Тег: strategija

Kako planirate da gradite anarho-kapitalizam? Kakav je plan akcije?

Opolchenec

Radije bih govorila ne o planu, već o strategiji delovanja. Plan je dobar kada postoji određenost: konkretan, dostižan, merljiv cilj, mogućnost da se jasno navedu sredstva, podela akcija na faze i tako dalje. Po planu je, recimo, delovao Naaljnikov štab pred izbore kada je započinjao njegovu predsedničku kampanju: do određenog roka otvoriti toliko i toliko štabova, podeliti toliko i toliko novina, prikupiti toliko i toliko novca. Strategija se razlikuje po tome što je poznat samo cilj, poznate su neke specifičnosti okruženja, neka ograničenja za primenjena sredstva – i treba razumeti kako u tim uslovima uopšte može se postići cilj. Primer strategije je „pametno glasanje“, nedavna inicijativa istog tog Naaljnikovog štaba. Cilj je srušiti Putinov režim. Strategija je u ovoj fazi – razbijanje monopola ER-a na izborima. I uz to razne argumentacije i objašnjenja detalja.

Dakle, cilj je anarho-kapitalizam, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim tržišnim odnosima, poštovanju privatne svojine, decentralizovanom ugovornom pravu, koje razume vrednost saradnje i neisplativost agresivnog nasilja.

Početna pozicija je država, odnosno stanje stvari u kojem postoje kategorije lica koja mogu nekažnjeno vršiti agresivno nasilje uz nemo tacitno odobravanje većine, i iako se pretpostavlja da su okviri tog nasilja definisani, to je prilično nejasno i promenljivo.

Strategija se sastoji u podrivanju legitimiteta države kao institucije. U relativno prosperitetnim zemljama ljudi moraju početi sa opravdavanjem zašto je država bandit, a ne pružalac dobara. U Rusiji je to već sada mnogima očigledno, ali je ipak važno učiniti opšteprihvaćenim uverenje da pokušaj pravljenja nečeg dobrog na mestu loše države predstavlja ili potpuno slep put, ili, barem, ne može biti krajnji cilj.

Da bi predstav o državi kao o poželjnom ili, barem, neizbežnom stanju civilizovanog društva prestao da bude mejnstrim, može se raditi u nekoliko pravaca, u skladu sa sopstvenim ukusima i kompetencijama:

  • razvoj i popularizacija alata koji omogućavaju funkcionisanje bez države u onim sferama u kojima ona polaga pravo na dominaciju;
  • stalno demonstriranje neuspeha države i pobeda privatne inicijative – država mora izgledati kao totalni gubitnik;
  • masovna diskreditacija glavnih mitova državne propagande – od efikasnosti demokratije do efikasnosti same propagande;
  • demonstracija neranjivosti društva pred državom, ili, barem, izuzetno male efikasnosti borbe države protiv ideologa ankapa;
  • podrivanje resursne baze države, putem izbegavanja pljačke i putem direktne privatizacije državne imovine;
  • demonstracija moralne neprihvatljivosti rada za državu, od „ne trči ispred lokomotive“ do opšte osude.
    • Izgleda da Tommy ne odobrava

Minarhisti uzalud troše vreme

Bitarch kolona

U zapadnoj Evropi, posebno u nemačkom govornim zemljama, već godinama postoje minarhističke (klasično-liberalne) partije. Ideologija LPR-a i, naročito, Mihaila Svetova, veoma je slična idejama švajcarske FDP.Die Liberalen, što nije iznenađujuće, jer on skoro u svakom svom predavanju hvali Švajcarsku kao zemlju najbližu libertarijanstvu.

Zapravo, on navodi samo činjenice izvučene iz konteksta, izostavljajući pritom premoć sve veće regulacije i sasvim nesimboličkih poreza. To uopšte nije iznenađujuće – uticaj FDP.Die Liberalen na švajcarsku politiku nije toliko veliki, a poslednjih godina ona dobija tek nešto više od 15% glasova u parlamentu. U poređenju sa drugim zemljama, u mnogim od kojih minarhističke partije nisu čak ni predstavljene u parlamentu, to je dobar rezultat. Ali za izgradnju libertarijanskog društva kroz pobedu na izborima, to je sasvim nedovoljno. U Nemačkoj je slična slika – rezultati lokalne FDP su čak i malo skromniji od švajcarskih i iznose približno oko 10% tokom više decenija.

