Juče uveče sam razmišljala da izložim sopstvene utiske o nedavnim uličnim akcijama dok su još sveži, ali se pojavila zanimljivija povod. Aleksej Nefedov, bivši autor ovog kanala, bio je zadržan na ulici, pa sam odlučila da ga ispitam kako se sve odvijalo. Pošto loše vodim intervjue, razgovor je brzo skrenuo na neobavezne teme, pa je ispalo prilično interesantno.

– Saznala sam za tvoje zadržavanje kada sam već sama išla kući, jer sam na ulici retko vadila telefon i gledala samo kanal koordinacije. Ovo je prvi put da je zadržan moj bliski poznanik. Uopšte, zadržavanja su postala norma, tako da nisam bila naročito zabrinuta, ali sam odmah odlučila da iskoristim priliku i pitam kako to izgleda sa te strane, izvini zbog takve grubosti. Za početak – kako si se našao u toj situaciji?

– Prilikom sastavljanja protokola uzeo sam 51. član, i još nisam razgovarao sa advokatom o liniji odbrane, tako da ću za sada uzdržati od komentara. Mogu samo reći da preporuke koje si izdala na kanalu u petak nisu da su loše, samo važe za druge uslove. Govoriš o tome šta bi velika masa ljudi trebalo da radi, ali ona to ne može bez komande. A komandovati se može samo anonimno na Telegramu. Ovaj signal će jako kasniti. Fantazije o nekim signalima zastavicama su za ljude koji su prošli bar neku vrstu usklađivanja. Ukratko, to nije naš slučaj. Zato su ljudi išli razbacanim kolonama, lako su ih seckali, blokirali kretanje. I zadržavanja su išla bez problema. Na trgu se može napraviti lančana blokada, u koloni je to nerealno. Čitav kolovoz je pod kontrolom snaga reda, tako da će iskočiti sa strane, otpozadi – i iznenada napasti bilo koga. Sa mnom se upravo tako i desilo.

– Čudno, većina mojih preporuka se odnosila na individualne taktike, ili male grupe poznanika, da se drže u grupama. Ali ipak sam se nadala da će nivo koordinacije biti veći. Šta je bilo dobro nakon zadržavanja?

– Za početak, umesto klasičnog kombija, iz nekog razloga je korišćen običan Gazel, bez rešetaka, sa običnim građanskim tablicama. Da nije imao nizak plafon, moglo bi se pomisliti da je skinut sa linije. U njega su ugurali osam ljudi, popeli su se dvojica kosmonauta, i krenuli u RVD. Stigli su brzo, ali su posle pola sata stajali ispred vrata, tako da je bilo vremena za razgovor sa kosmonautima. Potpuno apolitični, dobronamerni momci. Treba da se zadrže – zadržaćemo. Treba da se ubiju – ubijaćemo. Naredba je naredba. Na napade kolega sa linije odgovarali su da oni jednostavno ne razumeju život, pozivali ih da odu da rade u Rosgvardiju kako bi došli normalno. Uopšte, u celoj četu za štampanje prekršajnih naloga vidi se dobro uspostavljena rutina. Doveli su ih, sačekali signal da mogu da uđu, uneli su ih u parovima i odveli u podrum. Tamo ponovo čekanje, zatim sastavljanje protokola o dovođenju i pretrazi. Potom u dežurnu jedinicu, tamo imaju naredbu da fotografišu i rade otiske prstiju. To je nezakonito, ali od njih se zahteva. Tako pokušavaju da pritisnu čisto psihološki, i to im veoma dobro ide. Odbio sam da dajem otiske prstiju i bio sam siguran da će me sada procesuirati zbog kršenja zakonitih zahteva policije, po članu 19.3. Čak sam za svaki slučaj resetovao telefon na fabrička podešavanja. Ali to je sve zapravo nebitno. Uopšte, taj osećaj besmislenosti bilo kakve žurbe – on je u RVD-u veoma jak. Odmah u glavu kreću citati Strugačkih, gde je stari revolucionar govorio: sada nije strašno, ali kada su mi testerisali ruku i pritom se žalili na niske plate – tada je bilo strašno.

– Šta se sada očekuje dalje?

– Tri dana imaju da prenesu predmet sudu, nakon toga će me pozvati i reći za koji datum je zakazan. Na sudu dobijam kaznu i podnosim žalbu okružnom sudu. Žalba se odbija, i ja se obraćam ECHR-u. ECHR mi nakon otprilike tri godine dodeljuje odštetu. Kazna se plaća nakon odbijanja žalbe. Mogu sam da platim, mogu da zamolim FBK za pomoć. Pripremu prijave ECHR-u takođe pomažu advokati FBK. Ukratko, i sa naše strane je potpuno rutinski konvejer, kada su unapred poznati ne samo rokovi, već i ishodi sudova. Postoji i neprijatan trenutak. Pocompat pola godine su mi protesti kontraindikovani, dok ne istekne prekršaj. Kao što si tačno primetila, dva prekršaja znače oduzimanje prava na posedovanje oružja. Tako da sada sedim mirno, vodim sudsku borbu protiv države, ne pravim pokrete. Ili moram da prebacim pušku na poznanike, ako poželim da nastavim sa aktivizmom.

