Opolchenec
Radije bih govorila ne o planu, već o strategiji delovanja. Plan je dobar kada postoji određenost: konkretan, dostižan, merljiv cilj, mogućnost da se jasno navedu sredstva, podela akcija na faze i tako dalje. Po planu je, recimo, delovao Naaljnikov štab pred izbore kada je započinjao njegovu predsedničku kampanju: do određenog roka otvoriti toliko i toliko štabova, podeliti toliko i toliko novina, prikupiti toliko i toliko novca. Strategija se razlikuje po tome što je poznat samo cilj, poznate su neke specifičnosti okruženja, neka ograničenja za primenjena sredstva – i treba razumeti kako u tim uslovima uopšte može se postići cilj. Primer strategije je „pametno glasanje“, nedavna inicijativa istog tog Naaljnikovog štaba. Cilj je srušiti Putinov režim. Strategija je u ovoj fazi – razbijanje monopola ER-a na izborima. I uz to razne argumentacije i objašnjenja detalja.
Dakle, cilj je anarho-kapitalizam, odnosno društvo zasnovano na dobrovoljnim tržišnim odnosima, poštovanju privatne svojine, decentralizovanom ugovornom pravu, koje razume vrednost saradnje i neisplativost agresivnog nasilja.
Početna pozicija je država, odnosno stanje stvari u kojem postoje kategorije lica koja mogu nekažnjeno vršiti agresivno nasilje uz nemo tacitno odobravanje većine, i iako se pretpostavlja da su okviri tog nasilja definisani, to je prilično nejasno i promenljivo.
Strategija se sastoji u podrivanju legitimiteta države kao institucije. U relativno prosperitetnim zemljama ljudi moraju početi sa opravdavanjem zašto je država bandit, a ne pružalac dobara. U Rusiji je to već sada mnogima očigledno, ali je ipak važno učiniti opšteprihvaćenim uverenje da pokušaj pravljenja nečeg dobrog na mestu loše države predstavlja ili potpuno slep put, ili, barem, ne može biti krajnji cilj.
Da bi predstav o državi kao o poželjnom ili, barem, neizbežnom stanju civilizovanog društva prestao da bude mejnstrim, može se raditi u nekoliko pravaca, u skladu sa sopstvenim ukusima i kompetencijama:
- razvoj i popularizacija alata koji omogućavaju funkcionisanje bez države u onim sferama u kojima ona polaga pravo na dominaciju;
- stalno demonstriranje neuspeha države i pobeda privatne inicijative – država mora izgledati kao totalni gubitnik;
- masovna diskreditacija glavnih mitova državne propagande – od efikasnosti demokratije do efikasnosti same propagande;
- demonstracija neranjivosti društva pred državom, ili, barem, izuzetno male efikasnosti borbe države protiv ideologa ankapa;
- podrivanje resursne baze države, putem izbegavanja pljačke i putem direktne privatizacije državne imovine;
- demonstracija moralne neprihvatljivosti rada za državu, od „ne trči ispred lokomotive“ do opšte osude.