Procenujući perspektive LPR-a u Rusiji, vredi obratiti pažnju na to da su ideje minarhizma u našem društvu još marginalnije nego u Evropi. Ovoj partiji će teško uspeti čak i da uđe u Državnu dumu, a da ne govorimo o bilo kakvom značajnom uticaju na politiku države. Minarhistima u Evropi to nije uspelo tokom decenija aktivne političke borbe, i potpuno je glupo nadati se da će u RF biti drugačije.

Za promociju libertarijanizma, put partijske borbe očigledno ne može biti jedini. Nadati se prelasku na slobodno društvo postepeno, kroz minarhizam, takođe je besmisleno. Realističnije je, po mom mišljenju, prosvetljavanje ljudi idejama slobodnog društva i modelom ekstrateritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKJ), kao prelaznog modela ka slobodnom društvu sa punim NAP-om.

U Novosibirsku postoji ćelija LPR-a. Imam utisak da si ranije imala zajedničke interesovanja sa njima, a onda si se malo distancirala.

Objašnjenje „da se mišljenje tjan ne bi mešalo sa zvaničnim stavom partije“ mi nije baš jasno. Tjan je tjan, partija je partija, ko je šta tu mešao? Možeš li da mi pojasniš, kao budali, u čemu je razlog?

John Griffith (odgovor plaćen u iznosu od 0.0025 BTC)

Već sam jednom odgovorila malo o svom razumevanju unutrašnje kuhinje LPR-a. Prema svom dizajnu, partija je organizacija koja se bavi organizovanjem političke borbe za mesta u organima vlasti. Oni koji dolaze u partiju isključivo zbog svojih libertarijanskih stavova osećaju se u njoj pomalo nelagodno, njima cela ta politička borba može čak delovati kao prilična glupost. To stvara potpuno nepotrebne trenja unutar partije.

Ipak, nijedna partija organizovana odozdo ne može dostići uspeh bez brojnih pristalica koji će u pozadini uplaćivati novac za njen rad. Pri čemu ne toliko kroz direktne donacije, koliko kroz kupovinu atributa ili karata za javna predavanja. Ali njihova glavna задача je da služe kao agenti za promociju libertarijanske ideologije u društvu.

Svi ti ljudi, udaljeni od političke borbe, ipak žele da znaju da predstavljaju snažnu i brojnu zajednicu. Partija, s druge strane, ne može i ne treba da organizuje zabavne programe za njih, to nije njen zadatak. Odavde prirodno proizilazi zahtev za pojavljivanje mnoštva različitih libertarijanskih asocijacija: strelačkih, kriptovalutnih, edukativnih – pa čak i običnih malih društava bez neke specijalizacije, koja, na primer, neizbežno nastaju među publikom nekog blogera.

Partija, pak, mora nekako da definiše da li je neko društvo deo partijske strukture ili je autonomno. A ako je autonomno, u kojoj meri partija može sebi da dozvoli da se sa njim povezuje. Jer upravo kroz takve asocijacije državi je veoma zgodno da razvodni libertarijansku agendu. Juče je neki Enteo razvaljivao izložbe, danas se naziva libertarijancem, sutra ljudi, čuvši za libertarijance, misle da su svi oni takvi odmocci kao Enteo.

Odavde proizlazi sva ta partijska budnost u vezi sa tim koliko određeni lider javnog mnjenja, koji sebe naziva libertarijancem, zaslužuje taj naziv, i ako je neko nešto rekao, na primer, o idejama jednog od istaknutih partijskih ideologa, da li to smatrati još uvek intelektualnom diskusijom ili već unutarpartijskim raskolom. Ne sudite ovim ljudima strogo, očuvanje jedinstvene koordinisane partijske pozicije po ključnim pitanjima je zaista važan zadatak za političku borbu.

Ali istovremeno, što bogatija i raznovrsnija bude libertarijanska zajednica, to će biti teže uslovnom Enteu da privuče pažnju na sebe. Decentralizacija spasava od preuzimanja kontrole otprilike isto kao što spasava blokčejn od izvršavanja prevarantskih transakcija. I u ovom slučaju više neće postojati velika potreba za jednim centralizovanim validatorom javno iznetih stavova, kao što je partija, i za njom će ostati samo čisto političko delovanje. A dokle god je to moguće, bolje je da stojim po strani, jer se moji stavovi u velikoj meri ne poklapaju sa partijskim programom, pa zašto naprezati dobre ljude i insistirati na zvaničnom statusu projekta? Konfederalni princip interakcije u našem slučaju je upravo ono što treba.

Distancirala se…

Zašto je kontre-ekonomija mnogo efikasnija od pobunjenictwa i oružane borbe?

