Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.
Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.
Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.
Razmišljala sam kako bi se mogla ilustrovati strategija „kaše od sekira“ (pravljenje nečega od ničega) u kontekstu državnih službenika radi približavanja ankapu, i čini se da je jedini funkcionalan вариант – to je igranje sa idejom separatizma. Lokalno rukovodstvo bi, naravno, rado bilo nezavisno od Moskve, a dalje se zadatak deli na manje delove i počinju kampanje za redistribuciju poreza i ovlašćenja sa centra na lokalne nivoe i tako dalje. Ali, možda bi bilo zanimljivije pokazati strategiju na primeru bacanja ideja ne zvaničnicima, već narodu.
Kao što je poznato, u Rusiji prevladavaju levi trendovi, a ključna ideja levijaca je jednakost. Odlično, hajde da kuvamo kašu od jednakosti.
Počećemo od eksploatacije tako divne niske ljudske osobine kao što je zavist. Ako su već njemu oduzeli kravu, neka oduzmu i komšiji. Ne tako davno je prošla penzioni reformi, gde su građanima podigli starosnu granicu za odlazak u penziju za pet godina. Ali ne svima. Zaposleni u bezbednosnim agencijama i još nekoliko kategorija i dalje odlaze u penziju ranije. Za početak se može zahtevati da i njima podignu starosnu granicu na istu tu granicu, kako bi se osigurala jednakost. Ako ne možeš da služiš u FSB sa 50 godina – to još uvek nije razlog za odlazak u penziju, samo pređi na miran posao i odradi preostalo. Ušteđena sredstva treba zahtevati da se podele među svim penzionerima, tako da mera deluje prilično populistički.
Dalje. Ako se kod običnih građana visina penzije određuje na osnovu toga koliko su sredstava platili penzionom fondu, onda se kod privilegovanih kategorija ona određuje procentom od plate. Nepoštenost, dole privilegije, dajte svima obračun po istoj formuli!
Ako se uspe propustiti ove mere, koje ne stavljaju državu direktno u opasnost, narod će osetiti krv i dalje će ga biti teško zaustaviti. Ostale korake ću naznačiti isprekidanim linijama, jer će redosled njihovog uvođenja ionako moći da se menja.
Ukidanje prirodnih privilegija, poput besplatnog prevoza u javnom prevozu, službenih vozila za visoke zvaničnike, službenih stanova i slično. Sve ubaciti u platu radi veće transparentnosti i jednostavnosti administracije.
Ukinuvanje tužilaštva. Državi je potreban predstavnik na sudu – neka unajmi advokata po opštim osnovama, a ne da drži poseban kadar službenika u tu svrhu. A da bi se pokretale tužbe zbog određenih povreda, uopšte nisu potrebne uniforme, to će građani sami obaviti, lično ili preko društvenih organizacija.
Ukinuvanje vojne službe. Ionako za Rusiju pretežno ratuje Vagner, pa neka to već radi zvanično, zajedno sa Čajkovskim, Listom, Šopenom i drugim slavnim momcima koji nude svoje usluge na tržištu. Majstoru koji ima hipoteku, konkurentski izbor poslodavaca je definitivno isplativiji nego jedna jedina PMB, i to ona koja radi na crno.
Ukinuvanje MUP-a. Čime je policija bolja od Kazaka, Serba i drugih čuvara vrednosti i mira građana? Opština će sama videti koga da unajmi za čuvanje mira na ulicama. A kriminalisti – čime su bolji od zaposlenih u laboratorijama koji građanima rade plaćene analize? Dosta je nejednakosti!
Prodaja državne imovine. Zašto neki službenik raspolaže narodnim bogatstvom? Oduzeti i podeliti! Prodajemo državnu imovinu, prihod delimo podjednako među sve građane.
I tako dalje. Čitava dosledna demontaža države savršeno se sprovodi pod levičarskim sloganima o jednakosti i pravdi, i što je najvažnije – ne treba nikoga plašiti strašnim ankapom.
U dvadesetom veku građani su ostvarili najviše pobeda pod sloganima jednakosti. To je i pokret protiv segregacije u SAD, i anticolonijalizam, i feminizam. Takođe, i u Rusiji su socijalni protesti prilično uspešni. Zašto onda ne početi koristiti tu energiju u korisnijem smeru, umesto da samo stigmatizujemo levičare?
Inače, o bajonetima: pravo na oružje je takođe pitanje jednakosti
ili Onaj ko kaže da mrzi državu, jednostavno ne zna da je kuva
Hvala Bitarhu na ideji za članak
Postoji prilično česta strategija pregovaranja koja mi je poznata pod imenom Napoleonov princip: traži nemoguće, i dobićeš maksimum. Neću govoriti u ime Napoleona, ali to danas praktikuje, na primer, Tramp, a takođe to obožavaju različiti teroristi koji uzimaju taoca. Ova strategija je dobra, ali ima jednu malu manu: funkcioniše samo ako se primenjuje sa pozicije snage. Zato, kada neki politički aktivista nastupi sa maksimalističkim zahtevima upućenim državi, ja prvo procenim čime on može da preti zbog neispunjavanja zahteva, i obično odmah dosadi. Prazne zahteve u najboljem slučaju ignorišu, a u najgorem kažnjavaju.
