U maju su Bitarh s jedne strane, i Ved Nojman s druge strane, diskutovali o primenljivosti doktrine odvraćanja radi obezbeđivanja secesije pojedinaca od države. Evo opisa doktrine, a evo i članka koji sumira, gde se uz to ukratko prepričava tok diskusije.
Česta zamerka izloženoj doktrini bila je to što još uvek nije poznato da li će pretnja upućena ključnim funkcionerima države koja vrši agresiju biti realizovana, dok smrt građanina koji želi secesiju može biti veoma brza, tako da on neće stići ni da organizuje odmazdu. Štaviše, ako se negde otvoreno osigura, tužna sudbina može čekati i osiguravajuću kuću, kako ne bi bilo običaja izvršavati bilo kakve protivdržavne ugovore.
Zato ćemo danas malo razgovarati o tome kako građanin može da se pobrine za realizaciju individualnog odvraćanja, a da pritom ne izlaže opasnosti nikoga drugog.
Princip mrtve ruke je neka vrsta pretnje upućene potencijalnom agresoru, koja će se ostvariti samo u slučaju da potencijalna žrtva pogine. Najupečljivija manifestacija je granata sa izvučenom čekićem, stegnuta u sasvim živoj ruci potencijalne žrtve. Njena smrt će dovesti do toga da se mrtva ruka opusti i dođe do eksplozije. Razumljivo je da pretnja zasnovana na ovom principu može prilično proizvoljno da se skalira, sve do sistema koji vrši automatsko pokretanje interkontinentalnih nuklearnih raketa u slučaju napada potencijalnog protivnika, ne čekajući posebne komande sa potencijalno već uništenog komandnog punkta.
Moglo bi se fantazirati o čisto inženjerskim rešenjima u duhu 20. veka koja bi obezbedila sličnu šemu pretnje i za čoveka u odnosu na rukovodstvo države — na primer, putem unapred postavljenog miniranja rezidencija, postavljanja lansirnih rampi za rakete ili programiranih borbenih dronova, ali sve to deluje nesrazmerno skupo, nezgrapno i nepouzdano. Naše informatičko doba podrazumeva nešto drugačiji stil.
Tako su, na primer, pojavom bitkoina postali sasvim ostvarivi decentralizovani tržišta klađenja na smrt, što predstavlja prikriveni oblik naručivanja ubistva. Mehanizam je otprilike ovakav.
Na sajtu koji prihvata opklade na određene događaje koji mogu se desiti ili ne desiti u stvarnom životu (recimo, implementiranom na Augur protokolu), potencijalna žrtva državne agresije može se kladiti na smrt nekog državnog službenika. Veličina opklade mora biti dovoljno velika da neko može biti primamljen da obezbedi tu smrt. Novac se uplaćuje na to da je taj službenik već poginuo nekog dana u prošlosti, što je očigledna neistina, pa će kada službenik zaista pogine, ta opklada izgubiti, a dobitak će uzeti pobednik opklade. Nakon pojave opklade, potencijalnom ubici preostaje samo da izabere dan za izvršenje naloga, uloži opkladu na to da će objekat poginuti upravo tog dana, zatim izvrši ubistvo, sačeka da orakli obaveste sistem, uzme svoj dobitak i pažljivo ga isplati. Ova opklada je naša granata, ali još treba organizovati mehanizam „mrtve ruke“.
Može se ići naprednijim putem i na istom tržištu napraviti još jednu opkladu, ovaj put na sopstvenu smrt. Ako ta opklada prođe, ona pokreće pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika. Ali može i jednostavnije: pametni ugovor koji postavlja opkladu na smrt službenika dobija odloženo pokretanje i aktivira se u slučaju da na vreme ne primi kod za otkazivanje. To je to, sada se službenik može obavestiti da je situacija takva da, ako slučajno umrem, i njegov dragoceni život je u ogromnoj opasnosti, zato me čuvajte kao sunce na nebu.
Naravno, što više složenih predviđanja servis omogućava, to se preciznije i u dozama može predvideti uticaj. Recimo, okidačem ne može biti samo smrt, već i hapšenje, a pretnjom ne samo smrt, već i paljenje kuće, ili još neka未必 letalna zlostrojnost (najotmenije što mi je ikada došlo do ušiju bilo je nalog za prskanje snažnog odoranta u rezidenciji službenika; kuća koja prođe mirisom merkaptana postaje neupotrebljiva za život i prodaju, ali pritom niko ne strada slučajno).
Naravno, da bi se preduzeli ove netrivijalne mere, osoba mora biti dovoljno imućna, ali ovde nije potrebno neko ekstremno bogatstvo, tako da je zadatak sasvim rešiv.
Smatra se da je država stvar koja je ljudima potpuno neophodna, bez koje bi nastupio haos, banditizam i propast. Ali pritom su se u različitim epohama predstave o tome šta je država i kakva bi ona trebalo da bude, radikalno razlikovale. Koju god državnu knjigu da otvorite, svuda se priča da je država nekada bila veoma loša, da je ugnjetavala ljude, i da su oni bunovali. A sada je država dobra, ne ugnjetava ljude, i svima nam je stabilnost veoma važna. Pritom se konstrukcija države u različitim zemljama takođe veoma snažno razlikuje, i što je veća razlika između onoga što je tamo i onoga što je ovde, to je model tamo nepravilniji, i bolje bi bilo da to nerazumno ne radimo kod sebe, kao ovde. Nama je ipak potrebno da se branimo kako oni ne bi uradili kod nas ovde, kao što su oni uradili kod sebe tamo.
Zašto je potrebna nacionalna država
Jake nacionalne države su se formirale kao odgovor na stalnu pretnju spoljne invazije, kao i kao instrument takve invazije. Ali, iako se teritorijalna osvajanja nastavljaju i danas, to postaje sve manje opravdano sa strane stanovnika drugih zemalja i sve manje popularno među sopstvenim građanima. Globalizacija ekonomije učinila je trgovinske ratove daleko manje efikasnim. Drugim rečima, jedinstvena nacionalna država postaje sve manje tražena – za ovaj skup i nezgodan instrument jednostavno ne može da se nađe dovoljno zadataka.
Glavna pretnja državi danas nije spoljna agresija, već nedostatak građanskog konsenzusa. U demokratskim državama kandidati koji se oslanjaju na netrpeljivost naroda prema političkom establišmentu dolaze na vlast jedan za drugim. To znači da ljudi nisu nezadovoljni pojedincima – oni su nezadovoljni samim sistemom.
Problemi demokratije
Zašto demokratija sve lošije obezbeđuje građansko slaganje? Zato što je to diktatura većine. Ako vlast stabilno pripada istoj političkoj sili, formira se stabilna nezadovoljna manjina, uverena da njeni interesi nisu poštovani od strane vlade, i zbog toga potpuno demotivisana da pokaže bilo kakvu lojalnost vladi. Ako se vlast i opozicija redovno smenjuju, dobija se beskonačno vučenje konopca, gde politika postaje kompromisna. Rešavalo se ili popuštanje regulacija ili njihovo pojačavanje, ili smanjenje poreza ili povećanje. Nijedan politički program se ne realizuje, a kod birača raste razočaranje.
Manjina je spremna da se povinuje većini ako vidi potrebu da se ujedini pred licem spoljne opasnosti. Ali kada spoljne opasnosti nema, ljudi shvataju da nema razloga za strpljenje. A ako se spoljna opasnost izmišlja, to u naše doba informacione transparentnosti izaziva još veći iritaciju i nepoverenje prema establišmentu. Pristup „napravićemo svima isto“ ubrzano gubi popularnost i po tome što u svim ostalim granama čovek bez posebnih problema dobija individualnu uslugu prema svojim zahtevima – a samo u onim sferama za koje je odgovorna vlada, iz nekog razloga mora da se pomiri sa unifikacijom. Budućnost je u prenošenju individualnog pristupa i u političku sferu.
Za sada se individualni pristup u politici manifestuje kroz to kako se isti kandidat pred izborima pokušava prodati različitim kategorijama birača pod različitim sastojcima. Drugim rečima, politički tehnolozi već vide zahteve birača, ali, nemajući mogućnost da ih zadovolje, pokušavaju barem da jelu daju različite nijanse ukusa. Ali takva marketinška strategija ne može dugo da traje. Sve više i više ljudi želi da se na neki način ujedini sa onima koji dele slične stavove, i na neki miran način distancira od onih kojima ti stavovi smetaju.