Odgovara Bitarh

Kod većine ljudi radikalna promena društveno-političke formacije društva obično se povezuje sa revolucijom, koja se odvija putem oružane borbe i svrgavanja vladajućeg režima. Međutim, ljudi propuštaju glavnu stvar — kada dođu na vlast, revolucionari organizuju masovne pogrome nad svojim bivšim protivnicima, stvaraju atmosferu straha i mržnje u društvu (na primer, crveni teror tokom Građanskog rata, a zatim staljinske represije). Često se se revolucionarna vlast sama pokrene od strane protivnika revolucije i njena dostignuća budu uništena (na primer, jakobinci tokom Francuske revolucije). Sve se to dešava u pozadini gladi, raspada ekonomije i tehnološke degradacije. Takođe, ne treba zaboraviti da ljudi koji deluju iz potajanja ne oklevaju da koriste nasilje. Mi ipak želimo da izgradimo libertarijansko društvo, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim odnosima. Ali evo u čemu je problem — ljudi navikli na nasilje i nasilnu (vojnu) hijerarhiju, najverovatnije će koristiti uobičajene metode protiv nesuglasnika čak i nakon svoje pobede. Jednostavno zato što ne znaju drugačije!

Postoji drugi, efikasniji i humaniji način dolaska do slobodnog društva (voluntarizma, ankapa) — kontrekonomija. Upravo za nju se ja zalažem i nadam se postepenom nenasilnom izgradnji takvog društva.

Pre svega, naravno, treba ljudima preneti same ideje (porezi su pljačka; država je stacionarni bandit; može se proći bez nje, zamenivši njene institucije konkurentskim društvenim organizacijama ili eksteritorijalnim ugovornim jurisdikcijama sa dobrovoljnim članstvom). Država postoji u glavama ljudi kao model ponašanja, pa je prvo potrebno iskoreniti je odatle. Što više puteva promocije savladamo, to bolje — flajeri, grafiti, grupe na društvenim mrežama, internet i oflajn reklame, predavanja, video snimci, knjige itd.

Želim da ljudima prenesem glavnu misao — država sama ne stvara nikakve vrednosti i postoji isključivo zahvaljujući oporezivanju. Čak i prihodi od prodaje nafte i gasa su, zapravo, poreski uplate. Što manje poreza dobija država, to ona postaje slabija i, shodno tome, može potrošiti manje resursa na suzbijanje protesta i represiju svojih protivnika.

Kako običan čovek može stupiti u borbu protiv levijatana, a da se ne boji represija sa njegove strane? Odgovor je jednostavan — svedite poreske uplate na minimum i maksimalno iscrpljujte resurse države kroz socijalnu pomoć (korišćenje svake prilike za dobijanje naknada, povraćaja poreza, socijalnog stanovanja, kupona za hranu, olakšanih karata za prevoz itd.).

Ako postoji mogućnost, vredi dogovoriti se sa poslodavcem o isplati cele plate u koverti. Alternativna opcija je prelazak sa ugovora o radu na ugovor o delu (to jest, postajete zaseban izvođač za firmu poslodavca i značajno štedite na porezima, što je, iznenađujuće, stopostotno legalno). Takođe vredi naučiti kako da koristite kriptovalute, kupovati namirnice i stvari na lokalnim pijacama i od privatnih prodavaca (a ne u prodavnici gde plaćate PDV), kao i koristiti usluge privatnih servisa i majstora (koji ne izdaju fiskalne račune).

Država već oseća da nešto nije u redu i nije tako davno najavila lov na samozaposlene. Pa, neka trče: troškovi prikupljanja takvih poreza daleko će premašiti obim prikućenih sredstava.

Slažem se, izuzetno optimistična slika: Levijatan je uginuo, a čovek je ostao

Šta raditi ako prijatelj i saveznik promoviše politiku autoritarizma i političkih regulacija?

Da li je to razlog da ne komuniciramo sa njim osim putem formalnih instrumenata, kao što nam je Mihail Svetov zaveo? Čak i ako je prijatelj, čak i ako je protiv Putina?

Vasilij

U tom smislu nisam tako puristkinja. Pre čitanja Adama Smita, objavila sam izbor svojih omiljenih materijala odande, a prva stavka na listi mi je bio izveštaj Dmitrija Butrina „Nekooperativne igre“, o tome koliko je važno ne praviti gađivo lice pri pominjanju malih taktičkih uspeha, o tome kako težnja ka potpunom i konačnom dominiranju nad svim ideološkim rivalima nadjačava celu rusku politiku, i koliko je važno znati kako graditi koalicije.