Ako je vaša pregovaračka pozicija slaba, mnogo je prikladnije primeniti suprotnu strategiju, koja se može nazvati strategijom kaše od sekire, jer je dobro ilustrovana ovom bajkom:
Vratio se vojnik sa rata, zamolio je staricu da mu prenoći. Ona ga je pustila. Zamolio je za hranu, ona mu odgovori da sama nema ništa. Video je sekiru i reče: „palite peć, nosite lonac, pravićemo kašu od sekire“. Starica se začudila, ali je ispunila molbu. Voda je proključala, vojnik je probao vodu i zamolio za so. Zatim za žitarice. U različitim verzijama bilo je još raznih molbi za sastojke, na kraju je kaša začinjena maslacem, poslužena i sa užitkom pojela. A sekiru je vojnik ili uzeo sa sobom da je dokuva i pojede, ili je ostavio starici uz slično uputstvo.
Dok Napoleonovu strategiju primenjuju teroristi koji uzimaju taoca, strategiju „kaše od sekire“ primenjuju pregovarači koji te teroriste započinju pričom. Strategija se svodi na postepeno iznuđivanje malih ustupaka, a u njenom osnovu leži pretpostavka da druga strana neće snositi troškove samo od ispunjenja molbe, već i od odbijanja da je ispuni. Još jedna pretpostavka je da druga strana mora imati veliki cilj i da mora verovati da niz malih dogovora vodi ka tom cilju. Da vojnik nije mamio obećanjem kaše od sekire, već je samo tražio pristup peći, drvima, vodi, loncu, soli i tako dalje, negde na etapu soli dobio bi čvrsto odbijanje tipa „dosta ti je i ključale vode“. Tako će terorista postepeno puštati taoce ako bude siguran da ga to približava njegovom navedenom cilju, a ne samo zato što su ga zamolili.
U pregovorima sa predstavnicima države, libertariancima ima smisla primenjivati upravo ovu strategiju. To jest, potrebno je otkriti koji cilj određeni zvaničnik juri, a zatim početi da mu nudite male korake koji bi ga vodili ka tom cilju u zamenu za odustajanje od pozicija u nekim stvarima koje mu nisu principijalne.
U sledećem članku ćemo razviti ovu temu.
Pretpostavićemo da sam vojniku obojila kosu u crno, a šišku u zlatno)))
U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.
Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.
Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.
Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.
Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.
U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.
Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.
U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.
Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.
U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.
Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.
Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.
Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.
Rezime
Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.
Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.
A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.
Po mreži se aktivno širi objava sa Telegram kanala IT uganolovni delovi SORM rusija o tome koliko je važno svakome da postavi ispravne postavke privatnosti na Telegramu, prethodno ga ažurirajući na poslednju verziju. Ažuriranje je urađeno nakon ogorčenja demonstranata u Hong Kongu, koji su otkrili da su deanonimizovani dodavanjem svih telefonskih brojeva u listu kontakata, nakon čega je prijateljski interfejs Telegrama odmah otkrivao naloge aktivista preko broja telefona. Sada je rupa zatvorena, ali su podrazumevane postavke i dalje stare, potrebno ih je promeniti ručno.
Takođe sam relativno nedavno pomenula objavu kanala Kriptoagora o tome kako dobiti lažne bankovne kartice i SIM kartice bez posrednika (spojler – koriste se realistične silikonske maske).
A sasvim nedavno je Bitarh izneo svoje mišljenje o tome da su automatski sistemi za prepoznavanje lica neizbežno osuđeni na lažne prijave, što znači da se na taj način ne može samo brisati trag, već se može pokušati i sa „hranjenjem“ protivnika članovima njegove sopstvene bande: drugim pripadnicima snaga bezbednosti, odležalim zvaničnicima i slično.
U svetlu toga što ruske vlasti aktivno kupuju kamere za prepoznavanje lica na masovnim akcijama, nameće se mogućnost da se štampi obezbedi naslovima tipa: „Žirinovski je bacio govno u Rosgvardijca“, ili „Tri Putinova dvojnika su upišala policajca“. Ali – ne.
Složenost protesta i zatezanje šrankova od strane režima za sada diktira jasno održavanje granice između legalnih i ilegalnih radnji. Kod legalnog protesta, kako onog dogovorenog sa gradskom administracijom, tako i onog nedogovorenog, pojedinac ograničava svoj alat, kao i očekuje da će i drugi učesnici protesta postupati isto. Drugo ponašanje će prirodno biti protumačeno kao provokacija. Istovremeno, u drugo vreme, kada ulice nisu preplavljene snagama bezbednosti, ništa ne sprečava anonime da sprovode dobro pripremljene akcije koje diskredituju režim, pojavljujući se pritom na kamerama u ulogama, na primer, Petrunjka ili Kusjuka.
Takođe vredi unapred proceniti koja vam uloga u protestu najbolje odgovara i ne težiti univerzalnosti. Možete anonimno sedeti na internetu i pisati članke ekstremističkog sadržaja, a možete nastupati sa tribine – ali će vam biti prilično teško da spojite obe funkcije, jer pažnja upućena poznatom aktivisti povećava verovatnoću deanonimizacije njegovog lika. Možete ići na dogovorene mitinge, pojavljujući se na kamerama nadzora i u logovima mobilnih operatera, ali će vam biti teško da to kombinujete sa lepljenjem letaka ili razbijanjem stakala policiji, deanonimizovanim pomoću Ruski slon. Na kraju, možete donirati projektima koji su vam simpatični, iako zarađivanje novca od toga možda neće ostaviti vam, na primer, mogućnosti za ozbiljan oflajn aktivizam.
