Tekstovi su izuzetno naučanstveni, prepuni su „vode“ i referenci na autoritete, pa ću vam dati kratak sažetak, možete se proveravati sa originalom.
Rezime članka
Prvo se u člancima formuliše ono zapažanje koje je očigledno onima koji poseduju minimalni konceptualni aparat AES-a, a to je da pri pokušaju primene metoda prirodnih nauka za opis interakcije subjekata istraživača čeka neizbezan neuspeh, pošto akcije subjekata nisu determinisane, jer oni imaju sopstvene interese i slobodnu volju.
Zatim se pravi korak napred i kaže: a glede, kvantna mehanika – i tamo nema nikakvog determinizma, i tamo posmatranje direktno utiče na rezultat, i uopšte sve veoma liči na ponašanje delujućih subjekata. Zar ne bismo mogli da primenimo aparat kvantne mehanike na praksiologiju?
Dalje, konceptualni aparat se koristi kao primer za opis kontekstualno zavisnog izbora (to je jedan od objekata proučavanja današnje moderne behavioralne ekonomije), i pokazuje se da, vidite, opisivanje je uspelo, tako da ćemo vam sada bilo koji subjektivizam i iracionalnost dokazati algebrom.
Zatim se pravi sledeći korak. A glede, kvantna mehanika nam je dala laser. Sada smo primenili terminologiju kvantne mehanike na društvo, pa hajde da konstruišemo socijalni laser. Običan fizički laser daje snop koherentnog zračenja, socijalni bi trebalo da nam daje usmerenu koherentnu društvenu delatnost. Običnom laseru je za iz koherentnog izbacivanja potrebno pumpanje, i društvu je potrebno pumpanje. Ostalo je samo shvatiti kako pravilno sprovesti pumpanje društva, i moći će se, vešto šaljući mu seriju signala, na izlazu dobiti akciju koja je inicijatoru potrebna. Sve je samo pitanje finansiranja, i oni koji su se već setili, već troše grantove.
Štaviše, grant se troši na neki anti-laser, čiji zadatak nije stimulacija društva, već njegovo smirivanje, putem odabira signala u protivfazama ili nečeg sličnog u tom duhu.
Diskusija
A sada hajde da razgovaramo o tome šta nije u redu sa predloženim modelom društva i mogućnostima upravljanja njime.
Čovek stalno prima senzacije preko svojih čulnih organa, interpretira ih i izvodi zaključke. Nove senzacije se interpretiraju uzimajući u obzir prethodno donete zaključke. Dobijajući informacije koje je lakše interpretirati ili koje doprinose postizanju subjektovih ciljeva, on će težiti tome da u budućnosti taj izvor informacija smatra autoritativnijim i pokušaće da se oslanja na njega. Tako neizbežno svako za sebe formira određeni skup preferiranih izvora informacija.
Dobijajući informacije koje se naglo razlikuju od prethodnog iskustva, ili koje su pri pokušaju korišćenja dovele do neprijatnih posledica, čovek je sklon tome da označi izvor informacija kao štetan i da kasnije pokušava da ignoriše signale odatle.
U principu, čovek može biti iracionalan (sa tačke gledišta spoljnog posmatrača). Verovaće u ono što je apsurdno, radiće ono što mu nanosi štetu, stavljaće tuđe interese ispred svojih. Ali i on će na isti način formirati za sebe određenu sliku sveta, što u ovom slučaju znači preferencije u pogledu izvora informacija, skup predrasuda i obrazaca ponašanja.
Štedeći energiju za razmišljanje, čovek uvek teži izvorima informacija koji se najlakše interpretiraju. Zato će naučnom traktatu dati prednost popularno-naučnoj brošuri, brošuri – publicističkom članku, članku – memu.
Zbog toga ne treba da bude čudno što su ključni izvori najsvežijih i najpouzdanijih saznanja za čovečanstvo uvek bile tračevi. Sa erom društvenih mreža, tračevi su napravili kvalitativni skok, i sada je njihov uticaj u poređenju sa bilo kojim drugim izvorima još više porastao.