Distanciranje
Najjednostavniji način distanciranja u okviru postojećih legalnih političkih alata je prostorno distanciranje. Čečeni su izbacili sve Ruse sa svoje zemlje, i sada pokazuju spolja dirljivo nacionalno jedinstvo. Američki libertarijanci se sele u Nju Hempšir – i država ubrzano dereguliše svoje zakonodavstvo.
Međutim, fizičko preseljenje je samo jedan od načina za promenu uslova. Ako vam se ne sviđa vodovodno preduzeće, moraćete da promenite prebivalište, ali ako vam se ne sviđa mobilni operater, dovoljno je promeniti operatera, bez ikakvih selidbi. Državne usluge pak imaju više zajedničkog sa uslugama mobilnog operatera nego sa komunalnom infrastrukturom. Bar većina državnih usluga deluje sasvim mobilno.
Panarhija
Današnja država putem poreza građanima obezbeđuje dobra kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzijsko osiguranje, održavanje reda, kontrola protiv požara, sanitarna, ekološka i još gomila drugih bezbednosti, sud, kao i razne sitnice – a takođe i ono zbog čega je zapravo i osnovana jaka centralna vlast – zaštita granica od spoljnih invazija i usluge osvajanja drugih država. Praktično sve ove usluge mogu se odlično pružati na osnovu konkurencije. Na kraju krajeva, svakog kada dođe do saobraćajne nesreće zovete svoju osiguravajuću kuću, pa zašto ne biste svakog kada je potrebna zaštita obraćali svojoj policiji?
Tržišna rešenja su već izmišljena i imaju praksu uspešne primene apsolutno za sve usluge koje su ljudima potrebne. Potrebnost u ovom slučaju se određuje prema spremnosti da se plati za te usluge. Sistem društvenih odnosa u kojem se sve robe i usluge isporučuju na slobodnom konkurentskom tržištu naziva se anarhokapitalizam, i to je dovođenje liberalne ideologije do logičke granice.
Međutim, takva sitna fragmentacija pružalaca državnih usluga ne može se učiniti pogodnom svima, inače bismo već odavno živeli upravo u takvom potpuno konkurentnom društvu. Potražnja za paternalističkom državom, koja pazi na čoveka od kolevke do groba, zaista postoji, i to čak i veoma velika. Čitav dvadeseti vek prošao je pod zastavom oružane borbe između socijalizma i liberalizma, i, uprkos bučnom padu odiuoznih totalitarnih režima, mora se priznati da su u toj borbi obe strane izgubile: klasične liberalne države su takođe u velikoj meri nestale u prošlosti. Stoga je glavni izazov pred čovečanstvom danas – mirno razgraničenje socijalista i liberala bez narušavanja integriteta nacionalnih formacija (ljudima je takođe zgodno da se grupišu po nacionalnostima, imajući jedan jezik i slične kulturne norme). Zapravo, reč je o istovremenom koegzistiranju jednog ili nekoliko socijalističkih i liberalnih vlada na teritoriji jedne zemlje ili bloka zemalja. Takav sistem se naziva panarhija, i ovu ideju aktivno razvijaju intelektualci širom sveta, kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju.
Scenarioi tranzicije
Naravno, najjednostavniji put za sprovođenje velikih društvenih promena je diktatura. Prevrat ili revolucija nisu obavezni. Dovoljno je da na vlast dolazi populist koji je u svoje ruke okupio ustavinsku većinu u parlamentu, potčinio sudstvo i, što je najvažnije, uživa široku popularnost među narodom. Neki uslovni Li Kuang Jju ili, naprotiv, Čavez.
Najjednostavniji put, međutim, nosi i najveću opasnost. Na mesto diktatora će vremenom doći neko drugi i početi da ukida sve što je doneto.
Složeniji, ali i pouzdaniji put je široka društvena kampanja. Kada reforme zahtevaju veoma mnogi, glasno, demonstrativno i pri svakoj prilici, njihova neizbežnost na kraju postaje očigledna. Kada se one već ostvare, mnogo ih je teže otkazati.
Takođe postoji i veoma jednostavan i uobičajen put za Rusiju – razvoj kroz praćenje drugih. Sačekati kada panarhija proradi u Evropskoj uniji i SAD, u Kini i Koreji, u Južnoj Africi i Brazilu – pa onda ipak sprovesti neophodne transformacije, dok zaostanak od Nigerije još uvek ne izgleda potpuno beznažno.
I, konačno, oni građani kojima je potrebno razgraničenje, mogu jednostavno staviti ostatak države pred činjenice. Evo vaše države, evo naše. Teritorija je jedna, norme su različite. Poreze plaćamo svojoj vladi, u skladu sa ugovorom, a vašoj ne plaćamo. Pokušate li primeniti silu da nas vratite u svoju jurisdikciju? Momci, građanski rat vam nije predviđen u budžetu, i uopšte, hajde da živimo mirno, jer smo već napunili baterije na svom dronu. Kako izjavljuje poznata politikologinja Ekaterina Šulman, moto našeg vremena postaje „A šta, tako je bilo moguće? Da, moguće je“.
A šta ako prelaza neće biti?
Pa, šta će se desiti ako se nikakav prelazak na panarhiju ne dogodi?
Moguća su par inercijskih scenarija. U prvom, Rusija se sporo demokratizuje, šrafovi se polako odvrću, i postepeno zemlja prerasta u nešto sasvim pristojno istočnoevropsko, ne lošije od neke Moldavije. U drugom, Rusija podjednako sporo zateže šrafove, izbacujući naročito hrabre opozicionare u inostranstvo, i postepeno se pretvara u nešto sumorno istočnoevropsko, poput Belorusije.
Takođe je moguće konačno oblikovanje onoga što danas postoji više u publicističkim člancima nego u normativnim dokumentima. Doći će do suverenizacije regiona, državnih korporacija, službi bezbednosti, i zemlja će skliznuti u klanovski feudalizam. Tendencije ka tome postoje, i kako se trenutni predsednik bude oslabljivao, one mogu postati jače.
Ali dok država, ne reformišući se na pravi način, nastavi na neki način da degradira, društvo može jednostavno, po principu samoinicijative, početi da prelazi na alternativne sredstva koordinacije – pored države, uprkos državi i ostajući nevidljivo za državu. Kada ljudi sklapaju ilegalne poslove među sobom, koristeći privatni novac, rešavaju svoje konflikte na privatnim sudovima, koriste usluge privatnih obezbeđivačkih kompanija i tako dalje, onda od određenog trenutka nepotrebnost države postaje očigledna bukvalno svima. U tom slučaju, Rusija će preći na anarho-kapitalizam, preskačući stadijum panarhije.
Šta raditi?
Dakle, upoznali ste se sa prilično dugim tekstom u kojem se uvode nepoznati termini, opisuje neobično društveno uređenje i daju čudni prognoze. Šta dalje sa tim?
Čak i ako ste zagovornik statusa quo, ipak vam je korisno da znate da postoji ovakav diskurs i da on dobija na popularnosti. Možete oprezno posmatrati prodiranje ovih ideja u masu ili im se aktivno protiviti – ali na bilo koji način vam neće škoditi da se sa njima upoznate, kao što je liberalima korisno da znaju osnove socijalističkog učenja, a ateistima – Novi zavet.
Ako ste ubeđeni demokrata, možda niste jeli ništa slađe od šargarepe. Obratite pažnju na ono što se nudi umesto moderne liberalne demokratije, nije isključeno da u tim predlozima ćete pronaći zdravo zrno.
Naposletku, ako vam se izloženo dopada, još više vredi istražiti tekstove na ovom sajtu, prodiskutovati o njima sa poznanicima – a onda će doći i do postepene implementacije.
U poslednje vreme, zaista, zanimljiva nova pitanja su počela ređe da se pojavljuju, pa ću uskoro morati da posvetim više pažnje ne novim odgovorima, već strukturiranju onoga što je već prikupljeno. Rezultati ankete upravo govore o tome da ljudi žele da vide ne toliko redovne sveže objave, koliko neki novi kvalitet.
Uopšte, dugoročni cilj projekta je formiranje zajednice ljudi koji imaju jasnu predstavu o libertarijanizmu, spremni su da prenose svoje predstave drugima i da uređuju svoj život u skladu sa libertarijanskim principima. Tako da se veoma nadam da će se ovde postepeno pojavljivati više priča o uspešnim libertarijanskim praksama, i to ne na nivou „neki negde tamo su nešto uradili, pročitala sam to u nekom članku sumnjivog kvaliteta“, već pre „naši čitaoci su implementirali takav-takav mehanizam i pričaju kako su izbegli skrivene opasnosti“.
Ono što me raduje je što u anketi dominira stav da je vreme za rad u timu. Odlično, hajde da se širimo.