Naravno, ako propagiraš mržnju prema nomenklaturi, za tvoju reputaciju vatrenog lustratora veoma je važno da ni u kom slučaju ne zakočiš nekim neformalnim odnosima čak i sa liberalnom opozicijom, ako ona nije prošla strogu proveru ideološke čistoće. Ali ako planiraš, na primer, da postaneš poslanik, sposobnost pregovaranja, kako formalnog tako i neformalnog, biće neprocenjiva. Da bi znao odakle početi demontažu sistema na svom malom delu, moraš proučiti kako sistem na tom delu funkcioniše. Dakle, za to je sasvim prihvatljivo ne samo proslaviti rođendan liberalne radio stanice, već čak i otići da radiš kao asistent komunističkog poslanika.

Ako sudimo ljudima po delima, onda i treba suditi po delima. Popiti nešto s nekim na žurci – to nisu dela, to je slobodno vreme. Imala sam kratku romansu sa momkom iz neke vojne nacionalističke grupicu, kojih nema na broj, čak mi ni naziv nisam zapamtila. Stalno smo se svađali oko političkih tema, i on je iskreno izjavljivao da će, ako dođu do vlasti, to biti po cenu velike krvi, i da će nas, liberale, obesiti na svetiljke odmah nakon što streljaju vladu. Da li je to smetalo našem odnosu? Ne, uopšte nije smetalo. Da li je to uticalo na moje stavove? Da, uticalo je, bolje sam razumela pogled na svet tih ljudi, njihovo poimanje pravde i nacionalnog ponosa. Ako se u Rusiji realizuje minarhistički scenario, stečena znanja će mi omogućiti da izbegnem njihovo obesivanje na svetiljke, jer te mačke sasvim može pripremiti na drugi način.

Još po njegovom insistiranju, uz veliki napor, savladala sam „Strategiju indirektnih akcija“ Bazila Lidela Garta (pozdrav Velizariju iz prethodne objave), ali to je već malo drugačija priča.

Ser Bezil kao da kaže: Mihail, ne idite direktno napred

Kako će se sprovesti prelazak na ankap uopšte, a u Rusiji posebno?

U objavi o ankapu i minarhizmu opisala sam dva moguća načina izgradnje ankap: politički i kontrkulturni. Politički se svodi na reformisanje države do minarhističkog stanja, a zatim na njeno dalje smanjivanje političkim sredstvima sve do potpunog formalnog raspuštanja. Kontrkulturni se svodi na faktičku odbijanje korišćenja države, a naročito na odbijanje snabdevanja iste bilo kakvim resursima, od novca do mozgova.

U anketi o najperspektivnijoj metodi moji čitaoci su dali prednost političkoj metodi, iako je značajan broj glasova osvojilo mišljenje da prvo treba političkim putem dostići maksimum mogućeg, a zatim kontrkulturnim dokrajčiti oslabljeni državni mehanizam.

Lično mi se čini da će ankap u našem životu postajati sve prisutniji kako će ljudi učiti kako da efikasnije skrivaju svoje prihode od države, i kako će bogatiti brže nego što ih budu opljačkali. Siromašan čovek još uvek može da se nada da će država opljačkati bogatog i dati njemu. Sređeni čovek samo želi da ga ostave na miru, on će sam znati šta da radi.

Veoma je važno da rad za državu bude ponižavajuć i da služi kao demonstracija nesposobnosti, dok da rad za privatnika znači i poštovanje i uspeh. Zbog toga je važno da preduzetnici i njihovi radnici shvataju jedinstvo svojih interesa: što se manje država meša u posao, to će više ostati onima koji rade. A to se postiže samo kroz široku probojnost ideja.

Zavodljivost političkog puta je u tome što političar može dovesti društvo do željenog rezultata praktično silom, dok metoda kulturnih transformacija podrazumeva široko prihvatanje libertarijanskih ideja od strane društva. Takođe je važno razumeti da svaki neuspeh libertarijanskih političkih reformi udara na imidž ideologije (vidi samo do čega su prokleti liberalasti doveli zemlju!), dok svaki uspeh država lako konvertuje u sopstveno jačanje (obogatili ste se – sada se delite!). U međuvremenu, društvene raspoloženja se ne mogu tako lako iskoreniti, pa je put približavanja ankapa kroz njih mnogo pouzdaniji.

Ovakav nam je potreban grafikon naplate poreza

Kako i kome prodavati libertarijanstvo?

Libertarijanstvo se može prodavati svima, ali naravno, na različite načine.

