Тег: bioteh

Dok se činovnici plaše, geni se lome: zašto je deregulacija bioteha pitanje opstanka celog čovečanstva

Zamisli da voziš autoputom u starom automobilu i odjednom shvatiš da kočnice već dugo ne rade. Isprva se čini da je sve u redu: samo mirno kliziš, brzina nije prevelika, vreme je lepo, vetrić ti duva u lice. Ali ispred tebe je ogromni betonski zid, i sa svakim metrom on je bliže. Otprilike tako trenutno izgleda situacija sa ljudskom genetikom.

Nekada je prirodna selekcija nemilosrdno otsecala štetne mutacije – strogo, naravno, ali efikasno. Ako su tvoji geni bili baš loši, verovatno nisi imao dece. Tako je čovečanstvo vekovima održavalo zdravlje generacija. Potom smo izgradili civilizaciju, stvorili medicinu i uradili divnu stvar: sada prežive skoro svi. Ali ova divna medalja ima drugu stranu – genetski teret. Svaka generacija akumulira sve više sitnih mutacija koje priroda ranije jednostavno ne bi propustila. Sada se sve one mirno prenose dalje. To nećeš primetiti odmah: deca se za sada rađaju sasvim zdrava. Ali statistika već beleži spor, ali siguran rast naslednih bolesti.

Na primer, pre sto godina dijabetes tipa 1 bio je presuda, danas je samo neprijatnost. Divno, zar ne? Da, ali geni odgovorni za bolest sada slobodno šetaju u našim potomcima. Mutacije rastu sa svakom generacijom kao snežna lopta. Za sada to nije kritično, ali za sto-dvesta godina može se doći do toga da svaki novi život postane lutrija sa lošim šansama. Zaplet filma „Idiokratija“ postaće stvarnost.

Pogledaj rasne pse – primer degeneracije je uočljiv i tužan. Kada su ljudi odlučili da „isključe“ prirodnu selekciju i pozabavili se selekcijom prema spoljašnjem izgledu, zdravlje rasa je propalo. Buldogi se guše, taksama se leđa lome pri minimalnom opterećenju, a labradori pate od artritisa i gojaznosti. Trebalo bi da razmislimo da li želimo takvu budućnost za čovečanstvo.

Postoji li rešenje? Naravno da postoji. Genetski inženjering i biotehnologije su već spremni da nam pomognu. Genska terapija više nije fantastika, već stvarnost. Pomoću nje se već danas spasavaju deca od najređih smrtonosnih bolesti, kao što su spinalna mišićna atrofija i srpasta anemija. I to je samo početak: potencijalno, pomoću genoterapije može se ispraviti desetine naslednih bolesti direktno u ćelijama osobe koja već živi. Ali ako gledamo dalje u budućnost, najperspektivniji pravac je editovanje gena embriona. Zamisli da se ne može samo lečiti bolest kod pojedinca, već potpuno isključiti iz genfonda zauvek. Jedna precizna ispravka u zarodšu – i više neće biti problema ni kod deteta, ni kod njegovih potomaka. Takve tehnologije se već uspešno testiraju na životinjama i tehnički su potpuno spremne za primenu na čoveku.

Ali tu u igru stupa država, ili, kako je treba pravilno nazvati, „stacionarni bandit“. Država je odlučila: ne, prijatelji, ne žurite. Hajde da postavimo deset hiljada zabrana, regulacija, licenci i birokratskih filtera na sve biotehnologije. Želite da se lečite? Dobijte lekove po milion dolara po injekciji, čak i ako je trošak njegove proizvodnje zanemarljiv. Želite da ispravite genetsku grešku unapred, u fazi zarodša? Ma ne, istrpite, to je „neetično“, nije vreme za to. Dobija se apsurd: čovečanstvo juri ka zidu, ali jedini mehaničar sposoban da popravi kočnice zaključan je u garaži pod desetNkratkih katanaca. Umesto da nauci i biznisu da slobodu, država bira da se previše osigura. Samo da ne bude gore. Iako već svake godine postaje gore.

Zašto moramo da čekamo decenijama dok birokrati i činovnici dozvole naučnicima da koriste genetske tehnologije za dobro svih nas? Zašto pristajemo na to da jedini arbitar naše budućnosti bude beskonačna komisija za etiku, koja čak nema ni sopstvenu viziju budućnosti? Šta ako nešto krene naopako? Ali zar nije nečinjenje najgore rešenje?!