Veoma su potrebni prevodioci za „Mehaniku slobode“. Doteran književni stil nije obavezan, mnogo važnija je preciznost rada. Ipak ću uređivati poslati tekst. Tako da, ako neko oseća snagu i želju da učestvuje u prevodu, uzmite neku neocupljenu glavu – i napred.
Vrlo je velika potražnja za priručnikom o propagandi libertarijanizma, tako da ću morati da posvetim tome prilično pažljivu pažnju. Ako imate ideje kakva bi struktura ovog teksta trebalo da bude, predložite ih, lakše mi je da radim sa polugotovim materijalom nego da izmišljam od nule.
Što se tiče izgradnje praktičnog kataloga ranije kreiranih objava, verovatno ću napraviti detaljniju rubriku i izdvojiti je na posebnu stranicu. Nadam se da će vam tako biti lakše da pronađete nešto vredno u ovom haosu.
Slažite se, izgleda prilično slično mom kanalu: mnoštvo korisnih stvari veoma kompaktno na jednom mestu, ali u smislu jednostavnosti korišćenja daleko od remek-dela.
U poslednje vreme mi ne ostaje previše vremena za kanal, a najavljeno je već mnogo različitih projekata. Voleo bih da saznam na šta, po vašem mišljenju, treba da usmerim svoje glavne napore.
Mnogo je recenzija koje su bukvalno oduševljene, nijedan moj članak ranije nije prikupio toliku pažnju, zbunjena sam. Prema svim novinarskim standardima, članak je užasan jer neprijateljski stav prema predmetu istraživanja bukvalno izbija iz njega. S druge strane – gde su standardi, a gde čitalčeva simpatija!
Ali postoji i kritika.
Počnu od najjednostavnijeg. Fotografija sekretarice donosioca odluke je uzeta kao vizuelna ilustracija toga da muški izgled kod žena otprilike ne određuje uspeh, a samim tim, cela visokointeligentna incel teorija banalno se ruši o praksu. Možda se potpis ispod fotografije pokazao nedovoljno jasnim, ali zapravo sam želela da uputim kompliment osobi koja je fotografisana. Nije uspelo – ali šta je, dođavola. Ovde se nalazim u izuzetno povoljnoj poziciji, gde bi uvreda značila izazivanje sumnje u moju pripadnost istraživanoj grupi.
Dobila sam ogroman broj veoma detaljnih preporuka u vezi sa nijansama primene psihoaktivnih supstanci. Od neobičnog – za povećanje samopouzdanja preporučuju kokain. Pa, to je za one potpuno očajne, ne bih to prepisivala bilo kome. Drago mi je što su moji čitaoci iskusne i sveobuhvatno obrazovane osobe.
Ali najozbiljnija zamerka bila je zamerka zbog neotkrivanja teme. Podsetili su me na moj zajednički članak sa Bitarchom o ciljanom promovisanju libertarijanizma, i zapitali se zašto se, zapravo, u ovom slučaju ja priznajem bespomoćnost i pišem neki oftopik o individualnom spasenju umesto da nabrojim univerzalne argumente za predstavnike ispitivane grupe. Krivica je moja. Sada će sve to stići.
Ciljano promovisanje libertarijanizma za incelove
1. Državi je profitabilno razaranje institucije porodice, jer želi da čovek zavisi samo od države i ne može da se oslanja na svoje bližnje. Ali ako država postane čoveku dadilja, čovek postaje infantilan, a i žena takođe. Umesto da gleda na zaista važne stvari, poput imovine verenika ili njegovih perspektiva, ona postupa po principu „ovaj je lep, želim ga, a ovaj je ružan, sklonite ga s vida“. Bez države, sa njenom hiperzaštitom, žena će morati da se ponaša odgovornije, i muški izgled će se kod odabira naći daleko od prvog plana.
2. Država im odaje počast. U SAD-u su to vreli Latinosi. U Evropi – vreli Arapi i crnci. U Rusiji – takođe vatreni južni momci. To još više povećava konkurenciju za žene. Bez države, lokalna zajednica bi brzo izbacila strance koji ne poštuju ovdešnje kulturne norme.
3. Inače, o kulturnim normama. Postoji nešto kao panarhija. Možete osnovati sopstvenu ugovornu jurisdikciju, i tamo će biti sve što je potrebno: kazne za odbijanje seksa, zabrana razvoda, nikakvo progonjenje zbog takozvanog silovanja u braku, i tako dalje. Jedino ograničenje je da pridruživanje jurisdikciji mora biti dobrovoljno. Smatrate da će se premalo devojaka pridružiti vašoj jurisdikciji? Pa, onda izaberite sebi jurisdikciju nekih puritana, tamo će se propovedati pokornost mužu i sav taj drugi sadržaj, a plaćanje desetine i crkva nedeljom – to nije baš velika cena za strogu biblijsku porodičnu moralnost. Ali prvo, naravno, moraćete da sklonite državu s puta.
Gledajte, koliko pokornih devojčica! Prava milina!
1. Opisala sam razvoj ideje o doktrini odvraćanja, odnosno o sprečavanju rata putem označavanja neprihvatljive pretnje za protivnika. Tvrđeno je da je jedina neprihvatljiva pretnja za totalnu modernu državu pretnja njenim liderima, dok pretnje ekonomiji, infrastrukturi, vojsci i običnim građanima ne sprečavaju rat, već čak, naprotiv, mogu dovesti do totalnog sukoba do potpunog uništenja jedne od strana.
2, 3. Ved je odgovorio da uništenje lidera dovodi ili do njegove zamene uz zadržavanje prethodnog kursa, ili do raspada države, ili do toga da javnu politiku zameni deep state, a nama povratak od demokratije nije koristan. A navika na taktiku terora nosi rizik da se na nju navikneš, počneš da koristiš to sredstvo levo-desno, kao Dejeniris svoj drakaris, a zatim ispostavi se da si ljudima gori od bilo koje države. Evo, to je nešto drugo kod kriptoanarhista: razvijaju svoj bitcoin, potpuno nenasilno, i ništa im ne možeš suprotstaviti.
4. Bitarch je parirao da za formiranje ugovornih jurisdikcija korporativnog tipa, odnosno više provajdera državnih usluga, doktrina odvraćanja možda zaista i nije baš najbolja. Ali ugovorne jurisdikcije političkog tipa, odnosno više provajderi načina života, poput katoličkih, liberalnih ili tranzhumanističkih EKY, razlikuju se po većoj motivaciji svojih članova, te će stoga biti skloni upotrebi sile. I ovde će doktrina odvraćanja biti najmanje zlo, jer se u okviru nje pretpostavlja da se sila samo demonstrira.
5. I, na kraju, Ved je u svom prilično opširnom članku naveo da ne samo da usluga „neprihvatljiva šteta kroz garantovano uništenje lidera“ iz kategorije luksuza, dostupnog samo supersilama, kako se tehnologija razvija migrira u masovni segment, već će i usluge pogodne zastave, офšor jurisdikcija itd. takođe jeftinjeti i sve šire prodirati u poslovnu praksu, bez obzira na to koliko se velike države pokušavale boriti protiv toga. Stoga će sistematska politička delatnost na razvijanju alternativa teritorijalnim državama dati potreban rezultat bez ikakvog mahanja doktrinom obuzdavanja.
Kao i obično, ako nekoliko pametnih ljudi korektno diskutuje, ispostavlja se da govore otprilike o istom, samo iz malo različitih pozicija. Zaista, lideri države se teško će pomiriti sa tim da će neki privatni lica smeti da ugroze njihovu vlast. To je za njih uobičajena teroristička pretnja, i sa njom će se boriti uobičajenim antiterorističkim metodama. Zato nije važno samo to što je agresija država protiv privatnih lica kažnjena štetom za lidere države agresora. Važno je i preneti agresoru misao da se zapravo radi o međudržavnom sukobu, sukobu između ravnopravnih subjekata prava, koji se ne rešava jednostrano, čak i ako je to u početku izgledalo kao obična demontaža morske platforme.
Zato u hipotetičkom sukobu u Andamanskom moru ugovorna jurisdikcija, koja želi da izvrši ugovor o zaštiti od agresije strane kraljevstva Tajland, mora jasno definisati da je bračni par koji je kupio platformu njihovi građani, agresija protiv njih je casus belli, sukob se može rešiti na međunarodnom sudu, ali ako Tajland odbije, to znači da će biti rata. To se ne radi iz običnog zadovoljstva osećajem pravde, već da bi se proširilo razumevanje države i državne jurisdikcije.