Najjednostavnije i najočiglednije je prodavati ga onima koji su već spremni da ga kupe, samo to još uvek ne znaju. To jest, jednostavno objašnjavati već spremnim spontanim libertarijancima da su oni libertarijanci, i zašto njihova pogled na svet nije nešto užasno ili egoistično, i da ne treba da se stide toga; ukratko, čoveče, nisi loš, već si gej, i to zvuči ponosno. U principu, time se i bavim. Čekam pitanje, odgovaram na njega. Zatim drugi, čuvši slično pitanje, pozivaju se na moje gotove odgovore, ili čak mogu samo reći: „pogledaj kod Ankap-tjan, sigurno je bilo nešto o tome“. Iako, ako razvijemo metaforu o tržištu, kod mene to nije prodaja kao takva, već više postprodajska podrška.

Najvažnije što treba preneti takvim kupcima jeste njihova korist od toga da sebe definišu kao otvorene libertarijance. Nekome će biti relevantno da dobije jasne predstave o teoriji, i time sistematizuje svoje razumevanje sveta, koje će kasnije sam primeniti na bilo koje životne situacije. Nekome je važnije da se oseća u krugu srodnih duša. Nekome su osećanja premala i on je usmeren na zajedničko delovanje. Pričati o prednostima proizvoda pažljivom, zainteresovanom klijentu je lako i prijatno, dovoljno je imati sigurno znanje o proizvodu.

Teže je prodavati libertarijanstvo onima koji generalno imaju aktivan životni stav, osećaj pravde i sopstvenog dostojanstva, ali im njihova teorijska pozadina konfliktuje sa libertarijanstvom. Upravo takvima na početku dobro prolazi materijal poput uslovnih svetskih predavanja i kratkih edukativnih videa, kao i drugi prosvetiteljski video snimci. Dalje počinju konkretna pitanja, kod kojih se može ući u bilo kakvo detaljno objašnjavanje. Nije sigurno da ćete uspeti da prodate svoj proizvod, ali ostavićete utisak kod klijenta da je proizvod generalno dobar, i da su sami libertarijanci pristojni ljudi sa kojima se sasvim može sarađivati. Tako se postepeno u našu orbitu uključuju i socijaldemokrate, socijalni liberali, anarho-komunisti, razni rodni aktivisti, ekolozi i još mnogo ko.

Nemoguće je u potpunosti prodati libertarijanstvo onima koji su korisnici trenutnog režima, koji to shvataju, otvoreno priznaju i odobravaju taj poredak stvari. Ja sam, recimo, služio na podmornici, sada sam sa 35 godina u penziji, a vi želite da me lišite i novca i svesti o sopstvenoj moralnoj nadmoći, idite u pičku materinu. Takvima se mogu samo postepeno ubacivati pojedinačne teze u oblastima koje ne konfliktuju sa njihovom platformom. Na primer, pomenuti podmornik može savršeno da usvoji libertarijanski pristup oružju.

I potpuno je uzaludno sada prodavati libertarijanstvo onima koji će pod bilo kojim režimom odobravati status kvo iz razloga „da ne bi bilo nevolje“, „nismo živeli bogato, ne treba ni da počinjemo“ i tako dalje. Dok je na prvom kanalu Kiseljev, oni su gluvi na naše argumente, a kada mi završimo tamo, zauzeće našu stranu samo zato što je nadređenima bolje. Maksimum koji se trenutno može uraditi povodom njih je da im se pojavljujemo pred očima, da sijamo negde na ivici svesti. Kako bi, kada reforme počnu, Praskovija Ilijinisna setila da je nešto čula o nama, pa već sama objašnjavala Pelageji Kuzminjni: ne boj se, to nisu boljevici, to su libertarijanci, oni su mirni, oni su za to da se semenkom može trgovati bez patenata. A ona bi odgovarala: ah, libertarijanci! Meni je, staroj, zvučalo kao „proletarijci“. Pa, ako su libertarijanci, onda u redu.

to nisu penzioneri, to su ponosni preduzetnici

Dodala interaktiva

Želim da steknem neku predstavu o vama, pa sam odlučila da dodam na sajt odsek sa anketama. Tamo ću skladištiti apsolutno sve ankete koje se ikada pojave na sajtu, dok će se nove uvek objavljivati kao zasebne objave.

Za početak, evo par njih.

Prva anketa vas pozicionira na političkom kompasu, onako kako ga vide libertarijanci

Ваша идеологическая ориентация
Results

Druga anketa se odnosi na metode izgradnje ankap-a, koje su ukratko razmatrane u objavi o ankapu i minarhijizmu.

Какой метод построения анкапа видится вам более перспективным?
  • Add your answer
Results