U objavi o ankapu i minarhizmu opisala sam dva moguća načina izgradnje ankap: politički i kontrkulturni. Politički se svodi na reformisanje države do minarhističkog stanja, a zatim na njeno dalje smanjivanje političkim sredstvima sve do potpunog formalnog raspuštanja. Kontrkulturni se svodi na faktičku odbijanje korišćenja države, a naročito na odbijanje snabdevanja iste bilo kakvim resursima, od novca do mozgova.

U anketi o najperspektivnijoj metodi moji čitaoci su dali prednost političkoj metodi, iako je značajan broj glasova osvojilo mišljenje da prvo treba političkim putem dostići maksimum mogućeg, a zatim kontrkulturnim dokrajčiti oslabljeni državni mehanizam.

Lično mi se čini da će ankap u našem životu postajati sve prisutniji kako će ljudi učiti kako da efikasnije skrivaju svoje prihode od države, i kako će bogatiti brže nego što ih budu opljačkali. Siromašan čovek još uvek može da se nada da će država opljačkati bogatog i dati njemu. Sređeni čovek samo želi da ga ostave na miru, on će sam znati šta da radi.

Veoma je važno da rad za državu bude ponižavajuć i da služi kao demonstracija nesposobnosti, dok da rad za privatnika znači i poštovanje i uspeh. Zbog toga je važno da preduzetnici i njihovi radnici shvataju jedinstvo svojih interesa: što se manje država meša u posao, to će više ostati onima koji rade. A to se postiže samo kroz široku probojnost ideja.

Zavodljivost političkog puta je u tome što političar može dovesti društvo do željenog rezultata praktično silom, dok metoda kulturnih transformacija podrazumeva široko prihvatanje libertarijanskih ideja od strane društva. Takođe je važno razumeti da svaki neuspeh libertarijanskih političkih reformi udara na imidž ideologije (vidi samo do čega su prokleti liberalasti doveli zemlju!), dok svaki uspeh država lako konvertuje u sopstveno jačanje (obogatili ste se – sada se delite!). U međuvremenu, društvene raspoloženja se ne mogu tako lako iskoreniti, pa je put približavanja ankapa kroz njih mnogo pouzdaniji.