Dakle, neki uslovni gospodin Kiseljov želi da sastavi socijalni laser i da negde pucne koherentnom zrakom društvenog entuzijazma. On nastupa na popularnom televizijskom kanalu sa porukom da Hlohlji žele da Rusima u Novorosiji budu salo. Prigozinska fabrika počinje da piše o salu na društvenim mrežama, komentariše i deli jedne druge, komentariše sve koji su bilo šta pomenuli o Ukrajini, salu, bilo kojoj od naseljenih mesta oblasti označene u priručnicima kao Novorosija, ili jednostavno popularne blogere. Dalje, prema autorovoj zamisli, počinju pozivi da se ide u Novorosiju i da se tamo iz Hlohlja izvuče gorilka. Određen broj ljudi se zaista okuplja i odlazi, tamo ih pretvore u crnicu. Tema se diskredituje, kao i kanali koji su se pojavili u toj temi. Sledeći pokušaj sastavljanja lasera pomoću ovih alata biće neuspešan, mora se smisliti nova tema.
Ili drugi primer. Neki uslovni gospodin Navaljni objavljuje razotkrivajući film o premijeru, ovaj ignoriše signal, i tada počinje pumpanje: ljudima se nudi da izađu na ulicu i zahtevaju javnu istragu činjenica osvetljenih u filmu. Hajp, milioni pregleda, ljudi izlaze, dobijaju štapove u glavu, razilaze se. Pokret postaje još širi, u prodavnicama nestaju žute patke, krug podrške Navaljnom višestruko raste, i on započinje predsedničku kampanju.
U čemu je razlika između ova dva slučaja? Razlika je u tome što nije dovoljno samo preneti informaciju čoveku – potrebno je da se informacija potvrdi neposrednim osećajima, upravo to jača autoritet izvora informacija. Može se pokušati uključiti „antilaser“ i ubeđivati ljude u uspehe zamene uvoznih proizvoda domaćim, ali te informacije će se veoma loše potvrđivati neposrednim podacima iz frižidera. A laser, gde će se u pumpanju gurati tema „sve su pokrali“ praznim frižiderom, savršeno se potvrđuje.
Zato je polje za manevrisanje predstavnika režima, koji ne žele da prestanu sa pljačkom, prilično malo – morat će da traže neke spoljne ili unutrašnje neprijatelje krive za trenutnu nesrećnu situaciju. Međutim, to je veoma klizav put:
Propagandista gomili: – Ako u slavini nema vode, to znači da su je popili Židovi! Udari Židove, spasi Rusiju! A gomila mu odgovara: – Ej, braćo, pogledajte ga samo, ima oprano lice, znači, u njegovoj slavini ima vode! Udari Žida!
Rezime
Ono što se u razmatranim člancima naziva zamršenom reči „lazer“ – to je najobičnija kampanja za kreiranje hajpa. Opis društvene kampanje jezikom kvantno-slične matematike neće doneti novo razumevanje, već će samo zbuniti one koji će morati da rade na kampanji, jer oni neće raditi sa nejasno fiksiranim infopoljima i nejasno izmerenom socijalnom energijom – već sa temama, smislima i konkretnim ljudima. Ukratko, čista humanistička stvar.
Ali neka grantofageti u institutima sa velikim prozorima pokušavaju da izračunaju vektor društvene napetosti i simuliraju kaskadu info-talasa u medijskim poljima, a neka zvaničnici u kancelarijama sa visokim plafonima čekaju od njih rezultate koji daju magični ključ za upravljanje podređenim narodom – ljudi će u međuvremenu relativno mirno baviti svojim svakodnevnim poslovima.
Kvantno-sličan model za opisivanje kognitivnih distorzija tokom uzastopnog češanja leve pete iza desnog uva i češkanja desnim malim prstom u levoj nozdrvi
Protivnici ideje oružane borbe protiv države često odvrate ljude od nje, plašeći ih moći državne vojske. U stvarnosti se može smatrati da država uopšte nema vojsku! I to nije preterivanje — ona je jednostavno nepogodna za taj zadatak. Realno protiviti anatijarkističkim borcima moći će samo lako naoružana policija i Rosgvardija.