Bez pregovora neće se uspeti stvoriti presedan. Ali bez jasne pretnje neće biti nikakvih pregovora. Predstavnici države će jednostavno odbiti da priznaju ugovornu jurisdikciju kao državu, a samim tim i kao subjekt međunarodnog prava.
Može se prigovoriti da su resursi države i privatne kompanije nesrazmerni, ali to je čudan argument. Prvo, mogu biti uporedivi. Drugo, ovde je kao sa računarskim kapacitetima. Ako je za konkretan zadatak dovoljan laptop, to što država raspolaže superkompjuterom ne daje joj ozbiljnu prednost. Drugim rečima, doktrina odvraćanja počinje da funkcioniše upravo onda kada cena postane pristupačna ljudima. U ovoj situaciji pojedini državni čelnici mogu malo da se iznacite, ali će brzo shvatiti da je najisplativija strategija biti ljubazni i zaista čuvati interese ljudi. Kao da je stara dobra teritorijalna država ni po čemu gora od novomodnih EKU.
Ved piše o širenju prakse офšorskih jurisdikcija, ali, kao što vidimo, postojeći ofšori su prilično bespomoćni pred političkim pritiskom velikih sila. Čak je i Švajcarska dozvolila da joj se vežu ruke – prvo u oblasti bankarske regulative, a nedavno i u pitanjima posebnih poreskih režima za strane kompanije (tj. u velikoj meri je izgubila svoju sposobnost da postane pogodna ugovorna jurisdikcija). Šta tek reći o nekoj Kipru? U međuvremenu, upotreba doktrine odvraćanja može pomoći i ofšorima u zaštiti od političkog pritiska tradicionalnih država.
Kretanje ka željenoj budućnosti, u kojoj će monopol teritorijalnih država na agresivno nasilje biti porušen, a suverenitet pojedinca, naprotiv, pobediti, odvija se kroz nekoliko vektora odjednom, a rasprave o tome koji je od njih jedini važan, a koji su uopšte nepotrebni, odaju veću subjektivnost. Neki ljudi podrivaju teritorijalnost država, stvarajući eksteritorijalne analoge. Drugi podrivaju mogućnost država da pljačkaju ljude putem emisije novca i razvijaju kriptovalutnu industriju. Treći podrivaju samu monopol na nasilje, čineći oružje jeftinim, preciznim i diskretnim, kako bi pokrenuli doktrinu odvraćanja i sprečili doktrinu totalnog rata.
Prema tome se može odnositi na različite načine, ali progres u tom pravcu već ide i ništa se protiv njega ne može učiniti. U našoj je moći samo formulisati doktrinu primene novih sredstava za vođenje ratnih radnji, kako bi se minimizovala šteta i maksimizovala korist. Doktrina se sastoji od utemeljenih političkih zahteva, potkrepljenih pretnjom uništenja lidera protivnika, što se može ilustrovati neletalnim demonstracijama.
Doktrina tenkovskih klinova. Nekada veoma progresivna)))
Ako budeš izgledao dovoljno pretnjivo, niko se neće usuditi da te napadne. Ovo jednostavno razmišljanje rađa prilično složne spontane poretke. Vidimo ih u ponašanju ne samo čoveka, već i mnoštva drugih bioloških vrsta. Čak i biljke pokušavaju da predstavljaju nešto veoma opasno, čemu je bolje ne dodirivati. Tako i libertarijanci pokušavaju da na svoje zastave stave životinje koje su uspele u primeni doktrine odvraćanja, kao što su šapljiva zmija ili jež.
Vizuelna demonstracija doktrine odvraćanja u životinjskom svetu
U vojnoj teoriji, doktrina odvraćanja počela je da dobija na popularnosti u 19. veku i postala je dominantno viđenje nakon pojave nuklearnog oružja. Početno razmišljanje je bilo jednostavno. Potrebno je učiniti tako da vođenje rata postane unapred neisplativo. Pošto je, prema Klauzevicu, cilj rata mir bolji od onog ratnog, onda treba učiniti sredstva vođenja rata što užasnijim i masovnijim, kako nikome ne bi palo na pamet da zemlja može ostvariti ekonomsku dobit kao rezultat rata. Istina, uporedo se iznosilo i suprotno razmišljanje, da će rat, prvo, skrenuti mnoštvo radne snage na front, a drugo, obezbediti industriju vojnim narudžbinama, što znači da će radnici dobiti nagli porast plata, te stoga imaju sve razloge da žele veliki rat. I iako se tokom Prvog svetskog rata ispostavilo da, iz nekog razloga, umesto porasta blagostanja počinju glad i siromaštvo, to nije sprečilo da se ubrzo pojavi Kejns sa svojim idejama da u krizi treba trošiti više, jer je to najbolji put do postizanja bogatstva.
U međuratnom periodu, dobila je popularnost Duova doktrina o tome da se protivnička volja na otpor lako može slomiti neizbirivim strateškim bombardovanjem proizvodnih kapaciteta u pozadini, što znači da su, ponovo, kod vojnih teoretičara postojale misli o tome kako očigledna ekonomska besmislenost suprotstavljanja može sprečiti početak pokljanja. Ali Drugi svetski rat je jasno pokazao da gubici samo doprinose ujedinjenju, i da totalni rat počinje daleko izvan bilo kakvih ratnih racionalnih proračuna.
Nakon završetka Drugog svetskog rata, čovečanstvo je odmah pristupilo pripremama za novi rat, ovog puta nuklearni. Nuklearne sile su sprovodile aktivna ispitivanja novog oružja i sredstava za njegovu isporuku, razvijale doktrine njegove primene, gradile bunkere za zaklon državnih organa upravljanja i štabova. A zatim se, konačno, dogodilo najvažnije događaj 20. veka, po mom mišljenju: Karibski kriz. Prvi put u ljudskoj istoriji, dve sile koje su se potpuno opremile za rat, pustile na pun gas svoje propagandističke mašine i mobilizovale vojske koje imaju nerešive protivrečnosti u svojim doktrinama razvoja koje podrazumevaju potpuni poraz protivnika – nisu se odlučile da započnu rat, već su pokrenule deeskalaciju. Šta se dogodilo? Vlade obe zemlje su jasno shvatile da će, ako rat počne, one postale prva meta i biće uništene gotovo sa punom garancijom. Tog saznanja je bilo dovoljno.
Postalo je jasno šta tačno treba da postane osnova doktrine odvraćanja. Ne ekonomska blokada i sankcije, ne spremnost da se zemlja bombardiše do kamenog doba, već samo garancija uništenja rukovodstva. Sve dok vođa države može da žrtvuje svoje podređene, biće spreman da ratuje. Čim on sam postane figura na ovoj šahovskoj tabli, njegova motivacija za rat se naglo smanjuje.
Kao što je poznato, nova roba, koja ranije nije postojala, obično se najpre ispostavi kao predmet neopisive luksuzne potrošnje, ali postepeno, zahvaljujući svojoj privlačnosti i superprofitima koje donosi njena proizvodnja, privlači investicije, dobija sve veću masovnost, a njena cena opada. Na kraju, roba postaje praktično dostupna svima.
Roba „odvraćanje protivnika kroz garantovano uništenje njegovih lidera“ bila je veoma skupa, i na početku su je mogle priuštiti samo supersile. Međutim, vremenom su, s jedne strane, širio se krug nuklearnih sila, smanjivala se cena i rasle potrošačke kvalitete nuklearnog oružja, a s druge strane, smanjivala se tolerancija ljudi na vojne gubitke.
Dobra ilustracija ove tendencije postala je poslednja konvencionalna rat između civilizovanih zemalja – Falklandski sukob. On je zanimljiv po tome što su obe strane tokom rata manje-više pažljivo poštovale norme međunarodnog prava koje se odnose na zakone i običaje ratovanja, a sam sukob je bio jasno geografski lokalizovan oko sporne zone. Drugim rečima, strane više nisu mogle da sebi priušte totalni rat, morale su da se obuzdaju i brzo su prešle sa vrele faze sukoba na diplomatiju.
Kada se pojavilo visoko precizno oružje, velike sile su počele da ga koriste za uništenje lidera protivnika u slabije razvijenim zemljama. Međutim, to je, s druge strane, još više snizilo prag ulaska u krug zemalja koje mogu sebi da priušte doktrinu odvraćanja kroz pretnju liderima, jer sada za to čak nije bilo potrebno zaobilaziti ograničenja IAEA, kao što je u to vreme, prema nezvaničnim informacijama, učinio Izrael.
