Тег: prava

Kako je država pretvorila prava u privilegije

Nekada je čovek jednostavno seo u kočije, a kasnije – za volan automobila i krenuo. Ne zato što je država „dozvolila“, već zato što je put bio put, prevoz – prevoz, a odrastao čovek se smatrao sposobnim da odgovara za svoje postupke.
 
Potom se pojavio stacionarni bandit („država“). Nije odmah oduzela slobodu – to bi bilo previše primetno. Delovala je pažljivo: prvo evidentiranje, zatim registracija, zatim licenca i, na kraju, kazna zbog njenog odsustva. I gle, ono što je juče bilo pravo, danas se naziva „dozvola“.
 
Voziti transport bez vozačke dozvole? Kada su automobili tek počeli da se pojavljuju, ljudi su učili da voze otprilike isto kao što su upravljali konjem: praksom, savetima poznanika i ponekad bolnim lekcijama. Dozvola je postepeno postala ne samo potvrda veštine, već dozvola za korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva.
 
Preći granicu bez pasoša? Pre ere totalne pasoške kontrole, milioni ljudi su putovali, selili se i tražili posao bez rituala koji su nam uobičajeni sa vizama, pečatima i ponižavajućim pitanjem: „A šta je cilj vašeg putovanja?“. Danas se čovek rodi na planeti, ali da bi prešao nekoliko kilometara u drugom pravcu, mora dokazati službeniku da ima opravdan razlog.
 
Izgraditi kuću na svojoj zemlji bez odobrenja? Čini se, zemlja je tvoja, novac je tvoj, rizik je tvoj. Ali ne: donesi projekat, dobij dozvolu, uskladi razmake, visinu, namenu, materijale, instalacije i, možda, nijansu ograde.
 
Kupiti lek bez recepta? Nekada je čovek mogao sam da odlučuje šta da uzima, konsultujući se sa lekarom, apotekarom ili sopstvenim zdravim razumom. Sada su mnogi preparati dostupni tek nakon zvaničnog blagoslova. I ne radi se o tome da li je lekarski savet koristan. Radi se o drugom: zašto se savet pretvorio u dozvolu?.
 
Otvoriti radionicu, proizvodnju ili mali biznis bez licence? Praviti sapun, peći hleb, prevoziti ljude, popravljati kuće, šišati kosu, podučavati decu, primati goste – država to sve sve češće posmatra ne kao mirnu razmenu između ljudi, već kao sumnjivu i ilegalnu delatnost koju prvo treba legalizovati.
 
Kupovati, nositi i koristiti oružje za samoodbranu bez licence? U mnogim zemljama i epohama oružje je bilo uobičajeni alat slobodnog čoveka – opasno, zahtevajući odgovornost, ali ne i državni poklon. Sistem dozvola okreće sve naopačke: miran čovek mora da objasni zašto mu je potrebno sredstvo zaštite, a država odlučuje da li je dovoljno ubedljivo uplašen za svoj život.
 
A šta učiniti sa detetom koje želi da ode od roditelja-abuzera kod drugog pouzdanog odraslog? U prirodnom poretku, ono bi moglo naći utočište kod rođaka, komšije, učitelja ili poznanika porodice. U dozvoljavajućem poretku, odrasla osoba spremna da pomogne nailazi na zapravo zabranjujuću proceduru regulisanja starateljstva, dok dete u međuvremenu ostaje unutar „propisno regulisanog“ nasilja. Papiri su u redu – znači, očigledno je sve u redu. Birokratija ima neverovatnu sposobnost da ne primećuje čoveka iza savršeno popunjenog obrasca.
 
Baviti se medicinskom praksom bez državne licence? Naravno, ne obmanjivati pacijente, ne skrivati kvalifikacije, ne nanositi štetu – za to mora postojati odgovornost. Ali sam čin dobrovoljne pomoći, konsultacije ili lečenja između ljudi nije uvek zahtevao birokratsku dozvolu. Licenciranje je zamenilo pitanje „Jesi li kompetentan i pošten?“ pitanjem „Da li si unet u ispravan spisak?“.
 
Glavni trik dozvoljavajuće države biće to što će prvo proglasiti prirodnu radnju opasnom, zatim je zabraniti bez dozvole, a onda izdati dozvolu i nazvati to zaštitom slobode. Tako se pravo pretvara u privilegiju. Pravo je ono što možete raditi sve dok ne narušavate prava drugih. Privilegija je ono što možete raditi samo kada vam je rečeno „da“.
 
I najneprijatnije pitanje ovde ne glasi: „Zašto nam to zabranjuju?“. Ono glasi drugačije: „Zašto smo uopšte navikli da tražimo dozvolu za sopstveni život?“.

Voluntarista, Bitarh

Nametanje kulturnih tradicija

Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?

Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.

Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.

Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.

U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.

Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.

Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.

Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.

I dosadnost.

Ovo mi je dobra neuronska mreža napravila kao ilustraciju za „Poštovanje kulturnih tradicija“

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.

Alternative pravu na nošenje pištolja

Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?

Moskovljanin (ne Kinez)

Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.

Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.

Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.

Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.

Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.

Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.

Stojiš tako i razmišljaš: jesam li dovoljno u pravu, ili da stavim još par pušaka ispod krinoline?

Zašto ste odlučili da gradite materijalnu osnovu preko prava, a ne preko sloboda?

Tako je ispalo? Tako je lakše objasniti liberalima sa ostacima religijske svesti? Postoje li neke neočigledne zamke kod sloboda koje ne postoje u objašnjenju kroz prava?

Λ (izvučeno iz ćaskanja)

Sloboda je prirodno stanje čoveka izvan društva. Robinson je slobodan na nenastanjenom ostrvu do pojave Petka, i on nema nikakva prava, jer nema kome da uputi zahteve, niti kome da se pomiri sa njima. Kada se pojavi društvo, to znači ograničavanje sloboda i pojavljivanje prava. Pošto je knjiga o ankapu posvećena upravo životu u društvu, u njoj se više diskutuje o pravima, jer su upravo ona stvorena od strane društva.

Slobodan čovek pre pojave potrebe za ankapom