Sutra nema posta, idem u svojoj oflajn postaci da posmatram izbore. A da mi se ipak javi ludost da se sama negde kandidujem, kanal bih morala da predam nekom drugom. Ništa se ne može, svaki izbor nosi sa sobom troškove. Zato nazdravimo da sutra nećemo žaliti zbog izbora koji smo napravili danas!
Civilno društvo u Rusiji već prilično dugo pokušava da poljulja čamac i zameni vlast nečim humanijim, kako bi zaustavilo klizanje zemlje u autoritarnu rupu. Frontmen ruskog protesta odavno je i čvrsto postao Aleksej Navaljni.
Srž Navaljinog programa je eksploatacija društvenog zahteva za pravdom. Bezzakonje, korupcija, razgradnja državnog budžeta – osvetljavanje svih ovih tema obezbedilo je Navaljnom zasluženu popularnost. Nacionalisti su pokušavali da se suprotstave ugrožavanju prava ruskozičnog stanovništva, ali ovaj aspekt pravde se pokazao kao ne naročito tražen u masama. Demokrate starog režima su naglašavali temu ruske spoljnopolitičke agresije, gušenja građanskih sloboda i pojačanja političkih represija – ali su zaslužili samo etiketu „demšiza“. Libertarijanci su protestovali protiv pojačanja regulacija i povećanja poreza – njih uopšte nisu primećivali. Sve je teklo svojim tokom, sve dok nije došao Svetov.
U očima običnog čoveka, Navaljin program se svodio na to da će on, kada dođe na vlast, zatvoriti sve prevarante i lopove, čime će uspostaviti pravdu. Svetov je pak podigao stepen populizma još više, dodajući: a one koje ne zatvorimo, izbaciti ćemo s posla bez otpremnine i lišiti političkih prava. Takav zahtev za osvetom, zahvaljujući upotrebi složenog termina „Lustracija“, nije odmah pao ljudima u dlaku, ali agresivna reklama je uradila svoje. Libertarijanistička partija dobila je ogroman priliv sveže krvi i po pravu zauzela svoje mesto u protestnom pantheonu odmah pored samog Navaljnog.
Nastala je interesantna situacija u kojoj je tema slobode gotovo nestala iz javnog diskursa donosilaca odluka, zamenjena upravo tom temom pravde, pošto ova retorika donosi više političkih poena. Glavni zadatak donosilaca odluka sada, ako suditi po retorici, jeste da zajedno sa svojim saveznicima obore režim, a nakon toga se može distancirati od Navaljnog i drugih saputnika, te pristupiti odbranju upravo sopstvenog programa reformi. U kojoj meri će libertarijanistička partija do tog vremena zadržati libertarijanističke vrednosti unutar sebe, još uvek nije sasvim jasno, međutim postaje jasno da je libertarijanizam mnogo širi od onoga čime se partija bavi (i čime se uopšte smatra prikladnim baviti se politička partija).
Ranije je delatnost LPR-a svela se ne toliko na politiku, koliko na prosvetiteljstvo, sada se situacija promenila i upravo je politika izšla u prvi plan. To je sjajno, jer podela rada obično doprinosi većoj efikasnosti tog samog rada. Pri tome, naravno, treba očekivati da će iz partije izaći oni kojima politička delatnost nije nimalo interesantna, i koji su bili tamo upravo zbog prosvetiteljstva, a koji ju je možda smatrali čak i samo klubom po interesima. To je logično, jer mnogi ankapovi u principu smatraju da je bavljenje politikom bezperspektivno, i da je mnogo prikladnije, recimo, propagirati libertarijanskiไลfstajl.
Smatram da bi i minarhisti i panarhisti mogli dobiti određenu indirektnu korist od širenja ankapovih ideja među apolitičnim masama, a ankapovi teško da će izgubiti od prisustva uslovno prijateljske političke predstavnosti – jer oni nemaju ništa protiv korišćenja slabih mesta države radi njenog oslabljivanja. Dakle, pozivam vas da ne smetate libertariancima da ulaze u politiku, da se ne svađate sa članovima LPR-a, ali ni da ne mislite da je na ovoj partiji svet stao i da svaka libertarijanska aktivnost mora biti nekako usklađena sa ovom političkom organizacijom.
A, s druge strane, ulazak u politiku pod libertarijanskim sloganima van LPR-a predstavlja ozbiljnu tvrdnju da je libertarijanska tržišna niša velika i sposobna da primi više od jedne libertarijanske partije. Možda je to i tačno, ali tada ćete morati biti spremni na žestoku konkurenciju, što može ispasti kontraproduktivno jer odvlači resurse od konkurencije sa pro-vlastinim organizacijama.
U desnici kod Navalnog su libertarianci, a u levoj – kafa. Tako ćemo pobediti!
