Valja

Kao što tvrdi tvorac nap.world Mihail Svetov, medium is the message. Onaj ko govori, deo je poruke. Zato nije dovoljno razmotriti predloženi tekst ugovora o odustajanju od agresije, već je potrebno pogledati onoga ko ga nudi.

Mihailova retorika je jezik mržnje. Čak i u novogodišnjoj čestitki želi svim lošim ljudima mučenje i smrt. Važno je razumeti: predlog o sklapanju ugovora o neagresiji nije deklaracija mira. To je objava rata. Rata svima koji ne potpišu ugovor. Svi oni koji su van NAP ugovora, za Mihaila i njegove pristalice nisu subjekti prava.

Najverovatnije vam ništa ne preti sve dok ne skrenete njihovu pažnju na sebe. Ali ako inicirate nasilje, ili čak javno odobrite kada neko drugi inicira nasilje, onda ste gotovi, postajete dozvoljena žrtva. O vama će lagati. Vaše partnere će odvratiti od saradnje sa vama. Ako ste uradili nešto protivzakonito, podneće vam prijavu. Ali vam ne bi podigli ruku.

Na šta nas to podseća? Meni lično – na taktiku radikalnih feministkinja ili SJW-a. One će pronaći bilo kakve znake uznemiravanja ili rasizma i razglasiti ih svima. Kazniće vas za bilo kakvo odobravanje takvog ponašanja. Preobraziće činjenice o vama i svim silama će pokušati da vas učine personom non grata.

Feministkinje su počele ranije od Svetova, i možemo videti kuda takva taktika vodi. A vodi do toga da svet postaje manje seksistički. Uznemiravanje se ispostavlja kao opasno. Manje se smeju seksističkim šalama. Seksistička reklama lošije prodaje. Odvratne femke, od kojih želite da se distancirate sa gađenjem, čine svet boljim. Za njih on ostaje isto toliko prljav, patrijarhalan i nepravedljiv. On postaje bolji za nas, umerenije.

Bitarh predlaže da se za borbu protiv države koriste antifragične taktike (prema Talebije), odnosno one koje postaju sve jače usled otpora. Ako svako koga država progoni zbog zločina bez žrtve izjavi da je država bandit i da ne priznaje njenu jurisdikciju, to će podrivati legitimitet države, a što su represije šire, to će delegitimacija biti jača. Da li je to antifragična taktika? Da. Prvi takvi slučajevi dobiće široku medijsku pažnju, a zatvorenici će postati poznati kao politički zatvorenici. Kako se pokret bude razvijao, pažnja neće biti toliko intenzivna, ali će to biti kompenzovano masovnošću. Ipak, takvo očigledno nepoštovanje suda će češće voditi ka dužim zatvorskim kaznama, pa će na početku biti teško odlučiti se na uvođenje politike u sopstveni slučaj.

Ali šta ako se oko ideje potpisivanja NAP-a i zastrašivanja svih koji ga nisu potpisali zaista formira nepokolebljiva zajednica? Ponovo gledamo Talebu, knjigu Rizikujući sopstvenom kožom. On pokazuje kako nefleksibilna, nepokolebljiva manjina, ravnomerno raspoređena u društvu, postepeno nameće svoje redove fleksibilnoj većini. U SAD je politička korektnost postala norma koju je priznala većina. U Rusiji je jasniji primer uvođenje pristupačnog okruženja za slepe. Slepu osobu na ulici je teško naći, ali svaki semafor pišti, i svi se sapliću o taktilnu pločicu: to je norma koju je nametnula nefleksibilna manjina. Oni koji će sramotiti (shaming) one koji nisu potpisali NAP, imaju šansu da postignu isti takav efekat.

Prvo će očistiti redove donosilaca odluka (LPR). Zatim će zastrašiti liberalnu opoziciju. Dalje će početi da maltretiraju one koji odobravaju postupke snaga bezbednosti – a potom i same pripadnike tih snaga. I već u toj fazi, ideja masovnog nepriznavanja jurisdikcije državnih sudova deluje kao sasvim prirodan nastavak.

Ukratko. Projekat nap.world u izvođenju Svetova mi je estetski odvratan, ali ako skupi dovoljno fanatika, svet oko mene zaista može postati bolji. A dalje bi bilo dobro da oni sami sebe lustriraju. Kao džin iz priče „Poslednja želja“ Andžeja Sapkovskog.