Immanuel Kant
Zapravo, sa istim osnovom mogli bismo se zapitati: „Ko će zaštititi čoveka od nasilja države? Kako čovek može dokazati svoju subjektivnost?“
Kao odgovor na državno nasilje, čovek se može direktno odupirati, pokušavati da se obrati jednoj grani vlasti povodom nasilja druge grane, može pobeci u drugu državu ili tamo gde državni poredci ne važe. Na kraju, čovek može da se pomiri, pokaje i postane uzoran građanin, kako bi državno nasilje prema njemu postalo manje ili više podnošljivo. Sve to mu neće pomoći da dokaže svoju subjektivnost državi, ali može na neki način uticati na težinu nasilja.
Kao što se ne može ne primetiti, dete u odnosu na roditelje može raditi potpuno isto. Može se tući sa roditeljima i čak ih ubiti, može se žaliti ocu na majku ili majci na oca, može pobeci kod drugih ljudi ili jednostavno pokušavati da preživi na ulici. Na kraju, može postati uzorno dete i ispunjavati sve roditeljske kaprice. Sve to mu ne pomaže da u okvirima postojećih poredaka dokaže svoju subjektivnost, ali može na neki način uticati na težinu nasilja kojem je izložen.
Vlast države nad svojim podanikom i vlast roditelja nad detetom, u uslovima odsustva spoljnih faktora, jednako su totalne. Radi zaštite ljudskog dostojanstva od vlasti države, ljudi se organizuju u civilno društvo koje se direktno suprotstavlja državi, kako putem alata koje država obezbeđuje, tako i direktnim moralnim pritiskom na pojedinačne predstavnike države (politički terorizam ostavljamo van okvira razmatranja, iako on odatle prilično zastrašujuće proviruje). Isto tako, vlast porodice nad detetom ograničava društvo, kako putem zvaničnih kanala, poput žalbi državnim organima, tako i putem direktnog moralnog pritiska na roditelje (metode fizičkog delovanja zastrašujuće proviruju zbog okvira razmatranja pitanja).
Rezimiram. Vlast čoveka nad čovekom je opasna i nepoželjna sama po sebi. Gde god je to moguće, u odnosima „vlast-podređeni“ treba preći na odnose između subjekata koji pregovaraju. Gde god to nije moguće izvesti, na primer zbog slabo izražene subjektivnosti jedne od strana, vlast može i mora biti ograničena putem pritiska drugih subjekata koji oblikuju javno mnjenje.
Naravno, javno mnjenje ne treba idealizovati – to je alat za upad u privatne odnose od strane trećih lica, nije slučajno da javno mnjenje vole nazivati mišljenjem onih koje niko nije pitao. Libertarijanstvo upravo ukazuje na princip po kojem se može odrediti legitimnost upada javnog mnjenja u privatne odnose, a to je NAP koji je svima već izbacio zube. Što je očiglednije njegovo kršenje u porodici, to je u većoj meri mišljenje onih koje niko nije pitao traženije.