Da, panarhistički politički poredak će verovatno biti slobodniji od centralizovanog. Ali ideje panarhije više liče na alat državnog ili društvenog uređenja. U njima nema ničega o tradicionalnoj libertarijanskoj samoposedbi i ništa nije jasno čak ni u vezi sa slobodom izlaska iz jurisdikcije. Većina akademskih članaka priznaje neophodnost dodatne jurisdikcije koja osigurava pravosposobnost ljudi i njihovu slobodu od ugnjetavanja panarhističkih jurisdikcija. Panarhizam kao alat može sasvim biti korišćen i od strane skoro-etatističkog režima: transformacija moći oligarha u stvarne kmetovske jurisdikcije, gde korporativni robovi nemaju pravo izlaska. Dobijamo klasičnu verziju sajberpanka o kojoj su upozoravali fantastičari. Za stvarnu slobodu nam su i dalje potrebna klasična libertarijanska dela: koncept samoposedbi, NAP i njihova politička realizacija, bilo da je to ankap ili minarhizam. A tek onda, ako ljudima budu bili potrebni ECU – tržište će rešiti. Ukratko – nema nikakve garancije da panarhija vodi ka libertarijanizmu, i u samoj ideji ECU ne vidim libertarijansku vrednost.
Jedan uslov je principijalan za ispravan rad FPKU: garancija političke i ekonomske konkurencije. To znači otvorenost i slobodu tržišta, konkretizovane u „četiri slobode“ — slobodno kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala — sve to mora biti pod zaštitom. Istovremeno, politička tržišta FPKU moraju biti konkurentna, što znači da moraju biti garantovana ljudska prava i osnovna demokratska prava. Ovde je uključeno i pravo ljudi da koriste direktnu demokratiju kao alat. Kao i države, FPKU će po svojoj prirodi težiti da podgrave svaku konkurenciju, prateći svoje komercijalne interese, pokušavajući da izgrade kartele ili monopole. To zahteva postojanje „nadzornog odbora za konkurenciju“, odgovornog za poštovanje pravila. Ovaj organ će takođe regulisati granice naknada za ulaz i penala za izlaz.
To jest ovaj članak eksplicitno priznaje da ono što oni nazivaju „jurisdikcijama“ mora postojati u okviru jedinstvenog pravnog režima. Ono što autori nazivaju „jurisdikcijama“ po sadržaju liči ne na jurisdikcije u političko-pravnom smislu, već na pružaoce određenih usluga, njihova jurisdikcionost je samo u tome što dobijaju pravo da „prikupljaju poreze“. Libertarijanska minimalna država ovde ne rešava ona pitanja koja autori predlažu da se prenesu na FOCJ, već ona pitanja koja omogućavaju FOCJ-u da postoji i funkcioniše.
Ograničavanje trgovine je lokalno korisno, pa su istorijski ljudi koji su stekli vlast nad jurisdikcijom počinjali da uvode razne vrste naknada, penala, kazni i slično. Može se reći da je to bilo moguće samo zato što iz jurisdikcija nije bilo izlaza (a nije ga ni bilo). Stvar je u tome što će svaka jurisdikcija biti zainteresovana da ograniči izlaz, o čemu se govori u delu članka o FOCJ-u koji sam citirao iznad. Zato i sami autori uvode neki minarhistički ili ankapistički – nije važno – organ koji stoji iznad i pre FOCJ-a. I to je upravo ono što libertarijanci predlažu da se sprovede u delo. A FOCJ će se, kako se već kaže, slobodno tržište pobrinuti.
Odgovor Ankap-tjan
Tačno ste primetili glavne nedostatke ideje funkcionalnih preklapajućih konkurentskih jurisdikcija koju su predložili Ejkhenberger i Frej: to je neka optimizacija postojećeg vladinog funkcionala bez uklanjanja ključnih nedostataka države i bez garancija da se upravljački sistem reformisan na taj način vremenom ne vrati na toliko visok nivo ugnjetavanja kao što je sada. Unutrašnja zaštita od zloupotreba u sistemu FOCJ nije mnogo viša nego u savremenim državama.
Prednost sistema FOCJ nije u tome što on nudi najbolje rešenje, već u tome što nudi rešenje koje se može primeniti u okviru konkretne Evropske unije. U uslovima kada se zbog nedostataka inherentnih ovom političkom Frankenštajnu već odvaja jedna od najvećih evropskih ekonomija, politička sila koja će podići FOCJ na svoje barjake ima određenu šansu da postigne uspeh. Štaviše, FOCJ se može uvoditi prvo lokalno, a tek nakon toga širiti iskustvo na šire teritorije.
FPKJ nije panarhija. „Konkurentske“ iako počinje istim slovom kao i „ugovorne“, ipak ne moraju biti ugovorne, što znači da se ne govori o dobrovoljnosti stupanja pod određenu ili neku drugu jurisdikciju. Kao mehanizam kontrole autori predviđaju staru dobru predstavničku demokratiju, koja formira odgovarajuće organe, kao i direktnu demokratiju, koja omogućava donošenje lokalnih odluka na nivou određenog FOKUSA. O manama demokratije sam pisala, neću se ponavljati.
Vi predlažete varijantu „prvo čist ankap, a onda neka tržište odluči da li su EKU potrebni“. Ovo nas približava Nozikovim umišljenjima, kao što je: hajde da zamislimo da imamo čist ankap, a sada ću vam demonstrirati kako će se on vremenom pretvoriti u ultraminimalnu državu bez protivrečenja libertarijanskim principima. Takođe, na osnovu određenih pretpostavki o prirodi ljudi i o tome šta je pravedno, verovatno se može izvesti i to da će se čist ankap vremenom neizbežno mutirati u panarhiju, odnosno u sistem EKU.