Ispod je naveden odlomak iz jedne popularne knjige o zalasku ere teritorijalnih država, koju svakako treba pročitati svi libertarijanci!
«Suočivši se sa oružanim otporom okupiranog stanovništva, Nemci su ubrzo otkrili da su upravo najsavremenije komponente njihovih oružanih snaga bile najbeskorisnije. Do sada njihovi tenkovi, artiljerija, lovci i bombarderi nisu imali posebnih poteškoća da u prah razbiju najnaprednije vojske sveta (uključujući vojske tri vodeće svetske sile, čije su snage značajno prevazilazile njihove sopstvene), ali, suočivši se sa malim odredima partizana koji nisu bili vojska, nisu nosili vojne uniforme, nisu se borili u otvorenom boju i imali su običaj da se rastapaju ili u seoskom pejzažu ili među okolnim stanovništvom, nemačke trupe su ostale u potpunoj zbunjenosti. Kao i drugi osvajači nakon njih, Nemci su izvukli pouku da su pri sprovođenju protivinsurgentnih operacija praktično jedine snage koje su mogle biti korisne, lako naoružana policija, pešadija, planinske trupe, specijalne jedinice, komunikacione trupe i, što je najvažnije, sve vrste obaveštajnih službi. Svi oni su morali da se kreću pešice ili koristeći lagana vozila, prvenstveno ona koja su mogla da se kreću po nepreglednom terenu. Izvan gradova mogli su biti pojačani izviđačima, a u onim retkim slučajevima kada je protivniku uspelo iznenadati i primorati ga na otvorenu borbu — malim brojem artiljerijskih topova i tenkova. I u tim operacijama nije bilo mesta za ponos Vermahta — tenkovskih i mehanizovanih divizija, a štaviše, pošto je obim operacija bio veoma mali, nije bilo mesta ni za bilo kakve divizije uopšte.
Otkriće koje su Nemci (i u manjoj, ali značajnoj meri njihovi japanski saveznici) učinili tokom Drugog svetskog rata, od tada su ponovile praktično sve velike oružane snage sveta. Jedni od prvih koji su se suočili sa gerilskim ratovanjem odmah na početku posleratnog perioda bili su Francuzi i Englezi. U pogledu surovosti, njihove operacije su bile daleko od nemačkih; a ipak, posebno što se tiče akcija Francuza u Indokini i Alžiru, bile su dovoljno nemilosrdne. U obe zemlje, pokušaj Francuza, koji su koristili najsavremenije oružje koje su imali na raspolaganju, da ponovo uspostave kontrolu nad svojim kolonijama, doveo je do smrti stotina hiljada ljudi i do uništenja vatrom i mačem čitavih sela, pa čak i regiona. Iako Englezi nisu išli toliko daleko (najveći broj žrtava među lokalnim stanovništvom u njihovim kolonijalnim kampanjama iznosio je oko 10 hiljada ljudi tokom borbi u Keniji), oni su takođe često posezali za smrtnim kažnjavanjem, mučenjima i uništavanjem čitavih sela, čije su stanovnike preseljavali u koncentracione logore! Baš kao i Nemci, engleske i francuske oružane snage su otkrile da su upravo najmoćnije oružje i sistemi naoružanja bili najbeskorisniji, budući ili previše skupi, ili previše brzi, ili previše veliki, ili previše neprecizni, ili previše nediferencirani, ili sve to istovremeno. Što se tiče najmoćnijeg oružja, tj. nuklearnog, protiv neprijatelja čije su snage bile toliko raspršene i toliko neuhvatljive, ono je bilo jednostavno neprimenjivo»
Iskreno govoreći, konkretno u Rusiji ljudima nije naročito lakše zbog saznanja da neće biti razmazani po asfaltu tenkovima, već da će se ograničiti na razmazivanje po asfaltu pendrecima. U međuvremenu, nosilaca pendreca i drugog lakog naoružanja, posebno angažovanih za rat protiv sopstvenih građana, u Rusiji ima više nego onih koji su angažovani ili pozvani na rat protiv stranih sila. Tako da bih ja naglasak stavila ne toliko na to koliko su te snage loše opremljene i koliko je njihova taktika neefikasna, već na to koliko su motivisani – upravo to je ključni faktor odvraćanja naoružanog građanskog protesta.