Voluntarist, Bitarh

Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

Biohacking i sloboda sprovođenja eksperimenata nad sobom

Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.

Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.

Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.

Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.

S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.

Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?

Voluntarist, Bitarh

Diskutujemo o čarobnom stimulatoru

Dakle, čitaoci su na nekoliko platformi diskutovali o fantastičnoj pretpostavci izloženoj u prethodnom postu, njenim posledicama i sopstvenom ličnom ponašanju.

Evo glavnih ideja.

  1. Čovečanstvo se već sada sastoji i od fanatičnih dostigača i od onih koji žive polako. Ako će kontrast biti malo jači – to je odlično. Dostigači će ostvarivati još veće uspehe, goreći svojim idejama, dok će ostali koristiti rezultate u režimu koji je komforan za njih (zasebno stoji mišljenje da će se oni koji koriste stimulator prostorno separirati od onih koji ga ne koriste, ili obrnuto, pojaviće se zajednice zagovornika prirodnosti).
  2. Prvo što će ljudi pod stimulatorom uraditi jeste da razviju drugu verziju stimulatora, lišenu neželjenih efekata prve verzije, i tek tada ćemo svi početi da živimo.

Takođe, mnogi su primetili da vrednost uslovnog Harvarda ne leži u znanjima, već u netvorkingu; to je dugoročni zadatak koji stimulator ne rešava. Kao što ne rešava ni mnoštvo drugih zadataka, poput pronalaženja dugoročnog bračnog partnera, odgajanja dece, selekcije novih sorti baobaba i tako dalje.

Zanimljivo je kako se pitanje o stimulatoru koji ubrzava život prepliče sa drugim pitanjem na koje sam nedavno odgovarala – o posledicama pojave tehnologije besmrtnosti za izabrane. Hajde da i ovde uvedem dodatna ograničenja. Neka bude da je proizvodnja stimulatora jeftina i lako replicibilna tehnologija koju je praktično nemoguće zabraniti. Takođe, neka ova tehnologija ne predviđa alternativne puteve koji bi omogućili da se u relativno kratkom roku doradi tako da se ukloni ključni neprijatni neželjeni efekat. Inače nije zanimljivo.

Kako bi se ovaj stimulator mogao pojaviti? Najverovatnije pri istraživanjima u oblasti traumatologije ili nečemu sličnom. Dugo su se mučili sa životinjama, nisu uspeli da prevaziđu efekat prevremenog starenja, i na kraju su ga pustili u upotrebu u prvoj pomoći kao poslednje sredstvo, prvo za vojsku. Ako se ne primeni – umireš za pola sata, ako se primeni – živiš određeno vreme kraće. Zatim onaj koji oporavlja, iz dosade, uzme da pročita udžbenik iz više matematike, ili recimo, priručnik za popravku haimarsa u terenskim uslovima – i sa iznenađenjem otkrije da materijal odlično usvaja. Sve, džin je izašao iz boce.

Takođe je sasvim očigledno da će stimulator koristiti rakni bolesnici u bilo kom uzrastu. Takođe, ovo je više nego opravdano sredstvo protiv Alchajmera. Ukratko, pojaviće se sasvim značajan broj ljudi za koje će primena stimulatora doneti dvostruki plus – i produženje (ili ozbiljno olakšanje) života, i pojačanje sposobnosti. Umesto da živi dvadeset godina kao marazmatik, paralitičar ili da operiše svakih pola godine, čovek će prilično lako izabrati deset godina komfornijeg starenja, praćenog procvatom kognitivnih funkcija.

Više nego je verovatno da će se stimulator primenjivati u siromašnim višedetnim porodicama. Zašto poslati ćerku u prostituciju ili sina u štetnu proizvodnju, ako postoji način da se cela porodica izvuče iz siromaštva sa mnogo manjim troškovima, čak i što se tiče smanjenja očekivane dužine života. Drugim rečima, stimulator će ubrzati socijalne liftove. Oni koji imaju prihvatljive početne uslove imaju manje stimulaca za korišćenje preparata. Na taj način, stimulator će doprineti povećanju jednakosti, o čemu levjaci toliko vole da pričaju.

