirati na moratoriumu – koja je svrha puštati gomilu ljudi iz zatvora da bi se odmah počelo popunjavati oslobođena mesta po istom tom članu. A od moratoriuma do ukidanja nema daleko. Ali čak i ako do ukidanja ne dođe, to već nije toliko strašno – ionako već mnogo godina živimo u režimu moratorijuma na primenu smrtne kazne.
Vladimir Milov je u svom video-blogu pokrenuo rubriku „u karantinu“ i do sada je u njoj objavio dva klipa. U prvom on daje okvirnu procenu za zaposlene, a u drugom nudi neke savete za mala preduzeća. Naravno, najbolje je da ih pogledate u celosti, a ja ću ukazati na važne momente, po mom mišljenju.
Ovo će trajati dugo. Ako već sada trpite gubitke, ne treba da računate da ćete samo prečekati najgore, već treba odmah raditi na njihovom smanjenju.
Država neće pomoći. Od nje treba zahtevati što više i što glasnije, ali ne bi trebalo ozbiljno oslanjati svoje planove na državnu podršku.
Biti idioti ne isplati se. Država nije proglasila višu silu, ne nadoknađuje gubitke, ne smanjuje apetite. Ako sada jedete jedni druge, to je put u ništa. Važno je dogovarati se međusobno mirnim putem, pošto je pogodilo sve. A idiotima se može pokazati sva moć institucije reputacije.
Posebno ću se zaustaviti na trećoj tački. Milov savetuje da se koriguje model potrošnje tako da se kupuje samo od onih koji ispunjavaju etičke kriterijume: hrane lekare besplatnim ručkovima, brinu o životinjama, isplaćuju zaposlenima plate umesto da ih šalju na neplaćene odmore – i tako dalje.
Zaista, uloga svakog potrošača je sada značajno porasla, i od njega u velikoj meri zavisi koji će biznis opstati, a koji ne. Ali ja bih svim kriterijumima selekcije dodala još jedan, veoma važan: koliko taj biznis dâ državi. Hranjenje države svojim porezima oduvek je bilo težak moralni kompromis, ali sada to postaje skoro zločin. Ranije je moglo da se radi „na crno“ i da se ravnodušno odnosi prema tome što država uzima PDV sa tvojih kupovina. Sada je to važno. U uslovima osiromašivanja ljudi, rastući porezi ruske vlade su demonstracija čistog ludila od strane građana.
Zato, birajući od koga da kupite, recimo, hranu, orijentišite se prvenstveno na to. Turšija ili krompir na pijaci – odlično mesto za novac. Kupovina u kiosku poljoprivrednog gazdinstva je sjajna, ali još bolje ako je direktno sa vozila i bez kase. Kupovina u prodavnici pored kuće – samo ako nije lanac i ako koristi pojednostavljenu poresku osnovu (odsustvo PDV-a se može videti na računu).
Najbolji moralni izbor za bilo koji mali biznis danas je odlazak u ilegalu. Zvanično se zatvoriti i nastaviti da uslužujete klijente po ličnom dogovoru – to je mera koja će omogućiti ne samo da se zapuši rupa kroz koju vaš novac odlazi državi, već i da se ubrza razvoj horizontalnih veza. Vreme je da se prošire liste kontakata, nabave lični vodoinstalateri, frizeri, lekari – i klijenti, to je podrazumevano.
Da bi se odbijala usluga službenicima aparata bezbednosti, atmosfera u društvu još uvek nije toliko napeta, ali već ima smisla voditi sa njima duševno spasiteljske razgovore. Recite im: vi ste državni službenici, preživećete od plate, privatnom sektoru je teže. Zato ne smetajte na putu, ne ometajte rad – ne dovodi do greha.
Sledeća etapa odbacivanja režima nakon odlaska u ilegalu obično su sabotaža, diverzije i gerilski rat: uništavanje kamera za nadzor, razaranje kancelarija poreske uprave, paljenje policijskih automobila i druge sitnice, ali ne treba se opterećivati glupostima. Ako se uspe postići totalno neispunjavanje državnih naredbi bez upotrebe sile – tim bolje za sve nas.