Ukratko: odobravaju me nepošteni ljudi, a poštene ljudi ne vole ili mrze. I zbog toga je veoma tužno i gubi se smisao života.
Pošteni ljudi nisu u obavezi da poštuju i podržavaju poštene ljude. Oni nisu nužno pametni, nisu nužno dalekovidni, nisu nužno materijalno zainteresovani za vašu podršku, mogu, naprotiv, imati materijalnu korist od vašeg neodobravanja, mogu biti konformisti, i svakako ne poseduju celu informaciju, jer celu informaciju ne poseduje niko. Drugim rečima, svet je nepravedan.
Ipak, ljudi su obično zainteresovani da stvaraju društvo u kojem će se određeno ponašanje nagrađivati, i ponekad čak i uspeju u tome. Nagrađivano ponašanje u tom društvu naziva se poštenim, i taj standard poštenosti, naravno, ne mora se podudarati sa standardom poštenog ponašanja u drugom društvu. Jedno društvo će ceniti i poštovati spretnog intriganta, drugo onog ko teži poštovanju moralnih normi na štetu materijalne koristi. Pri čemu ova dva društva čak mogu delimično sastojati se od istih ljudi. Drugim rečima, ljudi grade svoje pravedne mini-svetove i u tome im ide prilično dobro, ali u tom procesu deluje snažan negativan efekat razmere, koji sprečava sprovođenje jedinstvenog univerzalnog standarda pravde.
Možete se diviti nekom poštenom gadom koji spretno potkopava kolege, i želeći da steknete njegovo poštovanje, spretno potkopati njegovu majku. Upravo tada će se pokazati da za majku tog poštenog gadnog čoveka važe drugačiji standardi poštenosti. Možete se diviti širini duše vašeg kolege, a onda će se ispostaviti da se od vas na poslu zahteva kompetentnost i pridržavanje uputstava, dok će on pokazivanje širine vaše duše radije ceniti u neposlovnom okruženju. Ili, obrnuto, možete pokazivati upravo tu poslovnu kompetentnost, a u kolektivu će vas manje voleti zato što ne operete svoju šolju ili se neadekvatno smejete vicovima.
Sposobnost razumevanja od kojih postupaka, od koga i u kom trenutku očekujete reakciju naziva se emocionalnom inteligencijom. Deluje mi da je to kombinacija obične inteligencije (sposobnosti analize) plus empatije (sposobnosti saosećanja). Za empatiju u mozgu odgovaraju takozvani ogledalni neuroni, a tamo gde postoji neuronska mreža, postoje i tehnike treninga neuronske mreže. Pokušajte da kopirate tuđe manire, glas, pokrete, intonacije. Pratite osećaje koji se pri tome javljaju kod vas. Modelujte tuđe ponašanje u svojoj glavi, težeći tome da model što više liči na stvarnost. Pokušajte da kopirate stil pisanja različitih ljudi. Vremenom ćete unaprediti svoju pronicljivost.
Nažalost, ne mogu se pohvaliti da sama posedujem visoku emocionalnu inteligenciju. Ja sam od onih koji bi radije položili ispit iz fizičkog tako što će napisati referat o tehnici trčanja, nego što bi sami istrčali sto metara za normu. Tako da neću uspeti da vas inspirišem ličnim primerom, ali kao što ste tražili savet, a ne primer — savete znam da dajam.
Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“
Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.
Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.
Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).
Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.
Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.
Zanimljivu i prilično popularnu ideju nenasilne borbe protiv zaposlenih u državnim bezbednosnim strukturama izneli su u razgovoru na kanalu SVTV Mihail Svetov i Pavel Nikulin (strim „Federalna služba za mučenje“). Ovu strategiju uspešno primenjuju na Zapadu levi radikalne organizacije poput SJW. Libertarijanci je takođe treba da prihvate ako želimo da postignemo neke značajne rezultate i ne bismo završili „zgnječeni od strane sistema“.