Međutim, napredak u odgovarajućim tehnologijama ne stoji u mestu, visoko precizno oružje nastavlja da postaje jeftinije, i sada nas plaši već nečim ovakvim:
Očigledno je da će rano ili kasno jeftino dalekosežno visoko precizno anonimno oružje postati dostupno veoma širokom krugu subjekata, uključujući i privatna lica. A to znači da se čovečanstvo približilo libertarijanskom snu – da obezbedi sebi garancije od napada sa strane države.
U februaru 2019. godine dogodio se prvi u istoriji čin punopravnog sistedinga. Par bitkoinera, Amerikanac Chad Elwartowski i Tajlandka Nadja Tepdet, postavili su malu stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Tajlanda, odnosno izvan teritorijalnih voda, ali unutar dvadesetominutne ekskluzivne ekonomske zone. U aprilu je mornarica Kraljevstva Tajland uništila platformu, što je prema morskom pravu ratna radnja protiv suverene države. Tako su države još jednom demonstrirale da morsko pravo funkcioniše samo između suverenih subjekata, a kojima su samo države, a ne ljudi.
A sada hajde da fantaziramo. Sistederi nastavljaju mirno da se bave svojim poslovima: Čad nastavlja da raduje javnost izjavama „Nadam se da će moj advokat uspeti da postigne razuman dogovor sa tajlandskom vladom“, Nadja čeka dobijanje političkog azila u SAD. A u međuvremenu mali dron ispušta bombu na kralja Rama X, nakon čega se u bitkoin blokčejnu pojavljuje zapis koji je ostavio neko nepoznat, u kojem se kaže da će na taj način biti uništen svaki glava države koji se usudi da ometa slobodne ljude da se naseljavaju van jurisdikcije države. Nekoliko meseci nakon tajlandske krize, institut sistedinga objavljuje da namerava da postavi stambenu platformu 15 nautičkih milja od obale Vijetnama…
Ne svaka država je spremna da zameni kralja za nekog zabavljača
Mislim da neće proći mnogo vremena pre nego što ljudi shvate da je postavljanje platformi u neutralnim vodama već dosadno, jer ih ima toliko gde su ih nabacali – i počeće da objavljuju secesiju svojih već smeštenih zemljišnih delova, predviđajući, u slučaju nepriznavanja svog suvereniteta, poučavajuću odmazdu šefu svoje države od strane anonimnih dobrotvoraca, kojima su ideje slobode jednostavno bliske, i zato su spremni da ih brane širom sveta…
Dalje ide još bolje. Ljudi shvataju da je suverena teritorija atavizam, da suverenitet može biti eksteritorijalan – i počeće da deklarišu svoju nezavisnost od države, čak i ne trudeći se da napuste njene granice. Osigurao se u anonimnom fondu za poučavanje etatista – i živi svoj život, bez poreza i represija. Dođe poreski agent – pokažeš mu polisu osiguranja, on promeni izraz lica, izvini se i ode. Sve je mirno, dostojanstveno, u ankap stilu.
Šta je potrebno da ovakve fantazije postanu stvarnost?
Jasno razumevanje da države počinju da govore jezikom prava samo sa onima za kojima vide silu.
Decentralizovana asimetrična odbrana. Teritoriju je nemoguće zaštititi od države, ne vredi ni pokušavati. Može se samo stvoriti pretnja licima koja donose odluke na strani protivnika, što je više, to bolje. Naravno, potrebno je vršiti moralni pritisak i na izvršioce, ali oštravanje njih je krajnje štetno: oni ne smeju da u vama vide smrtonosnog neprijatelja, inače rizikujete da dođete do totalnog rata umesto suzdržavanja. Oštrom protivniku nije potrebna čak ni propaganda, on vas lično mrzi i spreman je da vam otkinu grlo.
Udara na ključna lica države ne bi trebalo da dolazi od onih na koje država napada, već po mogućstvu anonimno.
Kojim tačno sredstvima se sprovodi suzdržavanje, u suštini nije važno, ako se poštuju ograničenja: oružje mora pružati minimalne rizike od sporednih gubitaka, imati pristojnu dometnost, biti maksimalno precizno i maksimalno jeftino. Ono čak i ne mora biti letalno, vaspitni efekat se može postići i bez takvih radikalnih mera kao što je ubistvo. To može biti i otkrivanje kritičnih ličnih podataka, poput adrese stanovanja porodice, i prebacivanje novca sa bankovnih kartica, i probušene gume, i kesa sa izmeta na glavu umesto bombe – samo koliko toga se može izmisliti kao analog ježa u modernom svetu!
Potrebna je široka reklama. Akcije u okviru doktrine suzdržavanja moraju se koloristički osvetljavati, biti pametno režirane, a idealno bi bilo stavljati objekte uticaja u maksimalno idiot poziciju. Upravo javni sramota najefikasnije deluje i protiv javnih izabranih figura i protiv diktatora koji se nadimaju osećajem sopstvenog značaja.
Moderne demokratije aktivno koriste razmuljivanje odgovornosti, kada se određeni nelegalni zakoni donose od strane kolektivnih organa. Međutim, ovde leži ne samo snaga, već i slabost. Jednog vrhovnog komandanta je relativno lako zaštititi, a pokušaj stalnog čuvanja celog bataljona parlamentaraca! Doktrina suzdržavanja suprotstavlja kolektivnim odlukama kolektivnu odgovornost.
Naravno, doktrina odvraćanja neće delovati na sve, uvek se može naći naročito tvrdoglav funkcioner kome su sva vaša upozorenja nebitna. Ovde će važiti ista taktika kao i kod društvenih kampanja: samo treba preći na nadređenog, kako bi on naredio prestanak radnji previše revnom podređenom. Uopšte, prilikom konstruisanja strategije odvraćanja protivnika, sva dostignuća u vođenju društvenih kampanja mogu se preuzeti gotovo u potpunosti.
Julija Latinina voli da ponavlja da je društvo organizovano isto kao i vojska, pri čemu jedno utiče na drugo. Nenamerna posledica toga kako će upravo civilno društvo odvraćati institucionalnog agresora biće određene promene u samoj strukturi društva. Maksimalno decentralizovani princip koordinacije i težnja da se ciljevi postižu indirektnim sredstvima – neizbežno će u društvu izrasiti sistem onih eksteritorijalnih ugovornih osiguravajućih jurisdikcija o kojima vam već toliko puta pričala na ovom kanalu. Spontani poredak upravo tako funkcioniše.
Najteži prigovor protiv doktrine odvraćanja je sledeći. Da, naravno, društvo može terorisati nesrešne, uplašene birokrate u vlažnim snovima evropskih hipstera. Samo što će ti hipsteri pevati sasvim drugačije kada uslovni kolektivci počnu da ih ubijaju noću – država ima daleko bogatiji arsenal sredstava, ne samo za zakonsko progonjenje, već i za proksi nasilje.
Da, zaista, država može veoma lako podići ulog u ovoj igri, i meko deterrence by denial sa svojim paketima govna i drugim pokušajima da obezbedi reputacionu štetu prestaje da funkcioniše (ako lider protivnika ne može da pobedi lepo, može se povući, a može i odlučiti da, ma neka ide, pobediće nepristojno), nakon čega će civilno društvo ipak morati da usvoji hardcore deterrence by punishment i primenjuje letalna sredstva. Ali ovde je važno ipak ne skliznuti u totalni rat, već voditi isključivo ciljane akcije i aktivno prenositi spoljnom svetu glasovima onih koji nisu umešani: šta to radite? Zašto dovodite ove nesrešne ljude do očaja? Da li vam je žao da napravite i najmanje ustupke? Zašto vam je uopšte potreban ovaj rat?
Sva poenta doktrine odvraćanja je u tome da protivnik odluči: igra ne vredi truda. Čak i u najtežim slučajevima, to je sasvim rešiv zadatak.
Ako ste pratili izbornu kampanju Donalda Trampa, sigurno ste čuli za njegov metod prilagođavanja političkog programa svakoj grupi birača. Svaka osoba ima tačke ranjivosti u svom stavu, na koje pritiskom može privući na svoju stranu. Ovaj pristup takođe savetuje Mihail Svetov u predavanju Alati propagande u XXI veku.
Pokušaćemo da izdvojimo velike ektoralne grupe i radićemo sa njihovim osnovnim strahovima u odnosu na državu. Naš cilj je da kod tih ljudi izazovemo mržnju prema instituciji države kao teritorijalnom monopolu na nasilje, i da ih zainteresujemo idejama libertarijanizma.
Mnogi ljudi pripadaju odjednom nekoliko kategorija, shodno tome, njima se libertarijanizam može promovisati sa mnogo pozicija istovremeno (na primer, roditelji sa decom koji su preduzetnici).