Što se tiče zaista masovnog prelaska na stimulator – to mi se čini malo verovatnim. Na kraju krajeva – pa, znamo da se u Severnoj Koreji aktivno koristi metamfetamin za povećanje produktivnosti rada – i šta s tim? Jedino studenti pred sesiju ponekad prate taj primer, ali se ne može reći da potrošači ovog stimulatora bukvalno istiskuju sa tržišta rada one koji ga preziru. Opet, savremene leviste vlade su mnogo više zabrinute za nezaposlenost nego za produktivnost rada. Ako neki maniaci budu spremni da zamene čitave kreativne kolektive – onda će se za one koji su ispale iz konkurentske trke jednostavno izmisli još više „bullshit job“-ova.

A kod ankapizma? Ne vidim ozbiljnu razliku, ova tehnologija nije ključna za formiranje društva. Jedino što će „bullshit job“-ova pri ankapizmu biti suštanstveno manje, a to znači da će oni koji ne koriste stimulator imati manje stabilnu zaradu, ali će moći da uživaju u nižim cenama. Uostalom, ni oni koji koriste stimulator neće postati uzori stabilnosti, jer je stimulator više stvar nadljudskog napora, a ne konstantnog povećanja efikasnosti. Tako da će niša za „radne konje“ još dugo ostati dovoljno široka.

Šta znači „ne želim stimulator“? Sat kuca!

Rođendan – ne samo jednom godišnje

Poslali su mi tekst sa opisom jednog fantastičnog pretpostavka i pitanjem o tome šta bi trebalo promeniti u ljudskim odnosima kako nas posledice ne bi previše plašile. Dakle…

Zamislite da je razvijen i postao dostupan neki ćelijski stimulator koji, ubrzavanjem bioloških procesa u vašem organizmu, može veoma brzo, bukvalno za sat vremena, izlečiti vas od bolesti ili povrede, omogućiti vam da se za nedelju dana pripremite za prijemni ispite na prestižnom univerzitetu ili obavite ogromne količine posla u najkraćem roku. Cena toga je ubrzano „trošenje“ organizma, vizuelno i fiziološki ne razlikovljivo od prirodnog starenja tokom dužeg vremenskog perioda u prirodnim uslovima i, recimo, bez ikakvih drugih neželjenih efekata. Da li biste koristili takvu tehnologiju?

U početku vam verovatno neće dopasti ova ideja, ali kasnije ćete možda pomisliti da li ne bi vredelo bar jednom žrtvovati komad svog života i bukvalno proslaviti nekoliko rođendana u jednoj godini zarad nekog značajnog dostignuća, na primer, upisa na neki Harvard, što bi trebalo da vam obezbedi dobru profesiju, blistavu karijeru i visoke prihode tokom celog, nešto skraćenog, ostatka života. Ali malo je verovatno da ćete biti jedini takav pametnjak, i ubrzo ćete shvatiti da bi, pri postojanju ovakvog sredstva, u potrazi za efikasnošću i brzim profitom, mnogi mogli početi da ga koriste, prvo u nekoj jednoj situaciji, a zatim još i još. To znači da će ostati konkurentan u učenju ili radu, bez pribegavanja ovom sredstvu, postati jednostavno nemoguće. A tada će poslodavci, naravno, pri ostalim jednakim uslovima, radije sarađivati sa ljudima koji nikada ne dobijaju prehladu, ne umaraju se i mogu za nedelju dana obaviti mesečnu normu rada. I iznenada ćete se naći u poziciji profesionalnog sportiste koji razume da je bez dopinga pobeda nemoguća, a da će ga doping sa velikim stepenom verovatnoće odvesti u grob ili ga učiniti invalidom ranije za nekih pet godina.

Kako biste rešili ovaj problem? Glupa državna zabrana preparata neće pomoći. Pa državni agenti će i sami biti srećni da iskoriste njegov efekat, pre svega u vojnim svrhama, ako je reč o drugima, i za povećanje efikasnosti u političkoj borbi, ako je reč o njima samima. Kako, po vašem mišljenju, je potrebno uticati na ljudske međusobne odnose kako ne bi dolazilo do situacija u kojima neke ljude apsolutno nije briga za druge ljude i oni su samo srećni ako oni potpuno potroše svoj životni resurs zarad njihovog profita?

U sledećoj objavi ću izložiti svoja razmišljanja o predloženoj situaciji, a do tada bih želeo da pročitam vaše ideje u komentarima.