Bilo kako bilo, da bi ovakve rasprave postale aktuelne, prvo je potrebno dostići čist ankap; u međuvremenu, i minarhizam i panarhija su načini smanjenja državnog ugnjetavanja koji mogu, a i ne moraju dovesti do čistog ankapa, i stavljanje kola ispred konja ovde ima smisla samo u vidu mentalnog eksperimenta, kako bi se utvrdilo koliko je čist ankap otporan.
Ostalo je razumeti može li se sistem FPKJ vremenom pretvoriti u panarhiju, kako bi se ona dalje pretvorila u ankap. Ako da, onda ima smisla podržavati ga. Ako ne, onda je to slepa ulica, i FPKJ je za true ankap ista prepreka kao i obična big state.
Ovde, kao i kod bilo kakvih prognoza, stupam na nestabilno tlo nagađanja. Dakle, moje nagađanje je da je lakše uspostaviti blistavu čistoću tamo gde već nije previše prljavo, nego tamo gde je za primarno čišćenje potrebno dovesti vode Alfeja i Peneja do Avginih štala. I Švajcarska, i Singapur, i Severna Koreja, i Somalija su daleko od ankapa. Da bi se tamo pojavio čist ankap, potrebno je, prvo, ukinuti državu, i, drugo, obezbediti nedržavne institucije za zaštitu privatne svojine. Naravno, u Somaliji je lakše ukinuti državu, a u Švajcarskoj je lakše obezbediti zaštitu privatne svojine, tako da izbor u kojoj je od ovih zemalja lakše osnovati ankap može biti težak. Ali upoređivanjem Severne Koreje i Singapura prilično je očigledno da je u Singapuru lakše graditi ankap: tamo je i država nešto slabija, i svojina je mnogo bolje zaštićena. Isto tako je dovoljno očigledno da je lakše graditi ankap u Evropi izgrađenoj na bazi FPKJ, nego u sadašnjem Evropskom uniji.
Tako da bih poželela poštovanim autorima članka o FPKJ što pre moguće preuzimanje njihovih ideja od strane evropskih političara. Neka FPKJ nije libertarijanizam, ali sa FPKJ libertarijanizam ima više šansi.
Neka Rajner i Bruno iskopaju kanal, a mi ćemo posle proći sa metlicom.
Znate da moj kanal nema nikakav politički karakter. Nemam pravo nikoga pozivati na barikade, pošto i sama čuvam anonimnost, veoma sam skeptična u pogledu perspektive učešća pojedinih pristojnih ljudi u legalnoj politici, u pogledu perspektive registracije par potencijalno neloših političkih partija – i tako dalje. Ali u onome što se dešava poslednjih dana, pojavilo mi se jasno lično interesovanje. Ruska vlast me lišava mogućnosti da slušam ljude koji su mi zanimljivi.
Na mesec dana mi je izgubljen vodeći popularne nedeljne emisije „Rusija budućnosti“ Aleksej Navaljni. Pokušaji kanala da pronađu adekvatnu zamenu još uvek ni blizu ne uspevaju. Na mesec dana sam ostala bez emisija Mihaila Svetova na SVTV – sada, umesto intervjua sa raznim zanimljivim ljudima, na kanalu uz dirljivu muziku prikazuju kako imperijalni jurišnici tuku mirne građane. Na mesec dana sam odbačena od najbolje nedeljne emisije o ekonomiji, koju je vodio Vladimir Milov. Čak je i kanal Jegora Žukova, koji je isporučivao prilično promišljen sadržaj o raznim temama – i on se sada zatvorio na još uvek nepoznat rok. Ovakvo kršenje mojih prava potrošača od strane države, naravno, ne povećava moju naklonost prema instituciji države uopšte, a posebno prema ruskom političkom režimu.
Ostalo mi je ne mnogo mogućnosti da na bilo koji način naštetim državi kao odgovor. Već ne plaćam porez na dohodak građana i razne druge lične poreze. Već se trudim da biram prodavnice koje ne plaćaju PDV (to se vidi po računima), a po mogućnosti se potpuno snabdevam na pijaci. Za državu ja praktično ne postojim.
Zato imam ovaj kanal i želela bih da ga iskoristim za što šire prenošenje jednostavne misli. Država je vaš neprijatelj. U otvorenom sukobu ona je jača, ali je veoma ranjiva pred gerilskim ratovanjem. Ne hranite državu svojim novcem. Ako ste primorani da radite za nju, radite loše. Posmatrajte sebe kao špijuna ili čak diverzanta u neprijateljskom okruženju. Rasprodajte državnu imovinu: u privatnim rukama će joj biti bolje (reč je, naravno, ne o raznim predmetima gradske infrastrukture, zašto da sami sebi pravimo problem). Izrežite od države svu socijalnu pomoć na koju vam je nepažljivo dozvolila da polagate. Nemojte se stideti da to činite i sa lažnim dokumentima, ako imate takvu mogućnost. Ukrašavanje grada letcima i grafitima o tome da je država neprijatelj je odlična ideja i klasika geriljske borbe. Ako poželite da ubijete policajca – tri puta razmislite.
Pre nego što se odlučite na stvari kojima se država protivi posebno oštro, savladajte konspiraciju. Bar osnove, poput toga da vaš pametni telefon nije samo neprocenjiv pomoćnik, već i špijun koji će pomoći državi da vas pronađe, a društvene mreže su samo gredle na kojima država uzgaja krivične zahteve. Razmišljajte ne samo o zadovoljenju sopstvene potrage za pravdom, već i o PR efektu. Bolje je da direktna šteta neprijatelju bude manja, ali da država u očima društva izgubi više. Na kraju krajeva, državu treba izbaciti upravo iz glava, i bilo bi lepo da je samo iz naših – moraćete da doprete do poslednje bake.