Neke regulacije opisane u članku mogu biti odsutne u zemlji u kojoj živi naš „kandidat za libertarijanca“. Na primer, u zakonodavstvu Ruske Federacije ne postoji odgovornost za kritiku LGBT zajednice, koja postoji u Švajcarskoj, a umesto toga postoji odgovornost za propagandu nekonvencionalnog seksa. Ovde treba objasniti osobi da svaka državna regulacija ima svojstvo „inverzije pozicije“. Nije važno na kojoj je strani država u konkretnom pitanju; sam činjenica da je ova oblast regulisana znači da se sutra regulacija može promeniti u suprotnu, jer se za danas ugrožene grupe država može činiti prirodnim alatom za borbu za svoje interese, i one će ga koristiti. Sredinom 20. veka država represovala je Alana Tjuringa zbog homoseksualizma, ali prođe nekoliko decenija i u istoj toj zemlji već se represuju kritičari LGBT zajednice. U Zapadnoj Nemačkoj država je sve do 1977. godine zabranjavala ženama da rade bez dozvole muža, a sada kažnjava same muškarce čak i za komplimente devojci u okviru zakonodavstva protiv uznemiravanja. Dakle, važno je dati ljudima do znanja: bolje je potpuni nedostatak državne regulacije nego državna regulacija u vašu korist.
A sada da prođemo kroz grupe
Preduzetnici
1. Državna regulacija ne dozvoljava ulazak na tržište ili stvara velike prepreke za poslovanje. Imate ideju, ali je ne možete realizovati zbog zabrana od strane države. Država vas primorava da dobijete licencu za mnoge vrste poslovanja, što oduzima mnogo vremena i resursa. Stalne kontrole (vatrogasci, sanitarni inspekcionat, inspekcija rada) ometaju vođenje posla. Infrastrukturni monopoli (elektricitet, gas i tako dalje) čine poslovanje nekonkurentnim. Čak i ako je zgrada u vašem vlasništvu, često nemate pravo bez dozvole lokalnih vlasti da postavite odgovarajući natpis ili prefarbate zgradu u boju koju želite.
2. Visoki porezi ne omogućavaju razvoj poslovanja. Sve odlazi državi, a ne na razvoj vašeg preduzeća. Ovo je posebno relevantno u Rusiji za biznis u kojem glavni deo troškova čini plata.
3. Zakon o radu znatno otežava zapošljavanje i otpuštanje zaposlenih. Ako radnik ne donosi profit, ne možete ga jednostavno otpisati, on će vas naterati da ga na sudski način vratite na posao. Morate tražiti razne zaobilaženja, što takođe povećava vaše troškove. Nemate pravo da dozvolite zaposlenom da radi više od određenog broja sati, čak i ako on to sam želi. Ograničena je mogućnost zapošljavanja na probni rad.
4. Čim se vaš imovina učini zanimljivom nekom preduzimljivom službenoj osobi sa moćima, ona može pokrenuti krivično gonjenje protiv vas i oduzeti biznis. Radi prevencije takvog ishoda takođe morate trošiti sredstva, a to ne može pružiti punu garanciju bezbednosti.
5. Mitovi, provizije i drugi neporezni troškovi povećavaju troškove vođenja biznisa, otežavaju knjigovodstvo i nose rizike krivičnog gonjenja.
6. Zakoni o autorskom i patentnom pravu vam ne dozvoljavaju da normalno vodite biznis (patentni trollovi, blokiranje kanala videoblugera zbog citiranja, korišćenje muzike i video zapisa bez složenih procedura za sticanje prava na njih).
7. Ako se pojavi neka nova probojna grana koja još nije regulisana, po automatizmu mnogi državni zvaničnici smatraju takvu delatnost zabranjenom, pa poslovna zajednica mora sama da traži uvođenje regulativa kako bi im omogućili da bar nekako rade. To se odnosi, na primer, na korišćenje kriptovaluta ili deljenje ekonomije (sharing economy) (Uber, AirBnB, energetika).
Mladi
1. Zbog prepreka u biznisu, mladi imaju poteškoća sa zapošljavanjem, a da ne govorimo o otvaranju sopstvenog posla.
2. Za momke je aktuelno robnog vojnog roka, koji nema praktičnog smisla u uslovima kada su velike vojske zasnovane na regrutaciji potpuno neefikasne.
3. Državna regulacija obrazovanja znači da je potrebno učiti prema jedinstvenim programima koji su dugo usaglašavani i успели da zastare. Mnogi predmeti imaju funkciju indoktrinacije umesto prenošenja aktuelnih znanja i veština. Ponizeni položaj nastavnika podstiče ih da ispoljavaju agresiju na podjednako bespravnim učenicima. Iz poreza se finansira školsko obrazovanje, a roditelji koji žele da podučavaju decu kod kuće nemaju za to poreske olakšice, tako da retko ko može sebi da priušti alternativu školi. Kao rezultat toga, odeljenja se formiraju prisilno, a ljudi koji su prisilno sastavljeni u kolektiv su uvek zatvor, sa odgovarajućim redovima.
4. Određen broj profesija podrazumeva neophodnost posedovanja diplome visokog obrazovanja državnog uzorka, tako da i nakon škole država veštački otežava izbor načina daljeg obrazovanja.
Korisnici medicinskih usluga
1. Državne poliklinike i bolnice nisu nikakvo zainteresovane da pružaju kvalitetne usluge, jer je njihovo postojanje već plaćeno iz poreza, a povratne informacije klijenata nikako ne utiču na finansiranje. Oni koji žele da se leče plaćeno plaćaju dvaput – za opšte zdravstveno osiguranje i za plaćene usluge.
2. Cena lekova je značajno uvećana zbog državne regulacije njihovog pristupa tržištu, patentnih privilegija, ograničenja uvoza i carinskih dažbina.
3. Neopravdano visoki prag ulaska u profesiju zbog zahteva spuštenih odozgo stvara nedostatak stručnjaka.
Zaposleni u državnom sektoru
1. Država, nastupajući u svojstvu poslodavca, često nameće zaposlenima ograničenja koja nisu zapisana ni u jednom ugovoru o radu. Prisilno učešće u proglasničkim mitinzima i falsifikacijama izbora, samocenzura u izražavanju političkog stava – sve je to prilično ponižavajuće.
2. Država ometa razvoj privatnog biznisa, upravo zato što čovek mora da traži mirnu luku na budžetskim mestima, iako se tu malo plaća i radnik nije poštovan.
3. U budžetskim profesijama ne radi se toliko koliko popunjavaju papiriće: korisnost rada za društvo postaje blizu nula, a mora se raditi samo radi odobrenja nadređenih.
Komunisti
1. Država je, prema Marksu, instrument ugnjetavanja u rukama vladajuće klase. Nemoguće je osloboditi se klasovnog ugnjetavanja a da se ne oslobodimo države. Sve ideje nacionalizacije su prenos sredstava proizvodnje od ljudi u ruke države, odnosno vladajuće klase birokrata, tako da je, naprotiv, potrebno zahtevati prenos svih sredstava proizvodnje ljudima.
2. Devedesetih godina postojala je ispravna narodna privatizacija, kada su članovi radnih kolektiva dobili akcije, ali je država zadržala kontrolu nad sudstvom, policijom i emisijom novca, i vremenom je ili oduzela imovinu od ljudi ili je devalvirala.
3. Bitcoin je ispravan komunistički novac. Državni papiri se izdaju u bilo kojoj količini koju država poželi, a kriptovaluta je pošteno obezbeđena kilovat-časovima, u potpunoj skladu sa teorijom vrednosti zasnovanoj na radu.
Konservativci, vernici, „patriote“, nacionalisti
1. Država vas primorava da putem poreza (odnosno da indirektno učestvujete u tome) plaćate abortuse, a u bogatijim zemljama i hormonsku terapiju prilikom operacija za promenu pola transkjønerima.
2. Zabranjuje vam se da odbijete pružanje usluga ljudima (homoseksualcima, migrantima, predstavnicima određenih etničkih grupa i religija) sa kojima ne želite da imate nikakve poslove (zapošljavanje, izdavanje stana, pružanje usluga), ne priznajući vaše pravo na privatnu diskriminaciju.
3. LGBT zajednica je već u mnogim zapadnim državama postigla zabranu kritike svog rada, i to će pokušati da postigne u Rusiji. Pokušaj očuvanja postojećih državnih normi o ugrožavanju njihovih prava znači voditi neplodan rat; bolje je isključiti iz sukoba tako nepouzdanog saveznika kao što je država, pre nego što vas udari u leđa. Nakon toga će se konflikt sam od sebe razrešiti.