A kada Putin ode i kada njegovo mesto zauzme neki Navaljni, važno je odmah ga staviti pred činjenicu: po starom – neće biti. Efikasna država je jeftina država. Što je ona jeftinija za građane, to ima više osnova da očekuje da će se njegove ljubazne molbe izvršavati. A na bilo kakve zahteve države u prelepoj Rusiji budućnosti, građani treba da imaju jednostavan i brz odgovor: „u pičku materinu“ – tamo ide to. I da pokazuju u onom smeru u koji su poslali današnjeg diktatora.
Izvinite, ponovo sam na aktuelne teme, što zapravo nije baš karakteristično za moj kanal o teoriji.
Ova godina se pokazala veoma bogatom događajima. Toliko da su neki od njih, koji su delovali veoma važno u trenutku kada su se desili, sada već skoro zaboravljeni. Ko se seća da je na samom početku godine jedva izbegnut rat između SAD i Irana? Nije se desio, i dobro. Ipak, svaka takva neočekivanost, čak i ako je uspešno i brzo rešena, poljuljala je čamac. Možda bi svetska ekonomija svarila još jedan sukob SAD i Irana, ali potom je usledio koronavirus. Možda i on ne bi izazvao svetsku recesiju, ali je potom srušen kartelski sporazum između OPEC-a i Rusije. Ako svetska ekonomija to na čudesan način proguta, sutra će se sigurno desiti nova haotična situacija koja će prelomiti kamenu nerەv.
Jedna od teorija poslovnog ciklusa, takozvana teorija realnog poslovnog ciklusa, tvrdi da krize ne nastaju zbog nekih unutrašnjih razloga i nakupljenih kontradikcija u ekonomiji, već isključivo usled spoljnih šokova koji naglo menjaju ponašanje potrošača. Nisam spremna da u potpunosti prihvatim ovu teoriju (u suštini, to je primena ideje o crnom labudu Taleba na teoriju ekonomskih ciklusa), ali je teško poreći da su spoljni faktori veoma značajni. Međutim, teško je poreći i to da spoljni faktori postaju veoma značajni upravo onda kada se nakupi dovoljno unutrašnjih kontradikcija.
I, kao da nam nije dovoljno spoljnih šokova, rusko rukovodstvo se punom parom bavi i unutrašnjom politikom. Smena vlade, prvi talas amandmana na ustav, drugi talas amandmana, ideja da amandmani na ustav poništavaju predsednički mandati – sve je to odraz aktivnog intelektualnog nemira u višim krugovima. Niko ne zna koje će ideje sutra isplivati na površinu javne politike, ali je potpuno očigledno da se u mutnoj vodi dobro hvata riba. To treba iskoristiti.
Prenamesleni plebiscit o amandmanima na ustav je pokušaj da se od naroda izvadi makar i kap legitimiteta. A pošto je potreban legitimitet, to znači da se može očekivati populizam. A to znači da je pravo vreme da se objavi javni zahtev.
Naravno, ne znam koji će tačno zahtev dobiti masovnu podršku, jer čak i sociolozi mogu dati samo procente podrške po zatvorenoj listi. Nama će tek trebati da tu listu predstavimo.
Prvu rečenicu sam već izbacivala, u vezi sa Litreevovim slučajem: ukidanje člana 228 Krivičnog koda RF, barem u delu kriminalizacije posedovanja bez namere prodaje. Početni kolaps ruske ekonomije daje ovoj ideji dodatnu potporu: smanjenjem zatvorskog stanovništva za četvrtinu, može se značajno smanjiti budžet FSIN-a.