– Svetov upravo sada ima strim. U njemu on, kao i ja, govori da je Navaljni precenio svoje uticaje, i da u ovoj situaciji nikakav mirni protest neće doneti rezultate. Može doneti samo sliku za diplomatski pritisak na režim spolja. Pre nedelju dana mi se činilo da postoje šanse da protest uskoro prestane da bude miran. Sada se čini da je šansa izgubljena. Šta misliš?

– Svako je prinuđen da sudi prema onom delu slike koji vidi direktno. Zatim upoređuje podatke i dobija neko šire razumevanje. Stigao sam samo da se vratim, operem i večeram, nisam čak ni pročitao feed. Na onom delu gde sam danas bio, zid je čvrst, ne može se probiti čelom. Silovaca ima jako mnogo, akcije takvog obima i intenziteta će razbacati bez napora. Šteta ekonomiji od zatvaranja centra grada vikendom na tri sata je minimalna. Pri tome, mi smo ipak provincija, svi razumeju da se odluka o Navaljnom donosi u Moskvi, a mi smo tu samo kao masa. Kada su u pitanju lični interesi, kao što je bilo tokom mitinga protiv komunalnih tarifa, ljudi su besniji i aktivniji. Niko ovde neće ozbiljno stati uz Navaljnog. Samo uporedi kako su danas vikali „slobodu Navaljnom“ i kako „slobodu Bojku“. Bojko je bliži, popularniji, za njega će vikati glasnije. Ali on izlazi sredinom februara, tako da će se ljudi ograničiti na povike, neće krenuti u tuču.

– Dakle, smatraš da je sve uzalud?

– Ulička politika je veoma potreban trening o samoorganizaciji, o samoosvešćivanju građanskog društva. U ovoj sferi nam je već mnogo toga uspostavljeno. Sve što sam uradio prilikom hapšenja jeste da sam pritisnuo crveno dugme. Dalje su se pokrenuli nevidljivi točkovi, i to je to, o hapšenju pišu donosioci odluka na Tviteru, zovu me iz OVDinfo, dolazi advokat, dolazi poslastica, svaka dalja pravna borba je stavljena u sistem. Ljudi uče da mirno brane svoje interese uz pomoć dobrovoljne saradnje. To su veštine koje su aktuelne kod ankapizma. Na ovim primerima je praktično pokazati kako ankap funkcioniše. Sa ovim ljudima ćemo ga, na kraju krajeva, izgraditi. Ili ne ankap, već panarhiju. Jer nesistemski komunisti imaju svoju mrežu uzajamne pomoći, levi anarhisti svoju, nacionalisti svoju. Mi već uspostavljamo društvo sa EKU. Jednostavno se uspostavljanje odvija u pozadini suprotstavljanja jednoj zajedničkoj spoljnoj pretnji.

– To su sve veoma dugi periodi, ali mladi imaju kratak horizont planiranja. Zar ti ne deluje da ljudi mogu jednostavno da izgore?

– Važno je menjati fokus. Ja sada privremeno završavam sa uličnom aktivnošću i naći ću sebi drugo zanimanje. Možda će to biti pomoć onima koji će još uvek biti hapšeni. Možda ću ići da držim predavanja o bitkoinu. Odmor je prebacivanje na druge vrste aktivnosti. Partije su dobre po tome što su to velike organizacije sa nekoliko različitih pravaca rada, sagorevanje se dešava mnogo sporije nego ako umesto toga, na primer, samo učestvuješ u neprekidnim protestima ili samo volontiraš na izborima.

– Partije mi deluju kao način za neproduktivno trošenje gomile vremena. Na svom kanalu takođe imam veoma raznoliku aktivnost i odgovaram na pitanja o najrazličitijim temama. A čim se prebacim na ulični protest – već sam blizu sagorevanja, jer nema trenutnog rezultata. To nije kao da napišeš post, prodiskutuješ o objavi, a sutra pišeš novi.

– Zamisli da samo ideš u fitnes centar. Takođe sebi daješ redovno opterećenje i neprimetno se menjaš. U procesu može biti dosadno ili neprijatno, ali vidiš ljude pored sebe koji rade istu stvar, to takođe pomaže u motivaciji.

– Ukratko, smoćemo nevidljivu guzicu tržišta. Dobro, hvala na priči, laku noć)))