Poklonici političke stabilnosti imaju mnoštvo zamerki Alekseju Navaljnom. Ako ignorisemo svaku anegdotalnu šalu, poput „agenta Državnog departmana“ i „na njihovom mestu on bi čak i više kradao“, i počnemo da ispitujemo detaljnije, ispostavlja se nešto zanimljivo. Da je Navaljni svratio Putina još 2012. godine, jednostavno mu ne dozvolio treći mandat, izbacio iz Kremlja i njega i Medvedeva, sam seo na tron, počeo da se druži sa Evropom, ne bi kreditirao Janukoviča, ne bi zauzimao Krim, ne bi nadinjao troškove za silovce, već ih usmerio na socijalnu zaštitu – onda bi 2018. glasali za njegov drugi mandat i bili branitelji stabilnosti, pitajući se „ko, ako ne Navaljni“. Čak bi se i protiv gej-parada bunili poluglasno, jer nema potrebe da se remeti situacija.

Ukratko, glavna zamerka „vatnika“ Navaljnom je u tome što je on slab i neodlučan, pa stoga nije dostojan da sedne na carski tron. Umesto da dozvoljava da ga tuku na trgovima, trebalo je da razvali Kremlj tenkovima, tek tada bi bio poštovana osoba, a ne običan ništarija. Nije teško videti da je ovaj stav veoma blizak stavu poznatog liberalnog ekstremiste Arkadija Babčenka, koji i danas pamti topli decembar 2011. godine i izražava spremnost da se vrati u Rusiju samo na tenku Abrams u sastavu mirovotničkog kontingenta NATO-a.

Aleksej Navaljnoj se vratio u Rusiju ne na čelu odane garde, već u nekom usranom niskobudžetnom avionu, i za tu glupost je odmah kažnjen, i zasluženo. A ako nam je naš vođa toliko drag, zašto ga do sada nismo oslobodili, i umesto toga se hvalimo što je policija 23. januara uhapsila rekordni broj ljudi. Jesmo li mi mazošisti? Da li smo zbog toga izlazili? Šta uopšte planiramo da uradimo za oslobađanje Alekseja? Gde je juriš na Matrosku tišinu? Ili mislimo da će oni, pristalice političke stabilnosti, braniti Putina? Ma daj! Ako Akela ne može da zaštiti samog sebe, nema šta da radi na čelu čopora.

Imala sam nedavno jedan takav zanimljiv razgovor i nisam mogla da dam sagovorniku zadovoljavajuće odgovore. Ne samo zato što mi ne ide baš najbolje u usmenim debatama, već i zato što suštinski nemam šta da prigovorim. Navaljnoj i njegov tim se ponašaju kao da uopšte ne razmišljaju o svrgavanju režima; čini se da je Navaljnom sasvim u redu da još deset godina glumi Mandelu i čeka dok Putin ili sam ne umre, ili potpuno ne oslabi pa ne preda presto, kako bi se njegov naslednik pozabavio građanskim pomirenjem, pustio Navaljnog i dozvolio mu učešće na izborima. Jer, čak i ako se orijentišu na beloruski scenario, za to nije bilo potrebno vraćati se u bilo kakvu Rusiju — druži se sa Tihanovskom, sastaj se sa svetskim liderima, insistiraj na sankcijama, insistiraj na zamrzavanju računa Putinovih saradnika, a ne da sedaš u zatvor. U zatvoru je mesto Putinu, ne tebi.

Kada Navaljni i njegovi saborci pokušavaju da objasne, koji đavo je Aleksej krenuo u Rusiju, oni mucaju o moralnoj dužnosti. To je otprilike kao krenuti na belom konju pod mitraljeski vatreni, da bi zamahnuo papahom i poslao armiju u psihičku ataku, zato što je istina na našoj strani, pa ćemo ih zatrpati kapama.

Tako se kod mene iznenada naznačilo dirljivo jedinstvo sa pristalicama čvrste ruke. A sutra ću pokušati da izložim procene u vezi sa onim što bih želeo da vidim na predstojećoj nedeljnoj akciji.