Genoterapija za mozak – to više nije fantastika

Voluntarist, Bitarch

Polazeći od teorije Konrada Lorenca o inhibitoru (kočnici) intravršnog nasilja (Lorencov mehanizam ili LM), modela mehanizma inhibicije nasilja Džejmsa Blejra (VIM), kao i mnoštva potvrđujućih podataka teorije dokaza, uključujući neurofiziološke i genetske, može se sa sigurnošću reći da je sposobnost pojedinih ljudi da počine nasilje nad drugim ljudima rezultat patološkog poremećaja u radu urođenog inhibitora nasilja (LM/VIM). A pošto je to patologija, sa njom je potrebno boriti se kao i sa bilo kojom drugom patologijom, odnosno putem njenog lečenja [1].

Pošto poremećaj u radu LM/VIM ima genetsko poreklo, lečenje zahteva genoterapijsku intervenciju. Na neurofiziološkom nivou za funkcionisanje ovog mehanizma odgovaraju određene oblasti mozga, što znači da je potrebno sprovesti genoterapiju nad ćelijama mozga. Međutim, mogućnost sprovođenja takve genoterapije je osporavana. Takođe postoji mišljenje da se genoterapijom ne mogu ispraviti neurofiziološki poremećaji. Ipak, sve ove sumnje se vrlo lako mogu razvesiti, što ću sada i učiniti.

U prošlosti je genoterapija nad ćelijama mozga bila nemoguća zbog toga što virusni vektor sa genetskim materijalom nije mogao da prevaziđe hematoencefalnu barijeru – zaštitni filter između krvnog i nervnog sistema. Međutim, 2003. godine grupa istraživača uspela je da pronađe rešenje za ovaj problem, koje se sastoji u korišćenju vektora dovoljno male veličine kako bi on mogao da prođe kroz ovu barijeru [2]. Kasnije se pojavio veliki broj instrumenata za sprovođenje genoterapije nad ćelijama mozga, koji koriste različite vrste vektora i genetskog materijala koji oni transportuju [3].

Dobro, genoterapija se može sprovesti nad ćelijama mozga. Ali može li ona izlečiti neurofiziološke poremećaje? Pogledajmo na praktičnom primeru. Postoji nasledovna genetska bolest pod nazivom „Deficijencija aromatične L-amino kiseline dekarboksilaze“, čiji su simptomi: mentalna retardacija, nemogućnost potpunog kontrolisanja tela, smanjen mišićni tonus, napadi i mnogi drugi. Uzrokovana je mutacijom gena DDC, koja vodi do nedostatka ključnih neurotransmitera (dopamina i serotonina).

Međutim, pre skoro (odgovarajuće istraživanje je objavljeno 12. jula 2021. godine) stručnjaci su razvili genoterapiju za lečenje ove bolesti. Preparat sa virusnim vektorom, koji nosi ispravljenu verziju gena, ubrizgava se direktno u srednji mozak pacijenta, gde se on distribuira kroz tkiva, koja s vremenom postaju sposobna da proizvode nedostajuće proteine. Ova genoterapija je dokazala svoju bezbednost i efikasnost. Sedmoro pacijenata u uzrastu od četiri do devet godina, u periodu od 18 meseci nakon injekcije, oslobodilo se napada, počelo je da pokušava da govori, smeje se, a dvoje su čak mogli da hodaju uz pomoć, što se za ovakvu dijagnozu smatralo principijelno nemogućim [4].

Naravno, u ovom trenutku genoterapija predstavlja složenu i skupu tehnologiju koja zahteva dalji razvoj. Međutim, ne postoje apsolutno nikakvi razlozi za uverenje da je lečenje neurofizioloških poremećaja i obnavljanje funkcija nervnog sistema (uključujući i mozak) principijelno nerešiv zadatak. Aktuelna istraživanja naprotiv dokazuju mogućnost toga. A to znači da je argument o nemogućnosti lečenja disfunkcije LM/VIM, koji se zasniva na takvoj tvrdnji, netačan.

Izvori:

  1. Voluntarist (2021). Analiza intravršnog nasilja kao fenomena ljudske prirode: norma ili odstupanje?
  2. Ananthaswamy, A. (2003). Undercover genes slip into the brain;
  3. Ingusci, S. et al (2019). Gene Therapy Tools for Brain Diseases;
  4. Pearson, T. S. et al (2021). Gene therapy for aromatic L-amino acid decarboxylase deficiency by MR-guided direct delivery of AAV2-AADC to midbrain dopaminergic neurons.