4. Devedesetih godina u školama su postojali časovi seksualnog vaspitanja. Sada su to osnove religijskih kultura i svetovne etike. Sutra će izmisliti još neku obavezu. Nikada ne možete pogoditi koji će lobista biti jači; sigurnije je jednostavno deregulisati obrazovanje kako bi svako mogao da bira koje će kulturne norme njegovo dete usvajati. Inače ćemo doći do toga da deci će početi da se vrše operacije promene pola bez vašeg pristanka, kao u Kanadi.
5. Država zabranjuje posedovanje efikasnih sredstava za samoodbranu, a čak je i na putu nabavke dozvoljenih, neefikasnih sredstava postavila gomilu administrativnih prepreka. To vas ne samo što lišava prava na samoodbranu, već i podriva sposobnost odbrane cele zemlje.
6. Zabranjeno vam je da ubijete napadača, čak i ako je vaš život ugrožen. Uprkos objašnjenjima vrhovnog suda, stvarna pravna praksa je takva da uspešna samoodbrana obično povlači krivični postupak zbog prekoračenja granica neophodne samoodbrane, što završava dugim zatvorskim kažnjama. Država je odbila da prihvati doktrinu tvrđave, iako je peticija za njeno prihvatanje prikupila neophodnih 100 hiljada potpisa na ROI.
7. Zbog specifičnosti funkcionisanja demokratije, država često popušta različitim dobro organizovanim radikalnim strujama i grupacijama. Na primer, pod uticajem radikalnih feministkinja, sutra će vas početi smatrati odgovornim za uznemiravanje ako jednostavno platite račun za ženu u restoranu. A pod uticajem radikalnih islamista, već danas vas mogu naterati da se izvinite Ramzanu Ahmatoviću.
1. Problem korupcije postoji širom sveta. Čak i u tako naprednim zemljama kao što su Švedska i Finska, korupcija postoji u velikim količinama, samo se nalazi na drugom nivou (veliki biznis), i o njoj se veoma retko sazna. Tlo za korupciju nastaje svuda gde zvaničnik ima pravo da donosi odluke po sopstvenom nahođenju.
3. Uzalud se nadate da će progresivni porez na dohodak pomoći u uspostavljanju socijalne pravde: u zemljama sa progresivnim porezom imovinsko razlaganje ostaje veoma visoko. To se dešava zato što veliki biznis ima mnoštvo trikova za smanjenje poreskog opterećenja, pa će glavni teret oporezivanja i dalje pasti na srednju klasu. Vi, s druge strane, nemate mogućnosti prebacivanja poslovanja u офзор, odnošenja večera u restoranima i letova privatnim avionima kao poslovnih troškova, niti izrugavanja državnih dotacija i olakšica. Uveravaće vas da je pljačka korisna jer će bogate pljačkati više, ali ne, više će pljačkati upravo vas.
4. Država širi nesnaučne gluposti o štetnosti marihuane, što rezultira time da se mnoštvo bezopasnih korisnika nalazi u zatvoru, a istraživanja o njenoj medicinskoj primeni se koče.
5. Minimalna plata, zabrana diskriminacije pri zapošljavanju i druge regulacije tržišta rada samo jačaju nezaposlenost, jer otežavaju dobijanje posla onima čiji rad, uz jednaku platu, donosi poslodavcu manje koristi. Invalidi, žene sa decom, predpenzioneri, ljudi bez radnog iskustva jednostavno neće moći da se zaposle, iako bi to mogli da urade kada bi imali mogućnost da dumpuju na tržištu rada.
Pirati
Zakoni o zaštiti intelektualne svojine sprečavaju slobodnu razmenu informacija i njihovu dostupnost neobezbeđenim slojevima stanovništva. Takođe se ograničavaju mogućnosti kreativnosti (zbog zabrane kreiranja derivatnog sadržaja) i naučnih istraživanja (mnogi naučnici nisu u stanju da plate pristup zbornicima naučnih članaka i časopisa). Patenti na lekove čine ih zabranjeno skupim za osromašene građane, i mnogi od njih umiru od bolesti koje se mogu izlečiti. Takozvana intelektualna svojina su samo državne privilegije. Vi pokušavate da zabranite državi da uspostavlja takve privilegije, ali zašto ne razmotrite mogućnost uklanjanja države kao takve?
Kopirasti
Uz zaštitu intelektualne svojine, neizbežno ćete dobiti i državnu cenzuru vašeg sadržaja. Uz to, lavlji deo sredstava će ionako prisvojiti razni posrednici koje je država nametnula, poput RAO-a, a vama će ostati sitniš. Ili će vas čak primorati, na primer, da se objavljujete u naučnom časopisu o sopstvenom trošku, ali će časopis zadržati sva prava na korišćenje objave, što će država u potpunosti podržati. Zar nije bolje, umesto angažovanja tako nezgrapnog posrednika kao što je država, praktikovati nenasilne metode monetizacije? Država će vam doneti više troškova zbog narušenog reputacije, nego što ćete dobiti koristi od toga kako ona štiti vašu intelektualnu svojinu.
Ekoaktivisti
1. Državu malo zanima zaštita životne sredine. Činovnik će radije dozvoliti prijatelju oligarhu da uništi ekologiju za veliku mito (ili čak radi perspektive povećanja poreskih prihoda kao rezultata „rasta ekonomije“), nego što će ići na ruku ekološkim aktivistima.
2. Privatno vlasništvo nad šumama, jezerima i lovištem stvorilo bi snažan podsticaj za očuvanje životne sredine i bavljenje uzgojem ugroženih vrsta životinja i biljaka. Ne treba se plašiti da će vlasnik zabraniti šetnju u šumi, branje pečuraka ili organizovanje piknika; on će pre uložiti napore da ljudi odmaraju upravo u njegovom posedu i trudiće se da im obezbedi dostatnu uslugu.
3. Ako privatna kompanija nanese štetu prirodi, a zbog toga ljudi stradaju, nju se barem može tužiti, a kada ekološku katastrofu izazove država, nema na koga preneti odgovornost.
Roditelji sa decom
1. Država vam zabranjuje da birate stil vaspitanja koji smatrate ispravnijim.
2. Postoji obavezni obrazovni program koji sadrži mnoštvo predmeta koji ne pružaju aktuelna znanja i veštine, već služe isključivo za indoktrinaciju. Možete raspodavati samo dodatno obrazovanje, koje će detetu konačno oduzeti i ostatke slobodnog vremena.
3. Ako budete želeli da pružite detetu kvalitetno kućno obrazovanje, niko vam neće nadoknaditi poreze plaćene za održavanje državnih škola.
4. Služba starateljstva može oduzeti vaše dete (čak i zauvek, oduzimanjem roditeljskih prava) zbog sasvim bezazlenih stvari — nedostatka renoviranja u stanu, detetovih žalbi da mu roditelji nisu kupili poklon, neurednog izgleda školarca i slično. Sasvim zdrava ideja o tome da dete ima pravo na zaštitu ne samo od stranaca, već ako bude potrebno, i od roditelja, pretvorila se u to da se često represioniše cela porodica.
Nezaposleni
1. Država je previše regulisala tržište rada i opteretila plate ogromnim porezima, tako da poslodavac neće moći da vas zaposli legalno, a ako će ipak kršiti zakon i zapošljavati vas „na crno“, onda je isplativije uzeti ilegalnog migranta, on je jeftiniji i neće ići u inspekciju rada da se žali. To kvari poslodavce i demotiviše ih da stvaraju ljudske uslove rada.
2. S druge strane, imate od države sitni dodatak ako se registrujete kao nezaposleni. Državna berza rada će vam nuditi najneatraktivnije slobodne pozicije, polako će vas obučavati na kursovima bez garancije zaposlenja nakon tih kurseva, stalno će zahtevati da dokazujete da ste i dalje nezaposleni, tako da ako dobijete privremeni nezvanični posao, moraćete da skrivate tu činjenicu od države kako ne biste izgubili status.
Žrtve represija i zakona o zločinima bez žrtava
Ovo je veoma široka i raznolika grupa. Tu spadaju i politički represovani, i oni koji su odgovorni za konzumaciju psihoaktivnih supstanci, i prekršioci različitih licencnih ograničenja, i optuženi za pedofiliju zbog tvrdnje da odrastanje kod svih teče drugačije i da je starost pristanka štetna stvar — pa čak i oni koji su kažnjeni zbog prelaska prazne ulice na crveno svetlo.