A što se tiče poslednjih inicijativa ruskih silovaka, veoma se nadam da će one poslužiti ujedinjenju opozicije. Za državu smo svi, bez obzira na nijanse naših predstavljanja o željenom društvu – podjednako neprijatelji. Hajde da ne budemo sami neprijatelji jedni prema drugima. Nadam se da će Gudkov dočekati Svetova na vratima posebnog pritvornog centra, da će se oni rukovati i zajedno krenuti da snimaju strim sa zatvorskim pričama i planovima zajedničkih akcija. Nadam se da će im se potom pridružiti Žukov sa buketom cveća, i njega će takođe rado primiti u društvo. Nadam se da Svetovu i Navaljnom prestati da se pripisuju razne stare sumnjive objave na LJŽ, a ako ih neko spomene, neko će mu prigovoriti. Nadam se da će Svetov početi da sarađuje sa Čajnim klubom. Ko je kome šta loše rekao i kako je pretio – uopšte više nije bitno, nismo u takvom položaju. Dobro je ako će istovremeno zatvaranje u poseban pritvorni centar doprineti ovom jednostavnom razumevanju kod ambicioznih lidera ruskog protesta.
Smatrate li da su ljudi počeli da se menjaju na bolje? Takođe, šta mislite o taktici protesta?
Na internetu sam pronašao jednu od takvih taktika, inspirisanu, po svemu sudeći, nedavnim događajima, biće zanimljivo čuti vaše mišljenje povodom toga:
Plan akcije
Pre početka povorke – početna tačka okupljanja demonstranata:
1. Protestanti se dele na grupe od 5-10 osoba. Ljudi se organizuju u grupe pomoću: 1.1. Komandira 1.1.1. Komandir rukama označava status grupe – pesnica – grupa je prikupljena i čeka uputstva. Broj savijenih prstiju odgovara broju slobodnih mesta. 1.2. Pomoću društvenih mreža, aplikacije Briar. 1.3. Sopstvenim snagama (zajedno sa prijateljima na mitingu) 1.4. Poželjno je da grupe budu homogeno – grupe žena, grupe visokih ljudi, grupe biciklista itd. 2. U grupama se biraju komandiri: 2.1. komandir mora koristiti gestove rukama (opisane u tački 1.1.1) čime se omogućava da se prepozna drugim komandirima. 2.2. komandiri obavezno moraju imati kod sebe telefon sa aplikacijom Briar. 3. Komandiri sa „pesnicama“ se okupljaju na jednom mestu. Same grupe mogu ili ostati ili krenuti za komandirom. 4. Komandiri se dodaju u privatnu grupu u briaru. 5. Komandiri raspravljaju o toku mitinga. Konkretno se utvrđuje: 5.1. Biranje „glavnokomandanta“ (ako bude potrebno) 5.2. Ciljno mesto 5.3. Uloge grupa: 5.3.1. Avangarda/Tenk-grupa/Glavna-grupa – nalazi se na prvoj liniji. Njihovi zadaci uključuju: 5.3.1.1. Osiguravanje neprobojnosti formacije od strane policije 5.3.1.2. Probijanje blokade (ako postoji) 5.3.1.3. Ostali zadaci (potrebno dopuniti) 5.3.2. Izviđačka grupa. Njeni zadaci uključuju: 5.3.3.1. Otkrivanje kordona, barijera, policijskih kombija, patrolnih grupa, grupa za brzo reagovanje, policijskih službenika i drugih službi 5.3.3.2. Pronalaženje obilaznih puteva, kao i načina koji će olakšati prolazak mase kroz kordone i barijere 5.3.3.3. Nalazi se u direktnom kontaktu sa „glavnokomandantom“ (ako postoji), u suprotnom se sve rešava putem ćaskanja 5.3.3. Midgard-grupa. Njeni zadaci uključuju: 5.3.3.1. Istiskivanje pripadnika policije unutar mase 5.3.3.2. Potiskivanje grupa policajaca koji su prodrli u masu 5.3.3.3. Medicinska pomoć glavnoj grupi 5.3.3.4. Dovozanje opreme od strane policijskih snaga 5.3.4. Grupa pomoći/Duhova/Pasivnih. Njeni zadaci uključuju: 5.3.4.1. Prenos opreme 5.3.4.2. Prenos poruka 5.3.4.3. Skandiranje/podrška/inicijativa 5.3.5. Komunikaciona grupa (možda nije potrebna). Njeni zadaci uključuju: 5.3.5.1. Prenosi poruke u odsustvu Briara 5.3.5.2. Koordinira grupe 6. Počinje povorka
Na mestu sastanka vrši se izbor novog cilja i puteva do njega.
Odgovor Ankap-tjan
Sama akcija 27. jula je, naravno, izgledala prilično inspirativno. Čak i ako se do samih izbora ne desi ništa drugo značajno, i ako opozicioni kandidati ipak ne budu pušteni do izbora, ipak se kandidatima vlasti na ovim izborima malo šta srećuje. Štaviše, vrlo je verovatno da će to dovesti do usvajanja izmena u zakon o izborima: dozvoliće prikupljanje potpisa preko državnih usluga, ili će vratiti izborne depozite, ili će drastično smanjiti prag prikupljanja, ili će ukinuti grafološku ekspertizu – kraće rečeno, vlast će morati da preduzme mere za suzbijanje ovakvih skandala u budućnosti, jer im je to u sopstvenom interesu.