Suština ideje je u tome da se javno objavljuju imena, fotografije, kućne adrese, profili na društvenim mrežama i drugi lični podaci zaposlenih u državnim službama (FSB, policija, Rosgvardija, FSIN, OMON itd.) koji su uhvaćeni u represijama protiv opozicionara. To se može sprovoditi kako onlajn (u obliku sajta tipa „Mirotvorac“), tako i oflajn (u obliku letaka pored kuće u kojoj živi „sadista“). Radi suprotstavljanja očekivanim pokušajima cenzure, najbolje je postavljati takve sajtove u darknet (TOR) ili, u budućnosti sa razvojem blockchain tehnologija, u decentralizovane sisteme za skladištenje podataka sa IPFS.
Strahujući od gubitka reputacije i progona kako samog sebe, tako i svoje porodice, ovaj zaposleni će sigurno dva puta razmisliti pre nego što „ubaci u zatvor“ još jednog opozicionara.
Od sebe dodajem da je takođe dobro imati jedinstvenu bazu podataka sa što većim brojem zaposlenih u represivnom aparatu, stvarajući za njih rizik zagarantovane odmazde u slučaju sprovođenja masovnog državnog terora (i sprečavajući ga — analogno doktrini odvraćanja između samih država, nakon pojave koje u drugoj polovini 20. veka su potpuno prestali ratovi između svih razvijenih zemalja).
Dodatak od Ankap-tjan
Nisam u toku da li je Bitarch ruski državljanin, ali želim da napomenem da ruski zakon štiti lične podatke svojih građana, pa ako se bilo kakvi slični podaci budu pojavljivali na mreži, njih će, naravno, objavljivati nepoznati agenti Državnog departamenta, a ako su direktno pored vašeg ulaza, onda je to lično bivši predsednik SAD gospodin Obama, od dosade i zlobe.
Takođe želim da napomenem da su mnogo lakše mete za takve mere čak i ne pripadnici silama bezbednosti, već mnogo bezbranije kategorije građana: zaposleni u izbornim komisijama koji dopuštaju kršenja prilikom brojanja glasova, zaposleni u administracijama koji ne odobravaju masovne akcije i slični tihi izvršioci, spremni da danas krše prava građana za sitni novac. Ako se ispostavi da takav rad dovodi do značajnih ličnih neprijatnosti, neki od njih će ili odustati od takvih dodatnih poslova, ili će početi da pregovaraju o povećanju cena za svoj nezahvalan rad.
Zadatak improvizovane lekcije o koristi libertarijanstva jeste da promeni ugao gledanja čoveka. Nakon toga, on može gledati bilo koji film iznova, ili od nule, gde god se bilo kakav odnos između vlasti i pojedinca dotiče – i videti sve u novom svetlu.
Nažalost, ne znam neke filmove koji bi dovoljno uverljivo pružili predstavu o društvu u ankapu. To se mora veoma promišljeno tražiti, da li postoji nešto zanimljivo o bezdržavnom periodu na Divljem zapadu, ili o zlatnoj groznici na Alaski, da li su možda nestašni Japanci nacrtali neki anime o ankapu koji je uverljiviji od Cowboya Bebopa, i slično.
Dešava se da libertijanci pokušavaju da preporuče nešto poučno, o tome kako je država gadna i kako je nekome u konkretnom slučaju posebno neprijatno ugazila u žulj. Ne znam, ja nisam prevelika ljubiteljka baš direktne propagande, meni je zanimljivije da navijam za Trgovačku federaciju u njenoj potpuno opravdanoj težnji ka secesiji iz Galaktičke republike, nego da slušam patetične monologe iz adaptacije „Izvora“ (iako je Gary Cooper, naravno, zgodan!), a generalno je prijatnije primećivati razne sitnice usput, nego biti direktno napadana, jer bi to pre izazvalo odbijanje.