Njima objašnjavamo: nemoguće je zameniti loše represivne zakone dobrima, njih je moguće samo ukinuti, inače ne vi, već neko drugi postaje njihova žrtva. Ako nijedno pojedinačno lice nije постраdalo niti bilo ugroženo, onda nema potrebe za kažnjavanjem. Ako ste pak vi sami постраdali ili bili ugroženi zbog svojih postupaka (na primer, niste vezali pojas), onda je još besmislenije da vas se dodatno kažnjava — već ste sami sebe kaznili. Dakle, potrebno je zahtevati od države ukidanje svih zakona koji podrazumevaju kažnjavanje za zločin bez žrtve, a ako se ona usprotivi, to je odličan povod da se država ukine: samo njeno postojanje je već kazna za nevinu ljude.
Penzioneri
Ovo je najteža kategorija ljudi za promovisanje libertarijanizma. Ali i penzionere se može zainteresovati za demontažu države.
Svaki zaposleni stanovnik Rusije uplaćuje u PFR 22% svoje zarade. U 2018. godini prosečna plata u Moskvi iznosila je 80 hiljada rublji, a prosečna penzija — 19 hiljada rublji. Pretpostavimo da osoba radi od 25 do 60 godina uz određene prekide, i kao rezultat toga plaća doprinose u PFR tokom 30 godina. Da nije plaćala osiguravajuće doprinose u PFR, već ih odlagala na svom bankovnom računu (radi jednostavnosti pretpostavimo da je kamatna stopa na depozitu jednaka inflaciji, što znači da je u proračunima možemo ne uzimati), skupila bi 80 000 * 0.22 * 12 * 30 = 6.3 miliona rublji. Prosečan životni vek u RF za 2018. godinu iznosi 73 godine. Starost preživljavanja ispada da je 13 godina. Shodno tome, da niste država, vaša renta bi iznosila 6 300 000 / (13 * 12) = 40 hiljada rublji. Taj iznos predstavlja stvarne obaveze prema vama od strane države.
Kako onda obezbediti ispunjenje tih obaveza? Potrebno je zahtevati totalnu privatizaciju državne imovine. Program „oduzeti i podeliti“ koji je svakom penzioneru razumljiv. Oduzeti od države, podeliti među onima koje je država opljačkala. I, naravno, sprečiti pljačku u budućnosti, ali to je već briga o mladima, što je, inače, penzionerima takođe blisko i razumljivo. Dalje ostaje samo voditi diskusiju o metodama: kako oduzimati i deliti tako da u procesu sve ne bude pokradeno.
Jasno je da se preko noći neće moći uništiti sve države, ali onda kako? Šta treba da garantuje stabilnost ankap-a?
Države su se razvile iz prirodnog stanja zato što se pljačkanje ispostavilo profitabilnijim od nenasilnih metoda obogaćivanja. Od tada je prošlo mnogo vremena, ljudi postaju sve imućniji, zbog čega im postaje karakterističnija ne pohlepa, već škrtost. To jest ne želja da zgrabe tuđe, već težnja da sačuvaju svoje. Ako se ipak pokušava zgrabiti tuđe, tada postaje poželjnija prevara, a ne direktno nasilje.
Dakle, put ka ankapu je sasvim jasan: tehnološki progres, povećanje produktivnosti rada, pojava instrumenata slobodnog tržišta koji ne zahtevaju centralizovane poverljive posrednike – i s jedne strane ćemo imati sve manje moralno opravdanu prisilnu reedistribuciju resursa, a s druge strane – sve manju tehničku izvodljivost iste.
Naravno, scenario „sve države su nestale odjednom“ je veoma čudan, čak mi je teško da zamislim kako bi se to moglo desiti bez reptiloida. Osnove države će biti polako podrivane, baš kao što se to zapravo već i dešava sada. Teško je reći kojim će tačno putem čovečanstvo doći do ankap-a. Direktnim i jasnim putem minarhijista, gde se koriste obični instrumenti političkih reformi? Progresivnom ofšorizacijom sa prelaskom u panarhiju? Surovim agorizmom sa snažnim spojem kriptoanarhizma? Sistedingom i ostalim Liberlandima, odnosno izgradnjom anarho-kapitalizma putem zauzimanja ničijih teritorija, sa naknadnim širenjem tog iskustva?
Meni će odgovarati bilo koji od ovih puteva, između različitih puteva nema principijelnih nerešivih razlika, jer država živi u glavama, a koji će tačno način biti korišćen da se ona odatle izbaci – to je, u velikoj meri, pitanje ukusa.
Šta garantuje stabilnost ankap-a? Samo ekonomija. Što je pljačkanje manje isplativije u poređenju sa nenasilnim metodama, to je manja verovatnoća povratka sistemske pljačke, odnosno države. U vidu marginalnih praksi, ona neće predstavljati ozbiljnu opasnost.
Ekonomija i retorika. Interes i moral. Biće i svest. To su međusobno uticajuće stvari. Na golim ekonomskim stimulansima država se još dugo neće srušiti, i opstajaće jednostavno zbog tradicije. Na goloj retorici ukidanje države teško da će biti održivo: doći će novi srećni pljačkaš i proglasiti eru blagostanja pod senkom očinske brige velikog vođe. Ukratko, važna su oba faktora.
Mao je u našim očima smešan antički bogčić, a šta ako bih bacila sliku sa Staljinom? Vođe su privlačni…
Razlika između ankap-a i agorizma je prilično jednostavna. Ankap je stanje društva u kojem nedostaje institucionalizovano prisiljavanje, a agorizam je strategija za postizanje ankap-a. U jednom od svojih ranih postova „Ankap ili minarhizam?“ nazvala sam ovu metodu kontrakulturnom, nasuprot političkoj, ali spremna sam da se složim da je taj termin loš, da se jezik na njemu slomi, te ću u daljem tekstu koristiti upravo reč „agorizam“.
Agorizam podrazumeva da je jedina delotvorna strategija za postizanje ankap-a direktna akcija. Ako ti treba ankap – živi po ankapu, ne pokušavaj da pregovaraš sa državom i da primenjuješ od strane države odobrene mehanizme interakcije sa državom, jer ova praksa, upitna u pogledu zaštite prava, jača same te mehanizme, a državu zajedno sa njima.
Agorizam je crno tržište, privatno obrazovanje, kriptoekonomija, horizontalne veze, dobrovoljna uzajamna pomoć. Kao što se lako može videti, agoristi su poslednjih godina postigli priličan uspeh u razvoju neophodne infrastrukture i ne planiraju da stanu.
Samo što se lako može videti da najveći intelektualni doprinos razvoju agorističkih mehanizama ipak daju ljudi koji žive u relativno slobodnim državama, dok agoristi u nekoj Kini sede tiho kao miševi. Dakle, da bi agorizam uopšte munculio kao ideološki pravac i stabilno se razvijao, a ne predstavljao spontane, lako suzbijive akte neposlušnosti nasilju, neophodan je određeni osnovni nivo političkih i ekonomskih sloboda, a taj nivo se postiže upravo političkim metodama.
Sa druge strane, recimo, ekonomska transformacija iz planirane u tržišnu ekonomiju u Rusiji dogodila se u velikoj meri zahvaljujući već razvijenom crnom tržištu u kasnom Sovjetskom Savezu; da nije bilo njega, privatnu svojinu bi trebalo stvarati bukvalno od nule, i to bi bilo neuporedivo teže.
Napokon, primetiću da je za pojavu tržišta neophodan određeni minimalni nivo poverenja u društvu, bez kojeg troškovi obezbeđivanja sigurnosti jednostavno pojedu svu korist od većine transakcija, što čini tržišne odnose marginalnim, dok na prvi plan izlaze prirodna privreda i različite vrste prisile. Najbolji mehanizam za pojavu poverenja je uspešno iskustvo zajedničkog delovanja. I ovde su podjednako pogodni i političko delovanje, i neka vrsta kooperativne ekonomije, i filantropija, pa čak i sportska takmičenja ili masovni praznici.
Dakle, i agorizam i političko libertarijanstvo uspešno rade na isti cilj. Što je više političkih prava uz nerazvijena ekonomska, to je agorizam aktuelniji. Što je više ekonomskih prava uz nerazvijena politička, to je političko delovanje aktuelnije, iako ono takođe može poprimiti prilično neobične oblike – i kako ne, ako partije ne registruju niti uključuju u listiće. A u situaciji kada nema ni političkih ni ekonomskih prava, izvini, ali najdirektniji put je bekstvo iz ovog pakla ili oružani ustanak.
Još jedna prepreka agorizma: sličnost metoda sa levim anarhistima može pokrenuti migraciju ka njihovoj ideologiji. Budite oprezniji sa tim.