Dakle, Moskovci su odlični, njima i priliči, kao stanovnicima prestonice snažno centralizovane države, da pokazuju povećanu opozicionost – pa su je i pokazali, istovremeno sa demonstrativnom civilizovanošću ponašanja.
Sada hajde da malo razgovaramo o taktici. Iskreno govoreći, navedeni isečak iz priručnika me je podsetio na: Die erste Kolonne marschiert… die zweite Kolonne marschiert – plan bitke kod Austerlica. Bez pune borbene usklađenosti nemoguće je obezbediti jasno disciplinovano ponašanje velikih masa ljudi. Ova uslovna Rosgvardija može dugo vežbati formiranje u kolone, trčanje u vozovima i tako dalje. Za ljude koji se nisu unapred obučavali, odgovaraju samo najjednostavnije taktike, poput „hajdemo tamo da blokiramo put“, „držimo se zajedno“, „krećemo kroz uličice na onaj trg“ i slično.
Čovek koji dođe na nesankcionisanu akciju može biti prilično izinventivan u smislu spoljašnje reprezentacije, došao je da napravi sliku i stekne utiske, čime se i bavi. On prilično dobro razume zadatak akcije u celini, sposoban je da izdvoji provokatore i generalno je veoma motivisan – važno je ne protraćiti njegov entuzijazam na razne besmislenice. Na primeru 27. jula vidi se da bez lidera ljudi su nekoliko sati uzburkavali čitav centar grada, a čim je policija oslobodila krivce proslave i počela da njima upravlja, svi su se našli lokalizovani na jednom trgu, okruženi i vezani.
Naravno, ako protest postane višednevni, ljudi će sebi dozvoliti sve složeniju koordinaciju i podelu rada. Pojaviće se relativno disciplinovane grupe manje ili više stalnog sastava i slično.
Ako pogledate proteste u Jerevanu, tamo je postojao štab, ali ne čini se da se on intenzivno bavio taktičkim pitanjima poput „ko koga vodi na koju ulicu da blokira saobraćaj“, već su se više pojavljivali sa opštim pozivima u okviru nekakvog plana kampanje. U Rusiji se ne može računati na postojanje štaba, jer će bilo ko ko se istakne biti odmah uhapšen. Tako da je ovde prisilno potrebna mnogo decentralizovanija taktika bez oštrih sukoba, sve dok silovci ne budu iscrpljeni. Tek tada bi uslovni lideri protesta mogli biti iskorišćeni u toj ulozi kako bi vodili pregovore.
I, naravno, protestantima je važno da zadrže lojalnost pasivnog dela Moskvića, jer stalni ulični protesti u velikom gradu neizbežno stvaraju neprijatnosti. Rat vlasti i društva je jedno, a građanski sukob unutar društva je nešto sasvim drugo, to ne bi trebalo dovesti do toga.
Svaki put kada spomenemo doktrinu odvraćanja, to izaziva diskusiju. Prvi put smo razgovarali sa vodećim kanala Antidržava, a sada je zagrizla Aleksandra Jeleseva, voditelja kanala Dobroum. Dakle, ideja je sporna i vredi nastaviti da unosi jasnoću, ali ne predugo, kako čitalac ne bi dosadio.
Aleksandar daleko nije prvi koji iznosi ovaj prigovor: „Nameravate da ratujete sa državom, to je beskorisno, proglasiće vas teroristima i uništiti vas kao borce u Čečeniji“.
Međutim, doktrina odvraćanja nema nikakve veze sa ratom. Ako se ona može upotrebiti uz reč „rat“, to je samo kao „hladni“. Suprotstavljanje SSSR-a i SAD u XX veku, često nazivano „hladni rat“, zapravo je bilo ispoljavanje DO.
Rat je konflikt između nekoliko strana, čiji je cilj nametanje sopstvene volje protivniku. Rat se, po pravilu, vodi nasilnim sredstvima (čak i ako je to sajber rat, dolazi do narušavanja vlasništva). Rat se može voditi do zaključenja mirovnog sporazuma ili do potpune gubitka subjektivnosti jedne od strana.
Odvraćanje je takođe situacija konflikta, ali glavni cilj odvraćanja je da se protivniku učini neisplativa primena agresivnog nasilja. Samo po sebi, odvraćanje nije nasilje, već samo pretnja određenom štetom, možda čak i onom koja uopšte nije povezana sa nasiljem, ako je reč, na primer, o šteti po reputaciju. Na primer, možda vam se ne dopada što par gejeva šeta držeći se za ruke, i poželite da ih preplavite blatom. Ako su bezoružni, lako ćete to učiniti i dobićete moralno zadovoljstvo. Ali ako su naoružani, pored moralnog zadovoljstva imate nerealnu šansu da dobijete metak. Odmerivši koristi i troškove, vrlo je verovatno da ćete radije odlučiti da se ne mešate u tuđe poslove, i poslaćete pažljivo pripremljeno blato tamo gde mu je mesto: u kanalizaciju. Takođe, možda ćete odlučiti da ne stajete na put čak i bezoružnim gejevima, ako se ime prethodnog napadača sada na svakom ćošku pominje na najneprijatniji način. U tom slučaju, kao mehanizam odvraćanja radiće strah od nenasilne kazne.