Malo je verovatno da će uspeti da propuste ideje o smanjenju poreza – sada nam je ceo bivši poreski inspektor premijer. Ali ipak treba da se širi nezadovoljstvo na temu neizdrživog poreskog tereta, kako barem ne bi pokušavali da ga pogoršaju. S druge strane, postoji šansa da se pojednostave regulative – ako se one predstave kao ušteda budžeta. Na primer, pokušati da se ukidanje protivpožarnog nadzora zameni obaveznom osiguranju od požara. Ili da se progura ublažavanje kontrole nad prometom lovačkog oružja. Ili da se ukine licenciranje različitih vrsta delatnosti.
Veoma je moguće da će se uspeti punktualno proširiti prava lokalne samouprave i vratiti izbore gradonačelnika na nekim mestima.
Ukratko, upravo sada su zagovornici smanjenja države dobili dobru priliku da političkim metodama napreduju u tome. Ako ne uspeju da postignu uspeh u svim pravcima, bar mogu da steknu kompetencije. A što se tiče toga da je Putin nameravao da vlada večno, prerano je brinuti. Možda se sutra zarazi koronavirusom, a za mesec dana ‘otkači’ – nema potrebe predviđati tako daleko, Putin u našim kalkulacijama trenutno uopšte ne igra ulogu.
Esej Džina Šarpa „Od diktature do demokratije“ isto tako uspešno bi se moglo nazvati „Od države do ankap-a“ ili „Od lošeg ka boljem“. Zapravo, to je samo skup razmišljanja o tome kako promeniti politički režim ako vam se ne dopada, ako osećate moralnu ispravnost i pretpostavljate podršku javnosti svojoj poziciji.
Centralna ideja knjige je da je najpouzdanija strategija za to političko neposlušnost, odnosno nenasilni otpor. Dosledno odbijanje legitimiteta države sposobno je zaista da je učini nelegitimnom kako to odbijanje bude postajalo sve stilskije, modernije i popularnije među mladima.
Slaba strana pristupa koji Šarp predlaže jeste to što sve mora početi strateškim planiranjem, a zatim otpor razvija svoju delatnost strogo po planu, centralizovano odlučujući koji od 198 metoda izabrati za danas, a koji za sutra. Na taj način, najbolja taktika za diktatora ispostavlja se da je posvađati opoziciju, i neka se bore međusobno, utvrđujući pod čijim zastavama treba da se ujedine u ratu protiv krvavog režima.
Decentralizovani otpor je, prema Šarpu, mnogo manje efikasan, što je loša vest za ankap-e koji žele da deluju političkim metodama.
S druge strane, Šarp direktno ukazuje na to da se ne treba samo boriti protiv diktature, već već u fazi otpora posejati seme novog društva, koje će već biti legitimno u trenutku pada režima, a taj pad će im dati samo legalnost. Dakle, ako je krajnji cilj otpora prihvatanje izgradnje bezdržavnog društva, sa decentralizacijom prava i slobodnim neregulisanim tržištem, onda ideja da se otpor gradi upravo na tim principima izgleda zastrašujuće logično, samo Šarp takav cilj nije ni približno razmatrao: njegove politološke fantazije nisu išle dalje od švajcarskih kantona.
Najmanje korisnim delom knjige ispostavlja se najpoznatiji, a to je dodatak u kojem su navedena čuvena 198 metoda nenasilnog otpora. Knjiga je napisana 1993. godine, u proteklih 27 godina alatarija se znatno promenila, a one metode koje su i dalje aktuelne su ionako manje-više poznate. Tako da mogu da razumem razmere ruskog otpora Leonida Volkova, koji tvrdi da je knjiga slaba, ali ne prihvatam njegove primedbe da je ona štetna. Upoznati se sa njom — definitivno vredi. Koristiti u praksi — sa velikom opreznošću. Pogotovo što su diktature od vremena pisanja knjige sve više mutirale u electoralne autokratije, a za njihovo ukidanje biće potreban kompleks metoda koji će se značajno razlikovati.
Među vrline knjige spada i njena skromna veličina, po želji se esej može pročitati za jedno veče.
Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.
Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.
Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.
Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.
Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.
Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.
Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.
Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.
Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.
