Obično odgovaraju da je razlika u pravu slobodnog izlaska. Ali pravila života u zajednici mogu se toliko razlikovati od zahteva spoljnog sveta da će izlazak praktično biti nemoguć. Gde će otići neko ko je napustio amiš zajednicu, ili komunističku? On nije prilagođen životu.
Gde je garancija da neka zajednica neće pripremati agresivni rat protiv ostalih? Gde je garancija da će iz zajednice pustiti svakoga ko to želi? Gde je garancija da će onaj ko je izašao biti prihvaćen na drugom mestu?
Anonimno pitanje
Države su teritorijalne zajednice koje su rukovodioci drugih sličnih teritorijalnih zajednica priznali kao suverene nad svojom teritorijom. Takođe mogu postojati teritorijalne zajednice koje nisu priznate kao suvereni. To su, na primer, kondominijumi. Tamo mogu postojati sopstveni običaji, ali država ostaje suveren nad tom teritorijom. Mogu postojati i ekstrateritorijalne zajednice. To je, na primer, crkva. Jedina crkva koja ima i sopstvenu državu je katolička. Ona se može posmatrati i kao ekstrateritorijalna jurisdikcija sa suverenitetom nad malom teritorijom, i kao država sa veoma moćnom dijasporom u inostranstvu.
Slobodan izlazak nikako ne odvaja zajednice od države, on ovde uopšte nema veze sa tim. Mogu postojati države sa slobodom odricanja od državljanstva. Mogu postojati bilo koje druge teritorijalne i ekstrateritorijalne zajednice sa slobodnim izlaskom. I, analogno, isto to može postojati i bez slobode izlaska. Sloboda izlaska je onaj obeležje po kojem možemo suditi o tome da li je zajednica kompatibilna sa libertarijanskim poretkom.
Vaše zabrinutosti u vezi sa garancijama o tome koliko će biti pristojni redovi u određenim zajednicama, i koliko će ti redovi biti opasni kako za članove zajednice, tako i za okolinu, potpuno su opravdane, budući da trenutne suverene teritorijalne zajednice, odnosno države, upravo ne mogu dati takve garancije i redovno pokazuju da su slične zabrinutosti utemeljene.
Danas država može biti primorena na pridržavanje pristojnosti na tri načina: pretnjom napada drugih država, pretnjom prekida međudržavnih ekonomskih veza i pretnjom unutrašnje nestabilnosti režima. U svetu bez država, analogično tome, zajednica koja je opasna po okolinu imaće iste te motive da se ponaša pristojno. Zašto onda uopšte ukidati države?
U principu, nema razloga. Ako će ogromna većina ulagati stalne aktivne napore kako teritorijalni suvereni ne bi kršili lična prava, to će biti sasvim pristojan svet. Ali u takvom svetu države neće imati mogućnosti da se bore protiv onih koji žele da se udruže na drugačiji način, na primer, u okviru ugovora. Tako će svet minimalnih država neizbežno biti razređen ekstrateritorijalnim udruženjima ljudi koji unutar sebe održavaju pravila koja nisu vezana za teritoriju.
A što se tiče straha da će ljudi koji su napustili veoma egzotičnu zajednicu ispasti potpuno nesposobni za život u globalnom svetu, čini mi se da su ta strepnja preuveličane. U svetu postoji ogroman broj migranata koji se prilagođavaju životu u novim uslovima, i to lakše što im ti novi uslovi više odgovaraju. Tako da upravo tog faktora ne treba da se plašite. Migranti su opasni samo ako postanu instrument politike. Čisto ekonomski odnosi donose korist svim svojim učesnicima.