Druga važna razlika između DS i rata: sve dok postoji odvraćanje, ovde ima pobednika, ali nema poraženih. Svi nastavljaju da žive svojim životom, bez nasilja i prisile na akciju, jer je odvraćanje prisila na neaktivnost. U slučaju o kojem diskutujemo, kada osoba vrši secesiju i jednostrano izlazi iz jurisdikcije države, ona ne svrgava vladu i ne poziva na njeno svrganje. Ona uopšte ne stupa u kontakt sa državom i nudi predstavnicima države da joj uzvrate istom merom.
Hajde da zamislimo ovu situaciju u obliku igre i nacrtamo jednostavnu matricu koja opisuje tu igru:
Ako službenik ne ometa secesiju, njegov poraz je minimalan: od blagog iritacije do otkaza. Ako uspešno ometa, dobitak je takođe minimalan: od blagog moralnog zadovoljstva do službenog priznanja. Ako se osoba ne brine o odvraćanju države, ali ne nailazi na otpor, njen dobitak je maksimalan. Ako mora da preduzme mere odvraćanja, a otpor se ne dogodi, dobitak se smanjuje. Konačno, ako je osoba pretrpela štetu od otpora države, ili je službenik pretrpeo štetu kao rezultat realizacije pretnje koju je osoba iznela, oni gube maksimalno, i to otprilike u istoj meri.
Šta možemo videti iz ove matrice?
Ako je igra jednokratna, onda osoba, želeći da maksimizuje dobitak, oslanja se na sreću i ne primenjuje nikakve mere odvraćanja države. Službenik će, želeći da maksimizuje dobitak, ometati secesiju i dobiti priznanje od nadređenih.
Ako se igra ponavlja iznova i iznova sa istim ili novim igračima, osoba sve češće snosi dodatne troškove i bira doktrinu odvraćanja, a službenik, sve više plašeći se te okolnosti, sve češće zatvara oči na secesiju, preferirajući mali poraz u odnosu na veliki.
Ipak, u društvu će i dalje ostati „besplatni vozači“ koji će radije izostati od preduzimanja bilo kakvih mera. Ako su službenici dovoljno uplašeni, blef će proći.
Primer slične igre je interakcija između građana koji imaju mogućnost skrivenog nošenja oružja i kriminalaca. Oružje služi kao instrument odvraćanja, i u društvu gde građanin ima pravo na naoružanu samoodbranu, nasilni zločini se smanjuju. Pritom neoružani putnici uživaju u takvoj pozitivnoj eksternaliji kao što je povećana bezbednost, ne trošeći pritom ništa na oružje – ali samo dok ih nema previše.
Cev je veoma kompaktan i praktičan instrument odvraćanja protiv pojedinca ili male grupe ljudi, ali ne protiv države. Upravo zato nudimo različite, manje ili više uspešne opcije zaštite od države, dostupne kako organizacijama poput EKU, tako i pojedincima.
Na osnovu teorijskih izlaganja koja nisu u suprotnosti sa istorijskim primerima, ukazujemo na to da je optimalna doktrina odvraćanja protiv države pretnja konkretnim funkcionerima koji donose odluke ili ih sprovode.
Pravedno nam ukazuju na to da, ako pretnja bude izgledala previše zastrašujuće, državni ljudi mogu prihvatiti rizik da neko vreme budu pod udarom i pokrenuti preventivna čišćenja, drugim rečima, započeti rat. Slično tome, oštar otpor niskim nivoima silovaca može izazvati osećaj solidarnosti sa poginulim saborcima. Da bismo minimizovali opasnost od takvog ishoda, predlažemo, prvo, da se izvršioci pretnji maksimalno anonimizuju, a drugo, da pretnje po mogućnosti budu neletoalne, sa fokusom na ismevanje i druge vrste poniženja, ili, u najgorem slučaju, na imovnu štetu. Ovde bi bilo veoma poželjno pozvati se na najavljeni nedavno od strane Aleksandra Litrejeva projekat sa veoma zvučnim nazivom Ruski slon. Aleksandar redovno deanonimizuje različite prestupnike u vlasti, i čini se da sada namerava da taj posao pretvori u sistem.
I, ako ćemo se potpuno udubiti u filozofska uopštavanja, takve maksime kao što su „živi sam i pusti druge da žive“, „ne čini drugima ono što ne bi želeo da tebi bude učinjeno“ – nisu samo dobre želje. To su redovi iz uputstva za bezbednost, napisani, kao što je to običaj, krvlju. To je ista takva životna mudrost kao „ne jedi žuti sneg“ (preoblikovana od strane domaćih meme-majstora u „ne jedi žuti snek“, sa očiglednom referencom na NAP) – i ta mudrost se pojavila upravo zato što ljudi tokom dugih vekova uspešno praktikuju doktrinu obuzdavanja.
Ako imate sveže i zanimljive ideje o tome kakve neagresivne pretnje i mehanizme njihove realizacije građanin bi mogao primeniti protiv državnih službenika različitih rangova, podelite ih u komentarima ili u privatnoj poruci. Autori najuspešnijih ideja mogu računati na nagradu u bitcoinima.
